U Srbiji vlada sistemski ukorenjen otpor prema kulturi

Razgovarao: Dragan Stošić, Izvor: Novi magazin

Nastala u produkciji Švedskog gostujućeg pozorišta Riksteatern i Kraljevskog dramskog pozorišta Dramaten, predstava #Jeanne u režiji Anje Suše, biće izvedena 9. oktobra u Pozorištu na Terazijama. Reč je o savremenoj verziji bajke o Jovanki Orleanki, koja se bavi otporom prema društvenoj i sistemskoj nepravdi.

Kroz priču o mladoj devojci, buntovnici, koja rešava da pređe jezero što deli dva sveta, dve klase, autorke seciraju probleme društvene nejednakosti i klasnih razlika, kao i pitanja ekološke katastrofe i klimatskih promena. Pobunivši se protiv socijalne nepravde, mlada Žan biva nasilno zaustavljena u pokušaju da prevaziđe razlike između dva sveta, sa dve strane jezera, čime to isto jezero postaje mesto i simbolične i stvarne smrti te devojke. „Klimatska drama #Jeanne je poput melanholičnog odjeka nekog idealističkog doba. Ali istovremeno – u posve jedinstvenoj režiji Anje Suše – ona predstavlja avanturističku, drastičnu i apsurdnu distopiju“, ocenio je kritičar švedskog dnevnog lista Svenska Dagbladet.

Anja Suša, višestruko nagrađivana pozorišna rediteljka, aktivna u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji, Poljskoj, Švedskoj i Danskoj, nekadašnja selektorka Bitefa i direktorka Malog pozorišta Duško Radović u Beogradu, koja od 2019. radi kao profesorka pozorišne režije na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu, a u Švedskoj je sa velikim uspehom režirala desetak predstava, za Novi magazin govori o svom iskustvu sa „dve zemlje“, verovanju da je pozorište odlično mesto za artikulisanje važnih društvenih tema, ali i kako sve manje vidi da se ta mogućnost koristi, i o svom ubeđenju da je ekološko – ključno političko i klasno pitanje.

Da počnemo od Švedske, koja je, praktično, vaša „druga“ zemlja u kojoj stvarate i zarađujete za egzistenciju. Jeste li se privikli, i kakve su vaše praktične mogućnosti za izražavanje tamo?

Jedan od osnovnih razloga za moje preseljenje u Švedsku je upravo što mi je tamo data mogućnost da normalno radim svoj posao. Kad kažem normalno, mislim na mogućnost kontinuiranog i stabilnog planiranja i dobre uslove za rad. U Švedsku sam dolazila postepeno i godinama, pre nego što smo se moja porodica i ja tamo preselili 2019. Isključivo moj rediteljski rad u različitim švedskim pozorištima mi je omogućio da danas, u kontekstu švedskog pozorišta, više ne budem stranac već neko ko pripada lokalnoj sceni. Za mene je Švedska, u tom smislu, zaista drugi dom ili, kako volim da kažem – utočište. Švedski sam počela da učim još dok sam živela u Beogradu, iz razonode i poštovanja prema švedskoj kulturi, a i zbog toga što sam želela da konačno potpuno razumem šta tačno izgovaraju glumci u mojim predstavama. To je bila duga tranzicija, koja na neki način, još uvek traje jer je, Beograd, kako god bilo, uvek moj dom. Švedska mi, međutim, nije uzela beogradsko iskustvo, samo ga je obogatila novim uvidima. Nedavno sam imala svoju 13. premijeru u Švedskoj u proteklih 10 godina i ako se tome dodaju o drugi angažmani u drugim državama – naročito Sloveniji – može se reći da imam čitav jedan paralelan rediteljski život izvan Srbije i zbog toga više ne mogu i ne želim da pravim poređenja. Svako iskustvo koje sam doživela radeći u različitim sredinama je za mene bilo neprocenjivo važno i korisno u procesu umetničkog sazrevanja i napredovanja.

S obzirom na vaše praktikovano iskustvo u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji, Poljskoj, Švedskoj i Danskoj, gde ste radili predstave, možete li nam „približiti“ razlike i sličnosti na koje ste nailazili?

To su sve različite sredine i bio bi nam potreban poseban intervju da do kraja objasnim ono što me pitate. Iako su uslovi za rad veoma različiti, nigde nisu toliko teški i ponižavajući za umetnike kao u Srbiji. Rekla sam da se više ne bavim poređenjima, između ostalog i zbog toga, što su besmislena. Srbija je u odnosu prema kulturi i pozorištu toliko iza svih drugih zemalja u kojima sam radila, iako smo, između ostalog, zahvaljujući Bitefu i kulturnoj politici SFRJ imali bolju startnu poziciju posle pada Berlinskog zida od mnogih drugih zemalja. Mi smo sistematski dosledno uspeli da upropastimo sve što nam je ostalo od bivše države – počev od infrastrukture do celokupnog odnosa prema kulturi. Tako da je, zaista besmisleno govoriti o strukturalnim razlikama – one su nepremostive i čini se da će tako biti još dugo, na žalost. Ako govorimo o samom umetničkom procesu, on je, za mene svuda, manje više isti. Kao i ljudi koji se bave pozorištem. Tu se granice uopšte ne vide i zapravo, ne postoje. Postoje samo zajednička volja i strast da ono na čemu radite uradite što bolje – i to je zajedničko svim dobrim umetnicima sa kojima sam sarađivala u Srbiji i na drugim mestima. Možda bih mogla da kažem da su za moj način rada veoma važni glumci a ja sam imala sreću da radim sa predivnim glumcima koji, iako govore različite jezike, dele istu strast, volju i hrabrost, iste strepnje, nemire. U to ubrajam i celokupnu ekipu moje poslednje beogradske predstave Adresa Svemir – nekoliko poruka, gde sam imala prilike da se sretnem sa starim saradnicima ali i upoznam nove mlade srpske glumce koji su me oborili sa nogu. Tada sam stvarno pomislila da ipak ima nade za srpsko pozorište – samo treba dati što više prostora tim ljudima. Ili oni moraju da ga otmu – obe opcije su legitimne.

Kako vaše levičarske ideje prolaze u Evropi koja je u priličnom skretanju u desno? Mislim tu i na profesionalni i na lični angažman?

Dosad se nisam susretala sa naročitim problemima niti represijama jer je kulturna scena zapadne Evrope prilično levo orijentisana – ako uopšte ima smisla tako olako upotrebljavati ideološke pojmove koje je ovo vreme, čini mi se, obesmislilo i progutalo svojim činovničkim odnosom prema ljudskoj egzistenciji a posledično i pozorišnoj umetnosti, Ono što vidim kao veći problem je da kada se bavite pozorištem, vi se zapravo obraćate manje-više istim ljudima koji slično misle i onda se postavlja to pitanje „kucanja na otvorena vrata“, gde pozorište postaje neka vrsta „grupe za podršku“ pre nego mesto provokacije ili pobune. To nije problem ljudi koji se pozorištem bave, nego sistemski problem neoliberalnog kapitalizma koji proizvodi, da parafraziram nemačku teoretičarku Hyto Steierl – duty free art, koja se uklapa u konzumeristički koncept života. Ne može pozorište nigde da izvede ljude na ulice, jer ti ljudi koji su danas pozorišna publika, naročito u zapadnim, bogatim društvima, ne očekuju od pozorišta da ih uznemirava, a čak i kada ono to nastoji da učini – to je gotovo nemoguće u kontekstu sadržaja ili contenta na društvenim mrežama koje su, takođe, neka vrsta izvođačkog prostora. Mislim da danas bolje nego ikad razumem reči koje sam pre nekoliko godina čula od italijanskog filozofa Franka Berardija Bifa, koji je rekao da će nova revolucija, ako je bude, da se dogodi u digitalnom prostoru a ne na ulici ili trgu. Ja bih dodala – ni u pozorištu.

Zbog toga je pozorišna umetnost danas i svuda, u teškoj poziciji da pronađe način da se artikuliše u prostoru koji je prenatrpan informacijama svih vrsta. Ne radi se tu više samo o binarnoj podeli na levicu i desnicu – nego o strašnoj ideološkoj buci u kojoj se reč izgovorena sa neke pozorišne scene ne čuje dovoljno da napravi suštinsku razliku. Ovo nije univerzalno pravilo, jer i dalje postoje scene kao i umetnici čiji glas povremeno nadjačava buku, ali ih je sve manje. Pozorište, stoga, mora da pronađe neku drugu frekvenciju za komunikaciju, a to je veoma teško.

Rekli ste jednom da ono što pozorište najbolje može da radi, jeste da bude pokretač za razmišljanje, i da u toj njegovoj iskonskoj ritualnoj moći dođe do zajednice i do nekog kolektivnog nesvesnog, koje onda može da se artikuliše u realnosti, u nekakvu realnu pobunu, gde leži njegova najveća moć i snaga. Da li i vi u tom „ključu“ razmišljate o svojim predstavama?

Nastojim da razmišljam tako i volela bih da je to što sam rekla pre mnogo godina i u šta sam tada verovala, zaista moguće. I dalje verujem da je pozorište odlično mesto za artikulisanje važnih društvenih tema, ali sve manje vidim da se ta mogućnost koristi. Kao što sam rekla u jednom od prethodnih odgovora – pozorište treba da radi na tome da pronađe novi komunikacijski kod sa publikom koja tek dolazi i da pronađe način da izađe iz začaranog kruga pseudo-aktivizma u „strogo kontrolisanim uslovima“. Umesto toga, bi možda trebalo da pokuša da izađe iz starih produkcionih obrazaca i baroknih dvorana i pronađe neki drugačiji način da se susretne sa društvom. Ali to je lako reći, a daleko teže ostvariti i zato ću se na ovome zaustaviti.

S obzirom da predajete pozorišnu režiju, je li to i pravac na koji upućujete svoje studente?

Jedna od prvih stvari koje kažem svojim studentima je da ja mogu da im dam kutiju za alat i da ih naučim da ga koriste, ali da ne mogu da ih naučim da budu umetnici. To je nešto što sami moraju da pronađu a fakultet je samo prvi korak na tom putu. Ja beskrajno verujem u moje studente i njihovu sposobnost da zamisle svet i pozorište koje ja nisam u stanju da zamislim. Svoju profesorsku ulogu vidim kao prostor za razmenu ideja i iskustava. Ja svakoga dana, sa svakim studentom, iznova učim da budem pedagog i uopšte ne verujem u zastareli koncept „prenošenja znanja i iskustva“. Ja znam nešto što oni ne znaju ali i oni znaju nešto što je potpuno novo za mene, Mi smo uvek u aktivnom dijalogu. Ako nekako moram da sažmem svoj pedagoški pristup, onda bih možda mogla da kažem da ih učim da budu radoznali i otvoreni. I hrabri i neposlušni. I radujem se njihovim budućim predstavama…

#Jeanne“ je „savremena verzija bajke o Jovanki Orleanki, koja se bavi otporom prema društvenoj i sistemskoj nepravdi“, u kojoj se bavite seciranjem problema društvene nejednakosti i klasnih razlika, kao i pitanjem ekološke katastrofe. Je li ona „melanholični odjek nekog idealističkog doba, ali i avanturistička, drastična i apsurdna distopija“ zahvaljujući vašoj režiji, kako ocenjuje kritičar švedskog lista Svenska Dagbladet?

I jedno i drugo, čini mi se.

S tim komadom predstavićete se i publici na beogradskom Bitef festivalu. Možete li nas u nekoliko uputiti u to šta treba očekivati?

Ne umem da dam uputstvo za gledanje neke predstave. Mogu samo da se nadam da će susret #Jeanne sa beogradskom publikom biti na obostrano zadovoljstvo. Ivana je napisala divan i veoma komplikovan tekst, a ja sam se potrudila da nađem scenski jezik za njega i proces rada na predstavi me je odveo na neka mesta na kojima ranije nisam bila – što je za mene uvek najveći dar i dobitak kad na kraju nekog kreativnog procesa sumiram utiske. Nisam očekivala da će #Jeanne biti festivalska predstava, nisam je pravila sa takvim pretenzijama ali posle iskustva igranja po celoj Švedskoj i većem delu Finske, a sada i u Stokholmu, mogu da kažem da predstava dobro komunicira u različitim kontekstima, pa se nadam da će tako biti i u Beogradu.

Još jedna, litvanska predstava, opera-performans Sunce i more „kroz pevanje o naizgled nebitnim i svakodnevnim stvarima, zapravo tretira problem klimatske krize i ekoloških katastrofa u bujaju čem kapitalizmu“. Imate li utisak da to, trenutno, jeste „trenda“ tema u evropskom teatru?

Definitivno jeste, čak bi se moglo reći da je postala programska obaveza većine teatara. Mi, međutim, nismo dobile ovu temu „u zadatak“ nego smo do nje spontano došle baveći se idejom heroizma i žrtvovanja za bolji svet u kontekstu savremenog društva, inspirisane motivom Jovanke Orleanke. I za Ivanu i za mene, ekološko pitanje je ključno političko i klasno pitanje i tamo gde se originalna Jovanka Orleanka završava, ova predstava počinje. Predstava je neka vrsta postmortem Jovanke Orleanke u post apokaliptičnom društvu koje neodoljivo podseća na naše.

Moram da vas pitam za vaš, subjektivni doživljaj Bitef festivala, kao posmatrača, selektora, i konačno kao autorku predstave u glavnom programu?

Treba da budemo srećni što imamo festival kao što je Bitef, što on postoji toliko dugo i što uspeva da opstane u nenormalnim okolnostima ili uprkos njima.

Zahvalna sam svakom pojedincu koji je radio ili radi za ovaj festival jer znam kolika je to žrtva i koliko je volje i energije potrebno uložiti u svaki segment festivala. Čast mi je što sam na Bitefu u za mene novoj ulozi – ne postoji festival koji meni lično više znači od Bitefa. Poređenja radi, u celoj Skandinaviji nema internacionalnog festivala koji ima toliko trajanje i relevantnost kao Bitef. Švedska, na primer, nema nijedan sličan festival iako ima mnogo bolje uslove u kulturi nego Srbija.

Bitef treba čuvati i braniti iz sve snage – i razmišljati o tome kako ovaj festival dalje može da se razvija i napreduje i da bude, da parafraziram Borisa Grosa „prijatelj vremena“.

Gde se nalazi Bitef festival u širem kontekstu, mislim na njegov značaj za teatarske tendencije u Evropi i svetu?

Bitef i dalje ima svoje važno mesto i u širem internacionalnom kontekstu, a naročito postjugoslovenskom. Ja sam uvek zastupala tezu da Bitef treba da nađe dobar balans između predstavljanja internacionalnih teatarskih informacija domaćoj publici i predstavljanja regionalne scene stranim posetiocima festivala. Volela bih da se ta ideja ne izgubi jer je Bitef i dalje najveći internacionalni festival u regionu i mogao bi da postane regionalna teatarska platforma – što bi pozorišnu umetnost postjugoslovenskog prostora učinilo daleko vidljivijom i relevantnijom u širem kontekstu. To je koncept kojim sam se ja vodila dok sam radila Bitef i za koji verujem da i dalje ima najviše smisla.

Zanima me i vaše razmišljanje na temu ponašanja srpskih struktura vlasti prema umetnicima i akademskoj zajednici. I jedan broj vaših kolega reditelja, neki glumci… takođe su bili, ili su još uvek na tapetu. Kako se, dakle, ponašati u takvom okruženju?

Da ljudima o kojima govorite nisu ugroženi životi kao i životi njihove dece, rekla bih da je to, u najmanju ruku, bizarno ili groteskno. Ovako moram da kažem da je zastrašujuće, Neverovatno. Kako se ponašati? U skladu sa sopstvenim moralnim kompasom – upravo onako kako se kolege koje su napadnute ponašaju. Hvala im na tome.

Postoji li takvo „disciplinovanje“ umetnika u inostranstvu?

Ne na ovaj način – to je sigurno. Možda možemo da govorimo o samo disciplinovanju ili autocenzuri u kontekstu normirane političke korektnosti, ali bi Srbija prvo morala da razume osnovne principe političke korektnosti pre nego što dođe do stadijuma da kritikuje njihovu zloupotrebu. I postoji u nekim zemljama, ne toliko udaljenim od naše, načelo ekonomskog disciplinovanja preko smanjenja budžeta za kulturu, ili ukidanjem nezavisnih institucija – što smo mi sve prošli pre mnogo godina. Međutim, nigde još nisam susrela toliko duboko sistemski ukorenjen i dugotrajan otpor prema kulturi kao u Srbiji. I tako beznadežno konzervativan doživljaj samog pojma kulture.

F ANJA SUŠA: Bitef treba čuvati i braniti iz sve snage – i razmišljati o tome kako ovaj festival dalje može da se razvija i napreduje i da bude, da parafraziram Borisa Grosa, „prijatelj vremena“

F #JEANNE: Neka vrsta „postmortem“ Jovanke Orleanke u postapokaliptičnom društvu koje neodoljivo podseća na naše

Bitef, 57. put od 3. do 10. oktobra

Pod sloganom Snago, ne pristaj da budeš nečija, Beogradski internacionalni teatarski festival – Bitef odvijaće se ove godine od 3. do 10. oktobra. Glavnu selekciju 57. izdanja festivala čini devet predstava, od čega su tri domaće i šest inostranih produkcija (iz Nemačke, Litvanije, Mađarske, Švedske, Grčke, Burkine Faso i Belgije). Festival prvi put ima ko selektorski tim, tako da su s novim umetničkim direktorom festivala, pozorišnim rediteljem Nikim Milivojevićem predstave birale producent inja Bitefa Ksenija Đurović i dramaturški ja Tijana Grumić.

U Prologu festivala, 3. oktobra biće izvedena, van konkurencije, spektakl predstava od pet sati – Božanstvena komedija prema epu Dantea Aligijerija, u režiji nemačkog umetnika Franka Kastora, koju će izvesti ansambl Beogradskog dramskog pozorišta na (svojoj) sceni Olivera i Rade Marković. Svečano otvaranje, sledeće večeri, biće u znaku nemačke predstave Deca sunca, prema delu ruskog klasika Maksima Gorkog, u režiji Mateje Kolažnika. Tu produkciju teatra Šaušpilhaus iz Bohuma publika će pogledati na Velikoj sceni Ljuba Tadić Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Beogradsko Narodno pozorište ugostiće 5. oktobra grčki komad Zbogom, Lindita prema konceptu i u režiji Maria Banušija, koji će izvesti trupa Nacionalnog teatra Grčke iz Atine. Već 6. oktobra stiže domaća predstava – Kao i sve slobodne djevojke Tanje Šljivar i rediteljke Selme Spahić, koju će ansambl Ateljea 212 izvesti na Velikoj sceni Mira Trailović tog pozorišta. Bitef teatar će 6. oktobra ugostiti domaći neverbalni igrački komad Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom autora i koreografa Igora Koruge, ispred Stanice Servis za savremeni ples iz Beograda. Mađarska predstava Raspevana mladost, koju potpisuju autori Judit Berec, Bence Đerđ Palinkaš i Mate Sigeti, u produkciji Kuće savremene umetnosti Trafo iz Budimpešte, biće izvedena 8. oktobra u Bitef teatru. Dve noći (u četiri termina), 7. i 8. oktobar, rezervisane su i za Sunce i more u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu. Reč je o laureatu Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu, predstavi koju potpisuju tri autorke – Lina Lapelite (kompozicija), Vaiva Grainite (libreto) i Rugile Barzžukaite (režija), i dva pozorišta iz Litvanije.

Pretposlednja predstava na 57. Bitefu biće #Jeanne, hrvatske autorke Ivane Sajko u režiji Anje Suše, koju 9. oktobra, na sceni Pozorišta na Terazijama, realizuju Švedsko gostujuće pozorišta Riksteatern i Kraljevsko dramsko pozorište Dramaten iz Stokholma. Svečano zatvaranje najavljeno je za 10. oktobar i delo Wakatt autora i koreografa Serža Emea Kulibalija. Nastala u produkciji Plesnog pozorišta Faso iz Belgije, biće odigrana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

F plakat

Članak je prenet sa portala Novi magazin.