Trenutak kad je počeo rat

Piše: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Trideset i više godina prošlo je od početka rata koji je razorio bivšu SFRJ. Ili, bolje reći, početaka. Prvi dan, prvi datum kad je počela tragedija pamte istoričari, i zasvagda ga je zabeležila istorija. Za one koji se istorijskim preciznostima ove vrste ne bave, rat je počeo u različito vreme, na različitim mestima, ali uvek u jednom nezaboravnom trenutku koji im je svet okrenuo naopako i kad su postali svesni da iako u svemu tome odbijaju da učestvuju jesu zapravo nevoljne marionete.

Takvima rat nije počeo prvim hicem, prvim topovskim projektilom i prvim napadom JNA. Takvima je rat počeo bacanjem cveća sa beogradskih pasarela na kolonu tenkova koja je grizla autoput u žurbi da što pre osvoji teritorije na kojima žive njihova doskorašnja braća; opsadom Dubrovnika i ubistvom pesnika Milana Milišića, pretnjama a potom i ubistvom srpske porodice Zec u Zagrebu. Ili još ranije, u naznakama užasa čije su obrise – za razliku od većine koji ih je smatrala bezazlenim – hteli da prepoznaju.

ZLO KOJE SE ZABORAVO BRZO SE MOŽE VRATITI: Za autorku ovog teksta rat je počeo kad je njenu najbolja prijateljicu, Muslimanku, sjajnu novinarku Spoljnopolitičke rubrike RTS, zajednička koleginica, Srpkinja, iz čista mira i odjednom počela da izbegava, izgovarajući se providno da ne može baš tada da se vidi sa nama dvema. Potom je Vojislav Šešelj moju najbolju prijateljicu, zajedno sa još desetak novinara RTS, srpske i druge nacionalnosti, proglasio izdajicama srpskog naroda ili saradnicima stranih obaveštajnih službi. Pritisak je bio neizdrživ, pa su vrlo brzo svi napustili RTS, a mnogi su otišli iz zemlje.

Rat je za autorku ovog teksta počeo i kada je u Politici Ekspres na redakcijskoj tabli osvanuo sramni, kukavički anonimni tekst protiv jednog kolege, Muslimana. Stajao je taj tekst poduže, u takvim slučajevima i minuti su dugi kao sati, ali je skinut i pocepan, i rubrika je sa većinom zaposlenih kolegu odbranila. A rat je definitivno u srce ove autorke ušao kad je jedne večeri svoju najbolju prijateljicu, koja do poslednjeg trenutka nije verovala da je sukob izgledan, pozvala telefonom u Sarajevo…

U njenom rodnom gradu, u koji je iz Beograda otišla da se vidi sa porodicom, bio je uveden policijski čas (zna li, i seća li se, želi li da se seća Beograd toga?), a njena majka je strepela da li će stići na vreme kući. Ipak je stigla. Sa one strane žice njen se glas, u kojem je bila i dalje neverica, jedva čuo. Zaglušile su ga granate koje su padale zlikovački besomučno na opsednuto Sarajevo. I koje su konačno, i temeljno ukinule svaku nadu u mir.

Iako je sigurno više ljudi iz svih republika bivše Jugoslavije sklonije da zaboravi i početak rata koji je zemlju razorio, i sve što se tokom vremena dok je bukteo dešavalo, obnavljanje sećanja na taj, i takav krvavi raspad je nužno jer je suočavanje sa istinom jedino merilo zrelosti i pojedinca, i celog naroda. U prirodi je čoveka da brže zaboravi zlo i još se većom brzinom navikne na dobro, ali opomene i upozorenja se slute, ako ne i jasno vide. A zlo koje se zaboravi, vrlo se brzo može vratiti. Nekad istom merom.

BUĐENJE SAVESTI: Jedan od najnovijih primera predanosti buđenju savesti desio se nedavno u srpskoj kulturi – Forum ZFD Srbija (Forum Ziviler Friedensdienst, Committed to peace) upravo je objavio knjigu pod naslovom Trenutak kad je meni počeo rat, antologiju priča koje su odabrane na prethodno objavljenom književnom konkursu na tu temu. „Želja nam je da prikupimo lična sećanja, ili sećanja drugih ljudi koje ste nekad čuli, kao ona koja izlaze iz zone iskustvenog i prelaze u fikciju u formi kratke priče“, stajalo je u Saopštenju za javnost Foruma ZFD, a konkurs je raspisan za neobjavljenu priču „s namerom da ponudi književni odgovor na temu poimanja sukoba koji su počeli raspadom Jugoslavije, a završili se deceniju kasnije“. Na anonimnom konkursu su mogli da učestvuju svi autori i autorke koji pišu na bosanskom, hrvatskom, crnogorskom ili srpskom jeziku, a rok za slanje radova bio je 31. mart ove godine.

Zavidna je brzina kojom je žiri, u kojem su bili spisateljica Senka Marić, urednik Kruno Lokotar i književni kritičar Vladimir Arsenić, pregledao sve prispele priče. A potom i brzina kojom je antologija Trenutak kad je meni počeo rat objavljena – vođa projekta je Slaven Rašković, knjigu je dizajnirala Olivera Batajić Sretenović, a ilustracije su uradili studenti beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti. Uostalom, o celoj ideji u uvodu knjige govore priređivači Vladimir Arsenić i Ana Pejović, upravo polazeći od potrebe da i književnost, koja u nama budi emotivne reakcije, može da dovede do katarze. „Ako ne čujemo sebe i ako ne razumemo sebe, onda nikada nećemo moći da prevladamo užase koji su se dogodili, nećemo imati razumevanja za žrtve, nećemo moći da se pogledamo u ogledalo i da preuzmemo odgovornost za zločine koji su činjeni u naše ime. Odgovornost ne znači krivicu, štaviše“.

Trenutak kad je meni počeo rat je zbirka u kojoj se pored dvanaest najboljih priča sa anonimnog konkursa našlo i petnaest priča poznatih autora po pozivu, njih ukupno 27. Zadatak je bio da „svaki ispriča svoju priču o trenutku kad je njoj/njemu počeo rat. Priče su lične, pretočene u književnost, one ne plediraju za istorijskom istinom, niti za pravdom. One beleže one trenutke u kojima junaci priča shvataju da nema dalje, da se nalaze u ratnom stanju“. A do tada… do tada su mnogi od njih bili naivni, i ne samo da nisu verovali da je rat moguć već većina njih „nije verovala da njihovi sugrađani, često i susedi, mogu da se pretvore u krvoločne zveri“.

Dvadeset sedam

U zbirci „Trenutak kad je meni počeo rat“ su Merima Aranitović, Selvedin Avdić, Muharem Bazdulj, Lamija Begagić, Andrej Blatnik, Stefan Bošković, Dejan Dukovski, Mirjana Đurđević, Zoran Ferić, Franjo Frančič, Emir Imamović Pirke, Željko Ivanji, Lejla Kalamujić, Marija Krtinić Veckov, Ildiko Lovaš, Anja Maksić Japundžić, Đorđe Majstorović, Boris Mandić, Tanja Mravak, Aleksandar Novaković, Branimir Perić, Bojan Radanović, Olja Savičević Ivančević, Špetim Seljmani, Srđan Srdić, Tanja Stupar Trifunović i Aleksandra Vujisić.

ONI TAMI – MI OVDE: Autorke i autori zastupljeni u zbirci su Merima Aranitović, Selvedin Avdić, Muharem Bazdulj, Lamija Begagić, Andrej Blatnik, Stefan Bošković, Dejan Dukovski, Mirjana Đurđević, Zoran Ferić, Franjo Frančič, Emir Imamović Pirke, Željko Ivanji, Lejla Kalamujić, Marija Krtinić Veckov, Ildiko Lovaš, Anja Maksić Japundžić, Đorđe Majstorović, Boris Mandić, Tanja Mravak, Aleksandar Novaković, Branimir Perić, Bojan Radanović, Olja Savičević Ivančević, Špetim Seljmani, Srđan Srdić, Tanja Stupar Trifunović i Aleksandra Vujisić. Njihove priče vraćaju nas, hteli mi to ili ne, u vreme pre tri decenije kada su detinjstvo, mladost, zrelost i starost njihovih junaka morali da uzmaknu, pa i kapituliraju pred dolazećim nesrećama i genocidom, nezamislivim tada, a koji su im na juriš, u jednom trenutku izmenili dotadašnji život.

Misli tih stvarnih ili fiktivnih ličnosti izrastaju iz retrospekcije, od vraćanja tog ratnog doba u sećanje, razmišljanja da li treba otići ili ostati, da li se treba vraćati u trenutku „kad je meni počeo rat“. Pitanja ko je kriv koje postavljaju susedi jedni drugima, dok se ne okrenu jedan protiv drugog, gube smisao, a te strašne more ulaze i u svet dece koja do tada znaju za zajedničke igre, za lutke, i za druženje. Truju ih, uče ih novoj reči koja u civilizovanom svetu ne sme da se zloupotrebi, a to je nacionalnost. Sa ovom/ovim smem, sa ovom/ovim ne smem da se igram, u ovog/ovu smem, kad odrastem, da se zaljubim, a u ovu/ovog nikako. Oni su oni, a mi smo mi. Ili, na frontu, „oni su tamo, a ovde smo mi“. Novom reči treba stvoriti novi um, koji sada treba da ubija, da uništava, i da se ničega prethodnog ne seća. U novoj budućnosti, u novoj zemlji, sklepanoj i uguranoj u nacionalne granice, više se ionako ne treba sećati. Ni pljačkanja, ratnog profiterstva, otmice nedužnih civila u Štrpcima i njihove hladnokrvne likvidacije, ni logora.

I, naročito ne, to nikako ne, onih moralnih, plemenitih gestova gde su susedi, prijatelji, našavši se na suprotnim stranama, jedni drugima spasavali živote, jedni druge oslobađali ili puštali da tajno pobegnu od streljanja.

Ipak, tvorcima rata, koji naravno u njemu ne učestvuju već u njega pozivaju i šalju druge, nešto uvek kvari planove. To nešto su glasovi koji oživljavaju zapretano pamćenje. I knjige, od kojih ovih dana to čini upravo Trenutak kad je meni počeo rat. Čitajući svaku priču, svako koji odbija da se seća to ne može da učini. Slike koje nam autori predočavaju iste su one koje smo znali direktno ili indirektno, preko svedočenja, prizora, tona. Već potisnute i izbledele, sada nam se u stvarnim, bolno jarkim bojama prizivaju u svest. Junaci priča to čine sa namerom. Jer, kako Vladimir Arsenić i Ana Pejović u uvodu sugerišu, ova knjiga predstavlja važan korak ka boljem negovanju kulture sećanja. Naši životi su, kažu, ubrzani na brutalan način i ne dozvoljavaju nam da stanemo i da se okrenemo, da razmislimo i proradimo traumatična stanja kroz koja smo prošli. „Početak rata je trauma najvišeg stepena. Ako ne negujemo kulturu sećanja, ako je gurnemo pod tepih ili potisnemo na bilo koji način, ona će kao u mehanici fluida koja je Frojdu bila omiljena metafora za psihičke procese, pronaći način da izbije i da nam se vrati kao bumerang, samo neuporedivo razornija. Ako, dakle, ne pokušamo da osvetlimo kroz narative početak rata, onda može da nam se desi da ne prepoznamo početak narednog. Ili bi trebalo da kažemo da ga nismo prepoznali“.

I zato se, pošto odgovornost ne znači krivicu, štaviše, i bez pomoći Frojda, počešće upitajmo: Koji je to trenutak kad je meni počeo rat.

Ako ne pokušamo da osvetlimo početak rata, onda može da nam se desi da ne prepoznamo početak narednog

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.