Transplantacija organa u Srbiji: Život na čekanju

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Prepuna entuzijazma i nade, februara ove godine tridesetčetvorogodišnja Ivana Jović, pokreće peticiju „Donorstvo je herojstvo“ suočavajući nas sa bolnom istinom da je transplantacija organa u zemlji, gotovo zamrla. Od Ivane, većina nas saznaje za nekakav birokratski problem, odluku Ustavnog suda kojim je stavljena tačka na kadaverične transplantacije (sa preminulog donora) i činjenicu da je svakog dana u Srbiji hiljade onih kojima život zavisi od jednog poziva.

Među njima je i tridesetoro dece. To su isti oni mališani koji širom Evrope svoje detinjstvo prožive sasvim normalno nakon transplantacije organa. Nažalost, u Srbiji je to pitanje života i smrti kako za odrasle tako i za našu decu koju više ni bolnice u Evropi neće da prime na lečenje.

Naprosto, da biste poslali dete na transplantaciju potrebno je da pošaljete i organ a kako ih Srbija nema, to Italija u oktobru ove godine raskida ugovor sa našom državom o transplantaciji jetre deci iz Srbije. U međuvremenu od početka godine u Srbiji je urađena jedna kadaverična transplantacija i to bubrega.

Poslednja transplantacija srca urađena je početkom 2021. godine, a tokom avgusta iste godine i jetra. Nakon toga transplantacioni program u našoj zemlji kao da je zamro a posebno spašavanje ljudi zahvaljujući organima onih koji su imali moždanu smrt.

Tu na scenu još jednom stupa država da čitav proces vrati tri koraka unazad prebacujući, kao i obično, odgovornost na neempatične građane.

PRIJATELJ NIJE DONOR: Ivana Jović koja mesecima pokušava kampanjom, razgovorima sa državnim sekretarima i medijima da skrene pažnju na problem u kome je i sama, odustaje. Ona je danas na listi Fondacije Budi human kako bi sakupila novac za transplantaciju u Belorusiji.

„Nema to smisla. Oni sad tvrde da su pitali čak osmoro ljudi za organ i da su ih sve porodice odbile. To se uzima kao argument da su naši ljudi izgubili saosećanje, a nama niko nikada nije pokazao dokaze da su te porodice zaista pitane. Uostalom, čak i da jesu, to što je osam ili 10 porodica odbilo da da saglasnost ne treba da nas zaustavi. U Hrvatskoj je urađeno ove godine 120 kadaveričnih transplantacija, a sigurno je neko i odbio. Suština je da se mora ići u aktivnu i stalnu kampanju što smo mi i tražili početkom godine“, kaže za Novi magazin mama četvorogodišnje devojčice koja joj je, razumljivo, najveći motiv za ozdravljenje.

Ivana ima policističnu bolest bubrega zbog koje je već dve godine na dijalizi i oko godinu dana na listi čekanja za transplantaciju organa. Ona, uzgred budi rečeno, nije ni prva ni jedina kojoj fondacija Budi human danas skuplja novac kako bi otišla u Belorusiju na transplantaciju jer živog donora nema.

U Srbiji je moguće dobiti organ samo i isključivo od živog srodnika odnosno roditelja i braće i sestara dok je doniranje organa prijateljima strogo zabranjeno. Naprosto, čini se sve kako bi se eliminisala moguća trgovina organima i u tom smislu Srbija nije usamljena u pravilu da živi donor može biti samo najbliži srodnik.

„Mnogi odlaze u Tursku gde je moguće dobiti organ od prijatelja, ali i tamo postoji Etička komisija koja do detalja ispituje da nije nekakva trgovina organima u pitanju“, objašnjava naša sagovornica, kojoj su nažalost, roditelji preminuli.

Njena mlađa sestra još nije majka, pa Ivana ne želi od nje da primi organ a ono što joj ostaje jeste transplantacija sa preminulog od moždane smrti, koje se, kako je rečeno, u Srbiji ne rade.

Ivana, inače, svaki drugi dan provodi na četvoročasovnoj dijalizi u Kliničkom centru Srbije (KCS). Jedna je od 2.000 pacijenata na listi za transplantaciju.

„Svaka godina na dijalizi više je manja šansa… I sama imam donorsku karticu jer je moja majka išla na dijalizu i transplantirana je, posle čega je živela boljim životom. Moje se stanje pogoršalo posle porođaja, a na dijalizu idem već dve godine“, priča junakinja Novog magazina ali i svih onih na koje mesecima skreće pažnju države.

MOŽDANA SMRT JE KONAČNA: Ministarka zdravlja Danica Grujičić se i sama ovih dana hvata u koštac sa problemom ali ona ne kaže da je država kriva što nam ljudi umiru iako ne moraju već da je „sramotno da 2.000 ljudi u Srbiji praktično nema nadu da će dobiti organ“.

Ona je između ostalog zamolila medije da „objasne građanima da kada se dokaže moždana smrt prestaje i postojanje čoveka“.

„To dokazuju lekari koji ne učestvuju u lečenju pacijenta, niti će učestvovati u eventualnoj transplantaciji organa. Moždana smrt je situacija kada se ne može vratiti funkcija mozga, ni lekovima, niti operacijom“, konstatuje nedavno tokom najave pokretanja kampanje „Još si mi trag“ suštinski objašnjavajući da niko neće osobu proglasiti mrtvom ako stvarno nije niti će organi preminulih na bilo koji način biti zloupotrebljeni.

Zašto je važno ovo ponavljati?

„Donorstvo je jako osetljiva tema jer se tu prepliću život i smrt pa ga samim tim prate mnoge predrasude. Najčešće se govori o trgovini organima, ljudi misle da ukoliko žele da budu donori da im ako im bude potrebno neće biti pružena odgovarajuća lekarska pomoć, misle da će lekar da proda njihov organ na crnom tržištu. Tim za transplantaciju organa broji oko 50 ljudi i nemoguće je vršiti tu neke malverzacije… Ljudi uglavnom ovu temu vezuju za Žutu kuću, koja se često pominje“, rekao je nedavno predsednik Udruženja „Zajedno za novi život“ Mladen Todić, kome je pre šest godina presađena jetra.

DRŽAVA NIJE PRIJATELJ: I zaista, lekari ovih dana apeluju na građane da se manu „bapskih priča“ i predrasuda ne govoreći međutim baš ništa o tome kako je ista ta država zaustavila proces kadaveričnih transplantacija a da to baš nikakve veze nije imalo sa „zatucanim“ građanima.

Naime, čitav proces je suštinski zaustavljen sredinom prošle godine kada Ustavni sud procenio da pojedini članovi Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim organima i tkivima nisu u skladu sa najvišim pravnim aktom države.

Podsećanja radi, novi Zakon o presađivanju ljudskih organa, donesen je u julu 2018. godine, a ovim propisom bilo je predviđeno da je svaki građanin Srbije potencijalni donor organa – osim ako se tome izričito ne suprotstavi tokom života, obraćajući se Upravi za biomedicinu i osim ako se u trenutku smrti transplantaciji njegovih organa izričito ne protivi roditelj. Da bi se izbegla svaka mogućnost zloupotrebe, zakon je precizno definisao stav da je darivanje organa dobrovoljno i bez finansijske naknade, kao i da se transplantacija organa može izvršiti samo u slučaju moždane smrti osobe.

Donošenju ovog zakona „kumovala“ je statistika koja svedoči da se Srbija po broju donora i transplantacija nalazi na dnu evropske lestvice.

Naime, za razliku od Španije koja ima 47 donora, Hrvatske koja broji 37, Belgije koja ima 29 donora, Slovenije koja ima 19 i Mađarske koja registruje 17 donora na milion stanovnika, naša zemlja ima svega tri donora na milion stanovnika. Prema parametrima Eurotransplanta, u Srbiji, koja ima oko sedam miliona stanovnika, trebalo bi da bude obavljeno najmanje 70 transplantacija srca, 200 jetri i skoro 450 transplantacija bubrega svake godine.

U prevodu, novim propisom iz 2018. godine Srbija se pridružila većini razvijenih zemalja u kojima je nepotrebno imati pisanu saglasnost preminulog o transplantaciji već se ona podrazumeva za svakoga ko se nije izjasnio protiv.

Od tada do danas, suštinski je upitan pravni osnov za uzimanje organa sa preminulih o čemu udruženja pacijenata govore skoro dve godine. Izmene Zakona do dan danas nisu usvojene u skladu sa preporukama Ustavnog suda.

Pacijenti poput Ivane ali i mnogi drugi uspeli su da izdejstvuju „instrukciju koordinatorima transplantacija da se porodice pitaju za saglasnost“ kao prelazno rešenje dok se nadležni ne odluče da promene Zakon i usvoje izmene.

„Dobili smo i pravno tumačenje mogućeg daljeg nastavka transplantacije organa i dali instrukcije koordinatorima u 14 donor bolnica kako da postupaju dok traje taj pravni vakuum izmene 23. i 28. člana Zakona o transplantaciji organa. Ipak, kao posledica svega toga u julu i avgustu smo, nakon strogo medicinski definisane moždane smrti, imali devet potencijalnih donora. Da smo dobili saglasnosti porodica, mogli smo produžiti život između 15 i 29 pacijenata, koji bi dobili organe. Nažalost, to se nije desilo“, vajka se nedavno državni sekretar Ministarstva zdravlja prof. Predrag Sazdanović još jednom aludirajući na nehumanost građana koji nisu dali saglasnost a sasvim ignorišući činjenicu da država nije uradila ni minimum a to je usvajanje odgovarajuće legislative.

PANDEMIJA NEBRIGE: Istina i korona je umnogome zaustavila proces ali je on svakako već bio „na aparatima“.

Naime, u godinama pre pandemije (2017. i 2018.) Srbija je imala po 40 donora godišnje a u tom momentu smatralo se da treba i mora više.

U 2019. godini, koja je prethodila pandemiji korone, jedanaest porodica dalo je saglasnost da se uzmu organi njihovih najmilijih i zahvaljujući njima je spaseno 27 života.

Zbog nedostatka donora početkom godine iz Italije stigao je dopis da raskidaju ugovor sa Ministarstvom zdravlja Srbije o kadaveričnoj transplantaciji jetre kod dece. Ostavljena je mogućnost da u tu zemlju mogu da se šalju mališani na transplantaciju samo sa živog donora. Takva odluka se mogla očekivati jer je dosadašnji sporazum podrazumevao reciprocitet, da se mališani leče u Italiji, ali da im za njihovo lečenje stižu organi iz Srbije.

„Dobili smo dopis glavnog koordinatora za transplantaciju u Italiji da Ministarstvo zdravlja Italije raskida ugovor sa Ministarstvom zdravlja Srbije. Do sada su u Bergamo na transplantaciju jetre odlazila deca iz Srbije, a imali smo pravo na sedam do 10 adultnih transplantacija. To je Srbija sve plaćala, ali je sada i to prekinuto. Prošle godine smo imali četiri pacijenta sa akutnom insuficijencijom jetre, koji ne bi preživeli 48 sati da ih nismo poslali u Italiju“, kaže ovim povodom načelnik Odeljenja hepatologije u Kliničkom centru Srbije prof. Đorđe Ćulafić.

Glede raskidanja ugovora sa Italijanima recimo da se isto desilo i 2017. godine, kada je iz AKH klinike u Beču stiglo obaveštenje da pacijenti iz Srbije neće moći više da odlaze na transplantaciju srca i pluća u tu kliniku, jer iz Srbije ne stižu organi.

Uostalom, Srbiji je 2017. godine odobreno pridruženo članstvo u Eurotransplantu ali naša zemlja nije uspela da ga zadrži.

Inače, uslov da bi postala članica ove organizacije je da zemlja ima minimum sedam donora na milion stanovnika u poslednje tri godine. Članice razmenjuju organe međusobno čime se u mnogome smanjuje vreme čekanja na organ.

„Ukoliko krenete u proceduru transplantacije pa dođe do odbacivanja organa ili druge komplikacije kada je potrebna retransplantacija tu je Eurotransplant važan jer možemo dobiti jetru u roku od 24 sata. Zbog toga je dobro da budemo članovi Eurotransplanta“, pojasnio je svojevremeno prof. Ćulafić priznavši „da je veliki broj pacijenata sa liste čekanja za transplantaciju jetre preminuo“, a da pristižu stalno i novi pacijenti.

Značajno je, naravno, što su deca u samom vrhu na listi Eurotransplanta i za njih budu brzo pronađeni odgovarajući organi.

„Kada govorimo o transplantaciji u inostranstvu, situacija je sledeća: Italijani hoće da je rade, ali sada samo sa živog donora i kada su deca primalac mora da se obezbedi davalac. Imamo prođu i u Turskoj, takođe za transplantacije sa živog donora“, kaže on objašnjavajući zašto su nam Italijani okrenuli leđa kada su u pitanju kadaverične transplantacije koje su umnogome blagoslov za pacijente na listama.

Jedan donor može darovati čak osam organa, dok se od živog donora po pravilu uzima jedan organ.

Tekst je prenet iz Novog magazina.