Svetlana Tomić: Učiti brigu o jeziku

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Novi magazin

O kakvoj eri nove pismenosti kod nas možemo da govorimo ako su rezultati PISA testa od pre par godina pokazali da je svaki petnaestogodišnjak u Srbiji funkcionalno nepismen? Reforme školstva su zapuštene iako se o njima beskrajno priča i ako se tako nastavi stanje u obrazovanju biće poražavajuće, pa se postavlja se logično pitanje da li su Srbiji potrebni učeni, pismeni, kreativni, kritičko-misleći kadrovi?

Na neophodnost hitnih promena u prosveti godinama upozorava Svetlana Tomić, književna teoretičarka, istoričarka i kritičarka, pesnikinja i vanredna profesorka Fakulteta za strane jezike Alfa BK univerziteta u Beogradu. Neumorna u svom pozivu, brigu o mladima koji već sada svedoče koliko im pismenost nije jača strana, pokazala je i time što je nedavno objavila autorsko izdanje dela pod nazivom Knjiga koja nedostaje. Priručnik za funkcionalnu pismenost u kojem je iz perspektive predavanja predmeta Srpski jezik i književnost, uz analizu iznela i obrazovne primere o osposobljavanju učenika da shvate znanje koje im se nudi i konkretno ga primene. Knjigu koja nedostaje kao teorijsko-praktični udžbenik trebalo bi da pročitaju i oni koji uče, i oni koji ih podučavaju, učitelji, nastavnici i profesori.

Svetlana Tomić objavljuje na srpskom i engleskom jeziku, a posebno istražuje istoriju ženskog stvaralaštva, zapostavljenog u srpskoj literaturi. U Americi je krajem januara u izdanju Lexington Books objavila knjigu o ženama u srpskoj kulturi – The Hidden History of New Women in Serbian Culture: Toward a New History of Literature (Skrivena istorija novih žena u srpskoj kulturi: Ka novoj istoriji književnosti). Upravo ovih dana za to sjajno delo dobila je nagradu NASSS Book Prize za 2022, sa obrazloženjem da je reč o izvanrednom istraživanju i značajnom doprinosu istoriji srpske književnosti. Ovom knjigom autorka otvara novu perspektivu srpske kulture, iz zaborava na svetlo dana izvodi srpske žene erudite i za njih oslobađa prostor u novoj istoriji književnosti.

U intervjuu za Novi magazin Svetlana Tomić u prvi plan stavlja, međutim, problem funkcionalne nepismenosti koja će po svemu sudeći, ako do detaljne reforme srpskog obrazovanja ne dođe, budućnost novih generacija skupo koštati.

Šta, dakle, danas znači biti funkcionalno nepismen?

Uopšteno govoreći to je nesposobnost verbalnog izražavanja. Funkcionalnu pismenost treba shvatiti najpre kao veštinu, a kod svake veštine postoje stepeni uspešnosti u izvršavanju. Kad govorimo konkretno o pisanju, funkcionalna nepismenost znači da postoje problemi sa pisanjem kraćih i dužih, nenarativnih i narativnih vrsta tekstova. Reč je o svakodnevnim zadacima, poput popunjavanja formulara i anketa, potom o pisanju tekstova koji sadrže dve-tri rečenice (poput čestitke, zahvalnosti, potvrde) i onih dužih kao što su molba, privatno i poslovno pismo. Na kraju dolaze oni tekstovi koji zahtevaju prikupljanje i izbor informacija, njihovo čitanje, razumevanje, tumačenje, uopštavanje i procenjivanje, a to su na primer sastav, pisano prepričavanje, seminarski rad, izveštaj, zapisnik itd. Biti funkcionalno nepismen takođe podrazumeva nerazumevanje pročitanog teksta, nemogućnost njegovog tumačenja, uopštavanja, sažimanja i kritičkog procenjivanja. Na nedavno održanim PISA testovima u Srbiji nekim petnaestogodišnjacima je bilo teško da čitaju i razumeju kraći odlomak, a to može da signalizuje probleme sa funkcionalnom pismenošću.

Navodite i pojam „Nova nepismenost“. O čemu je reč?

„Nova nepismenost“ je fenomen koji se tiče ovih malopre navedenih problema, a njima se pridružuje i urušavanje grafičke ili bukvarske pismenosti. Prema istraživanjima, jedan broj studenata u Srbiji gubi tu osnovnu bukvarsku pismenost, studenti imaju probleme sa tačnim pisanjem slova. „Nova nepismenost“ je svojevrstan paradoks našeg doba i ne samo našeg podneblja. Sa jedne strane imamo novu tehnološku revoluciju koja forsira neverovatnu količinu informacija (a to znači i neverovatnu količinu tekstova!), a sa druge strane urušavaju se neke od najvećih civilizacijskih tekovina – jezik i pismo – umanjuje se pojedinačna, lična sposobnost smislenog izražavanja u usmenom i pisanom vidu. Neka svako, odmah nakon čitanja ovog dela intervjua, zastane i napravi dva mala testa. Napišite molbu, a potom pisanim putem, u vidu jednog kraćeg pasusa od pet-šest rečenica, prepričajte sadržaj neke knjige ili filma. Ako znate da se neko dete muči sa pisanjem sastava, velika je verovatnoća da će se mučiti i kasnije na fakultetu sa pisanjem seminarskih radova, i polaganjem pisanih delova ispita.

Na koji način poboljšati obrazovanje u Srbiji?

Mogu da govorim samo o mogućnostima poboljšanja školskog programa za Srpski jezik i književnost, premda sam uverena da će vaši čitaoci prepoznati neke opšte probleme obrazovanja u Srbiji. Osnovni koraci moraju da se tiču dva imperativa: brinuti o psihofizičkom zdravlju dece, i osposobiti ih za praktično snalaženje u životu. Konkretno, za programe Srpskog jezika i književnosti reč je o sledećim koracima: prilagoditi ciljeve savremenim problemima i potrebama, uravnotežiti sastav i obim programa, unaprediti metode rada. Šta to suštinski znači? To znači podvući crtu i prestati da se pravimo da nemamo ozbiljne probleme, da ih ne primećujemo i da nas se ne tiču. Dakle, nov pristup – pragmatičan, direktno primenjiv u svakodnevnim situacijama, prilagođen izazovima sa kojima će se đaci sutra susretati na tržištu rada, a ne novi predmet.

Lažni patriotizam je konstantno lamentiranje nad ugroženošću ćirilice, dok u isto vreme nema konkretnog delovanja ka promeni programa u pravcu osposobljavanja đaka za funkcionalnu pismenost. Usput, najnovije naučno istraživanje koje je objavio prof. dr Ranko Bugarski pokazuje da ćirilica uopšte nije ugrožena; mnogo ljudi ima iskrivljenu predstavu o tome.

Kako najbolje upoznati Srpski jezik i književnost?

Poboljšanje poznavanja Srpskog jezika i književnosti tiče se i podsticanja kreativnosti nastavnika i dece, i povezivanja nastavnih sadržaja sa praktičnim životom. Na primer, ako se uči neka reč, neka se deca igraju, neka naprave malu detektivsku potragu-anketu u porodici i zapišu kada, kako i sa kojim značenjem članovi porodice koriste tu reč. (Mogu da traže i reči koje su stariji članovi porodice upotrebljavali a mlađi ih više ne koriste. Mogu da prave i istoriju, rečnik ili album porodičnih reči.) Neka na internetu nađu Vukov Rječnik i provere da li je Vuk zapisao tu reč u prošlosti. Neka naprave izložbu reči a u saradnji sa nastavnicima drugih predmeta (likovnog i muzičkog, istorije, geografije, biologije…) osmisle kratke zanimljive poruke o tim rečima. Tako se uči briga o jeziku, prenose ljubav i odgovornost prema rečima, podstiče se saradnja i stvaralaštvo školske zajednice; istovremeno se deci omogućava da koriste različite stilove učenja, jer neko dete najbolje uči na vizuelan, drugo na auditivan, treće na kinestezički način, itd.

Budućnost novih generacija sa ovakvom funkcionalnom nepismenošću ne obećava previše?

Ako sudimo na osnovu najnovijeg izveštaja Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji (2021) koji su napisali Ivan Ivić, Ana Pešikan i Aleksandar Kostić, budućnost novih generacija je problematična. Pomenuta grupa naučnika zaključila je sledeće. Pošto su urušeni kriterijumi u osnovnim i srednjim školama, nivo obrazovanja na fakultetima je upitan, a posledice sniženog kriterijuma u višem obrazovanju osetiće se u kulturi, privredi, uopšte u društvu; te posledice već se osećaju. U Knjizi koja nedostaje pokušala sam da predstavim neke probleme i da ponudim konkretna rešenja koja su u vezi sa verbalnim izražavanjem dece i mladih tj. sa funkcionalnom pismenošću, koja je jedna od ključnih veština za uspeh u školovanju i karijeri. Nastojala sam i da povećam svest o tome koje promene donose nove tehnologije. Ljudi treba da znaju da nove tehnologije menjaju mozak, menjaju jezik, pisanje, čitanje, menjaju sposobnost razumevanja, pamćenja i učenja, menjaju sposobnost dubokog razmišljanja, menjaju kvalitet koncentracije, način komunikacije; menjaju sposobnost odlučivanja… Istraživanja o mladima u svetu pokazuju da je sve više izražen problem dehumanizovanja i depersonalizovanja komunikacije, primećuje se odsustvo empatije i solidarnosti… Ako želimo da decu vaspitamo u ljude, obrazovni programi moraju da deluju i u tom pravcu.

Podsećate da čitanje ne implicira i sticanje veštine pisanja?

Veštinu pisanja može da pomogne čitanje, ali čitanje ne osigurava dobro pisanje, to nije nužna veza. To je jedan mit koji se, kao i svi mitovi, tvrdokorno ugradio u društvo. Postoje deca koja mnogo čitaju, ali imaju problema sa pisanjem: promaše temu, ne mogu dobro da grade i povežu delove teksta, ponavljaju delove razrade u zaključku ili ne umeju da napišu zaključak, ne umeju da razumeju vezu teme sa žanrom itd. Kao i svaki zanat, pisanje se unapređuje praktičnim radom: vežbanjem samog procesa pisanja, i vežbanjem pisanja različitih vrsta tekstova. Kod nas su programi tako ustrojeni da se deci ne predaje pisanje, uglavnom nema praktične i postepene obuke raznih vrsta tekstova, nema ni praktičnih priručnika, a na veoma ranom školskom uzrastu traži se gotov proizvod, najčešće sastav. Onda se čudimo što deca kad porastu ne znaju da pišu ni taj sastav koji inače pišu tokom 12 godina školovanja, a kamoli komentar na internetu, privatno ili poslovno pismo, o drugim tekstovima da ne govorimo…

Kakav bi trebalo da bude udžbenik srpskog jezika?

Taj udžbenik bi morao mnogo više da upućuje na konkretan rad na jeziku, na primer da pojašnjava korak po korak kako se misli, kako se govori, kako se piše, kako se tumači, koja je moć reči, kako se unapređuje stil… Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na elemente klasične retorike: uveliko su uticali na kulturu jezičke upotrebe i zato bi bilo korisno da ih vratimo. Na primer, od prvog ciklusa obaveznog obrazovanja, negde od 2. razreda osnovne škole, trebalo bi decu postepeno, prema njihovom psihološkom razvoju, uvoditi u svet stilskih figura, upućivati ih na vezu jezika, slike i zvuka, na moć izražavanja figurama, na njihovo stalno korišćenje i prepoznavanje u svakodnevnom životu, posebno u javnom govoru i kulturi.

Izuzetno priznanje koje ste upravo dobili za knjigu The Hidden History of New Women in Serbian Culture: Towards a New History of Literature podstrek vam je i za nova istraživanja o ženama u srpskoj kulturi?

Svako javno priznanje sa sobom nosi ogromnu odgovornost za dalji rad. Ono što se nama danas otkriva kao novo ime za prošlo vreme to nije bio slučaj. Nije problem sam po sebi što su protagonisti jedne ideologije uspeli da redukuju prošlost, da se nametnu kao jedini tumači istorije i monopolisti u nametanju kanona. Problem je što takav pristup ne omogućava društvu da se razvije u suštinski tolerantan i stabilan demokratski poredak, sa meritokratijom kao ključnim elementom u svim sferama. Zato decu i mlade stalno treba upozoravati da udžbenici istorije nisu isto što i prošlost. Evo nekih primera koje istražujem. Ljubica Velimirović Popadić je mlađa sestra Zorke Velimirović (slavne prevoditeljke sa ruskog) i starija sestra Vukosave Velimirović (prve srpske vajarke). Sve tri sestre deo su ugledne i slavne porodice Velimirović koja je uprkos uticaju ostala po strani u odnosu na porodicu Ilić, Petrović, Nastasijević… Imale su veliki talenat za književne radove, ali su njihovi književni radovi ostali nedovoljno istraženi. Drugi skup istraživanja odnosi se na Vukosavu Milojević koja je objavila prvu naučnu monografiju o Jovanu Skerliću u vreme kad se na Skerlića zaboravljalo. Osvetlila je neke ključne probleme za razumevanje Skerlićevih pozitivnih i negativnih uticaja. I, ako mi dozvolite, završila bih intervju podsećanjem na vanvremenske reči Milojke Radojičić, pionirke predškolskog obrazovanja u SFRJ: decu sve možete naučiti – samo ako hoćete.

ImPulsTanz 2022.

Ovogodišnji najveći festival savremenog plesa u Beču – ImPulsTanz, održava se od 7. jula do 7. avgusta. Glavni grad Austrije narednih mesec dana biće evropski centar savremenog plesa. Osim brojnih scenskih izvođenja na programu će biti i više od 200 radionica za one koji žele da lično učestvuju na festivalu. Na brojnim binama u više od 50 produkcija nastupaće poznati internacionalni i austrijski umetnici među kojima su belgijski koreograf i plesač Vim Vandekejbus, belgijska balerina i koreografkinja Ana Tereza de Kiršmeker, Akram Kan – koreograf iz Velike Britanije, plesno pozorište iz Vupertala Pina Bauš i mnogi drugi.

Vienna International Dance Festival osnovan je 1984. i postao jedan od najpopularnijih festivala savremenog plesa. Svake godine se u Beču tokom leta organizuje jedinstven program sa raznovrsnim izvođenjima, radionicama, istraživačkim projektima i muzičkim nastupima. Oko 126 međunarodnih predavača i koreografa stoji na raspolaganju početnicima i profesionalcima tokom 227 radionica.

Tekst je prenet iz Novog magazina.