Šta može jedan strateški dokument?

2. December 2019.
Trogodišnja rupa u medijskoj politici ne znači da zbog nje u medijima sve stoji. Naprotiv, sve nastavlja da propada, samo u neregulisanom ambijentu. To i piše u odlično obrazloženom uvodnom delu Nacrta strategije, koji se odnosi na postojeće stanje u sistemu javnog informisanja.
snjezana-milivojevic
Snježana Milivojević. Medija centar Beograd

Piše: Snježana Milivojević

Posle mnogih obrta nije sasvim jasno gde je sada novi tekst Nacrta Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji, ko ga čita i ko je na potezu. Krajem oktobra Radna grupa predala je korigovani nacrt ovog tekst predsednici Vlade, u prisustvu nekih od inostranih učesnika u procesu. Svi su se svima zahvalili i obavestili javnost da će tekst biti upućen Evropskoj komisiji. Ako sve bude po planu, dobićemo još jedan dokument “po najvišim evropskim standardima” za naše razorene medije.

Brzi Gugl pregled samo pod nazivom “medijska strategija” pokazuje 1.350.000 rezultata, sve gusti tekst iz koga vrcaju nesporazumi, nepoverenje, ostavke i pre nego što se tačno utvrdi o čemu su strane saglasne ili nesaglasne. Uglavnom, sve suprotno onome što premijerka svaki put s ponosom istakne kao transparentan i inkluzivan proces za primer. Dr Gugl još kaže da je datum formiranja Radne grupe za njenu izradu bio 14. jul 2017. godine. Verujem da niko nije za početak rada na Strategiji namerno izabrao baš dan pada Bastilje, ali ispada da simbolika sama nađe svoj put.

Novi nacrt upućen je premijerki otprilike u vreme kad su u Skupštini Republike Srbije počeli najnoviji razgovori vlasti i opozicije uz posredovanje evropskih parlamentaraca. Ova verzija završena je nakon što su letos na Fakultetu političkih nauka vođeni razgovori u kojima su mediji bili u centru pažnje, ali se o njima najmanje govorilo.

Šta to, dakle, u medijima može da otkoči Strategija, a nisu mogli ovi razgovori?

VREMENSKI OKVIR: Za početak izgleda da može da odloži medijske promene i prebaci ih na još sporiji kolosek. Dosadašnji proces već je pokazao da to može biti posao bez kraja. U ovoj najnovijoj verziji, mada možda nisam videla pravi tekst, u naslovu ne piše na koji se period odnosi, za šta pretpostavljam, postoji dvostruki razlog: prvo, niko se ne usuđuju da planira kada će biti usvojen, i drugo, iako se često najavljuju kao odgovor na tehnološke izazove, predložena rešenja zavise od političkog dogovora a tehnologija će se već prilagoditi. Ni to što nema strategije, ni to što se medijski ambijent ubrzano menja, nisu jaki argumenti u ovdašnjoj medijskoj politici.

Ono što je u strateškom dokumentu presudno jeste da obezbedi razvojni kontinuitet, da kreatori javne politike na vreme ukažu kako će se oblast razvijati, koje će glavne probleme i kojim merama adresirati u narednih nekoliko godina. Ovo je tek drugi put da se ovakav medijski dokument ovde piše. Prva Strategija usvojena je za period 2011-2016, da bi se ugasio požar izazvan Zakonom o informisanju (2009), njegovim neustavnim odredbama i političkom štetom koju je izazvao. Zato ovako brzi gubitak kondicije za strateško promišljanje pokazuje neodgovornost, verovatno i neznanje onih koji su zaduženi za medijsku politiku. Ali pre svega otkriva velike konflikte u oblasti koje više nije moguće pacifikovati uobičajenim pisanjem “proevropskog” teksta koji se nikada neće primeniti.

Trogodišnja rupa u medijskoj politici ne znači da zbog nje u medijima sve stoji. Naprotiv, sve nastavlja da propada samo u neregulisanom ambijentu. To i piše u odlično obrazloženom uvodnom delu Nacrta strategije koji se odnosi na postojeće stanje u sistemu javnog informisanja. U domaćoj regulativnoj praksi ovako temeljna analiza stanja nije uobičajena, pa se jasno vidi prednost učešća različitih aktera u pripremi strategije. Kako se najavljuje da bi posle nove strategije trebalo doneti i nove zakone, to daje prostora da se usvajanje novog regulativnog okvira može odlagati i do sredine sledeće decenije.

Šta to znači za proces evropskih integracija, u kojima je stanje u medijima možda i najveći kamen spoticanja? Septembra je na konferenciji “Medijski dani EU – Zapadni Balkan u Podgorici” Genoveva Ruiz Calavera iz Evropske Komisije na mnoge kritike ljudi iz medija rekla otprilike: … čuli smo vaše nezadovoljstvo i kritike stanja u medijima, donosioci odluka su, verujem, čuli poruku da bez slobode medija nema napretka u EU-integracijama.

Biće da ove poruke putuju sporo balkanskim rutama, a nije ni sigurno da se one u Beogradu čitaju kao opomena.

Dakle, razlog za aktiviranje Strategije može biti to što razgovori o medijima, ni na FPN-u ni u Skupštini ništa nisu pomerili. Pošto se tabloidne hajke na političke neistomišljenike nesmetano nastavljaju, RTS , REM i Ministarstvo nesmetano spavaju, novi početak povodom Strategije je produžetak starog puta u nedogled.

SRUŠENO POVERENJE: Druga važna stvar koju Medijska strategija može da uradi jeste da produbi već ogromno nepoverenje u medije i oko njih. Protekle dve i po godine ono je razarano na relaciji vlast – medijska zajednica, ali nije jačalo ni među medijskim akterima. Pozivanje na inkluzivnost i transparentnost imalo je za cilj upravo obnovu narušenog poverenja u medijskim odnosima. Bilo je važno da zajednička dijagnoza i rad na popravljanju stanja okupe, ojačaju ili uspostave veze između Ministarstva, Regulatorne agencije za elektronske medije, medija, novinara i javnosti koje su na sve strane popucale.

To poverenje se dugo topilo. Od 2000. godine sprovedena su dva talasa medijskih reformi, ali sa protivrečnim rezultatima. Prvi ciklus zaokružen je formiranjem regulatornog tela, transformacijom RTS u javni servis i medijskim zakonima (2002 – 2006.). Proces se, ustvari, završio 2009. godine usvajanjem Zakona o javnom informisanju koji nije primenjivan ali je zaustavio ovaj talas promena.

Upravo kao snažna reakcija medijske zajednice i civilnog društva, usvojena je prva Medijska strategija 2011. godine, potom i novi zakoni o medijima, 2014. Ovakav odgovor mogao bi da se smatra snagom građanskog društva i medija koji su privremeno zaustavili političku ofanzivu tadašnje vlasti protiv medija.

Tada započeti drugi talas medijskih promena imao je tri cilja: privatizaciju, zaštitu javnog interesa u informisanju i uvođenje sistema projektnog finansiranja sadržaja u javnom interesu, odnosno regulativno pomeranje sa institucija ka medijskim sadržajima. Ali, u kratkom periodu od 2014-2016, od usvajanja medijskih zakona do prestanka važenja Strategije, ključni transformativni procesi obavljeni su tako da su doneli ogromne medijske probleme:

(1) privatizacija je dovela do gašenja mnogih lokalnih medija ostavljajući čitave sredine bez njih ili do koncentracije lokalnih medija u rukama partijski lojalnih i/li sa njima povezanih vlasnika koji su često kupovinu obavili prethodno dobijenim javnim novcem;
(2) projektno finansiranje iskorišćeno je za izgradnju klijentelističkog sistema – od sastava komisija, kanalisanja novca partijskim medijima bez obzira na kvalitet sadržaja, direktnog finansiranja prekršilaca svih medijskih normi i odsustva bilo kakve kontrole kvaliteta finansiranih sadržaja;
3) nesprovođenje zakona, slabljenje institucija i bilo kakvog nazora nad vidljivim urušavanjem medijskog sistema.

Fatalna kombinacija “nikad boljih zakona i nikad veće destrukcije medija” izazvala je duboku polarizaciju i razorila medijski ambijent. Na dugi rok možda nepovratno poljuljala poverenje u regulativu i medijsku politiku, saplela institucije i ostavila građane bez njihove pomoći. Kada, i ako se politička kontrola ikada ukine, uz ovakvo nepoverenje u državu i javne medije, biće vrlo teško vratiti ideju o javnom interesu u medijski rad.

Do tada, novu strategiju otvara opis nepovoljnog položaja i bezbednosti novinara i medijskih radnika. Nema tehnoloških promena, nema neispunjenih zadataka samo staro i osnovno pitanje – mogu li mediji da rade u uslovima u kojima nema slobode medija? Ustvari novi izazovi uvek prvo postavljaju ovo osnovno pitanje. Ono se danas samo komplikuje u digitalnom obilju. On nije samo ambijent lažnih vesti i postistine nego i nova medijska ekologija, hibridni medijski sistem u kome su društveni (kolaborativni, oni koje prave korisnici) i masovni (industrijski, koji prave profesionalci) spojeni u zajednički svet u kome svi postaju digitalni, mobili i naglašeno društveni.

Tako istovremeno i oslabljeni i ojačani medijski svet danas treba regulisati i domaća medijska kriza poverenja u medije, bujanje lažnih vesti, politički instruirani botovi, urušeni regulatori, pasivne institucije i agresivna izvršna vlast preveliki su izazov za jednu Strategiju. Potreban je temeljan, stalni angažman da se mediji kao institucije sačuvaju i da se sloboda zaštiti, a pluralizam, autonomija i odgovornost očuvaju.

Posle dvadesetak godina medijskih promena ne sećam se da je jedan dokument opterećen tolikim očekivanjima, a da je istovremeno bilo jasno da se ona ne mogu ispuniti.

*Autorka je profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Tekst je deo projekta “Šta posle nove Medijske strategije?”, koji sprovodi Fondacija Biznis plus – Novi magazin, u partnerstvu s Novim magazinom i uz podršku Fondacije za otvoreno društvo

Članak je prenet sa portala Novi magazin.