Šta je „pametno“ u pametnoj specijalizaciji?

Piše: Valentina Ivanić, Novi magazin

Koncept pametne specijalizacije, definisala je grupa naučnika 2008. godine i za kratko vreme je stekao veliku popularnost, posebno u Evropi. Ono što je novo kada je u pitanju pametna specijalizacija jeste definicija samog fenomena, kao i ukazivanje na uticaj koje ona može da ima na donošenje određenih politika ne samo u Evropskoj uniji, već i u zemljama koje pretenduju da postanu članice EU.

Uspešne priče o pametnoj specijalizaciji su se u praksi pojavljivale mnogo ranije. Jedna od onih od kojih je sve počelo se vezuje za Pierre-Hyacinthe Caseauxa, trgovca i kovača iz Moreza, u Francuskoj, koji je bio specijalizovan za proizvodnju eksera. On je 1796. godine „otkrio“ da može da proizvodi od tanke žice naočare sa tankim okvirom. Osnivanje njegove kompanije dogodilo se u sektoru Jure, gde je precizna obrada metala za industriju satova već bila široko rasprostranjena, budući da je 1789. godine Morez imao 76 časovničara. Obilje žice i sve veća veština radne snage, pored lokacije koja je omogućavala korišćenje energije vode, olakšali su prelazak na proizvodnju naočara.

Do 1825. nijedan drugi proizvođač naočara ne pojavljuje se u Morezijanskim arhivama. Godine 1895. stvorena je škola optičkih naočara u Morezu, na zahtev naslednika Pierre-Hyacinthe Caseauxa. Do kraja 19. veka Morez je bio prepoznat kao jedan od vodećih centara za proizvodnju naočara, zahvaljujući između ostalog i tome što su regionalne vlasti pomogle osnivanje škole za obučavanje šegrta u novoj grani industrije.

Priča ima sve „sastojke“ uspešno ostvarene pametne specijalizacije: 1) deo koji se tiče preduzetničkog otkrivanja o mogućoj specijalizaciji, u kojoj se znanje preduzetnika ne odnosi samo na tehničku invenciju, već se pre svega novi domen specijalizacije pojavljuje kao veoma koristan za lokalnu zajednicu, budući da se temelji na postojećim proizvodnim resursima, 2) reč je o „imitativnom ulasku“ – kada su eksperiment i „otkrivanje“ uspešni i kada imaju potencijal da budu rasprostranjeni (imitirani), budući da se ostali akteri motivisani da svoje investicije preusmere sa starih delatnosti na nove; 3) priča se tiče odgovarajuće politike, koja ne sugeriše ljudima šta treba da rade i u kojoj oblasti treba da se specijalizuju, već prati ono što nastaje u praksi i utiče na to da se poboljša obezbeđivanje neophodnih javnih dobara i usluga (obrazovanje, obuka), kreiranjem dodatnih podsticaja ka uklanjanju kritičnih uskih grla kako bi nove aktivnosti napredovale, 4) ishod ovog procesa je nešto što je mnogo više od „jednostavne” tehnološke inovacije – on je pre strukturna evolucija čitave regionalne ekonomije.

Naime, u pitanju je tranzicija sa jedne stare, opadajuće delatnosti na novu koja nudi bolje komercijalne izglede.

Šta je „pametno“ u pametnoj specijalizaciji? Ovakva specijalizacija stavlja pamet u funkciju razvoja privrede određenog prostora, odnosno regiona. Pre toga je neophodno otkriti potencijale regiona.

Strategija pametne specijalizacije u Republici Srbiji za period od 2020. do 2027. godine ukazuje da regioni u Srbiji razvoj svoje privrede treba da baziraju na pameti (nauci). To bi značilo kada je u pitanju region Šumadije i Zapadne Srbije postojeće jezgro i potencijale u nastajanju bazirati na bazirati na razvoju mašinstva i farmacije, u regionu Južne i Istočne Srbije na bazi elektrotehnike, a u regionu Vojvodine na bazi računarstva i telekomunikacija.

Kada je u pitanju Beograd, potencijali u nastajanju se prepoznaju u proizvodnji lekova i električnih komponenti, mada je spektar onih koji su potencijalno bazirani na nauci, mnogo širi. Učešće regiona Beograda u bruto domaćem proizvodu Republike Srbije je 42,1 odsto, Vojvodine sa 25,5 odsto, regiona Šumadije i Zapadne Srbije 18,3 odsto i regiona Južne i Istočne Srbije 14 odsto. Evidentno je veće učešće regiona Beograda i Vojvodine u BDP Srbije, ali je evidentno i postojanje većih institucionalnih kapaciteta za donošenje raznih vrsta strategija u tim regionima, pa tako i strategije pametne specijalizacije.

Takođe je evidentno, da se kao izgovor za nedonošenje ovog tipa strategije na nivou regiona u Srbiji, navodi kao razlog „nepostojanje kapaciteta“. Vojvodina je Strategiju pametne specijalizacije za region Vojvodine donela 2012. godine, sama izrada je obezbeđena kroz jedan od IPA CBC projekata, ali sredstva za njeno sprovođenje nisu bila nikada obezbeđena.

Donošenje strategije pametne specijalizacije je preduslov za regione koji žele da koriste sredstva iz Strukturnih fondova EU. Države koje pretenduju na članstvo u EU ne moraju nužno imati strategije pametne specijalizacije, ali je korisno da ih imaju. Korisno je imati takvu vrstu strategija, jer se u tom slučaju može krenuti na vreme sa izgradnjom neophodnih institucija koje su jedan od činilaca uspešnih ekonomskih reformi.

Strategija pametne specijalizacije kao jedan od osnovnih ciljeva ima razvoj institucionalnih kapaciteta regiona. Prema nalazima Fiskalnog saveta, privreda Srbije trenutno raste gotovo dva procentna poena ispod svog potencijala, tj. nešto iznad tri odsto umesto potencijalnih pet odsto. Polovina zaostajanja može da se pripiše slabim institucijama (objašnjava se slabom vladavinom prava i visokom korupcijom), dok druga polovina potiče od niskih investicija (0,7 odsto) i nedostataka u obrazovnom sistemu (0,2 odsto).

Koliko god da je sam koncept pametne specijalizacije jasan, toliko je istovremeno kompleksan kada ga treba sprovesti, naročito u regionima koje odlikuje slab kvalitet institucija ili ih uopšte nema. Rast kvaliteta institucija od jednog procenta dovodi do rasta BDP-a per capita za 1,7 odsto, a efekat kvaliteta institucija na rast u nerazvijenim zemljama je 2,6 odsto. Kako početi sa formiranjem ili reformom institucija i kada očekivati rezultate?

Prema Dahrendorfu, za promenu političkog sistema potrebno je šest meseci, za ekonomske reforme šest godina, dok je za stvaranje osnova demokratskog društva potrebno 60 godina. Pametno je krenuti od izgradnje institucija, kako formalnih, tako i neformalnih. Upravo je izgradnja delotvornih institucija na regionalnom nivou jedan od glavnih ciljeva i mera uspeha svake strategije pametne specijalizacije. One su glavni senzori promena, koji su bitni za kanalisanje i koordinaciju postojećih i mogućih razvojnih potencijala svakog regiona i svake države.

Valentina Ivanić je doktorka nauka za Industrijsko inženjerstvo i naučna saradnica iz oblasti regionalne ekonomije. Predsednica je Socijalno-ekonomskog foruma EPUS i koordinatorka Nacionalnog konventa za poglavlja 22 i 33. Autorka je više od 150 stručnih i naučnih radova o regionalnom razvoju i tri monografije, učesnica u više od 100 projekata. Bila je na čelu Centra za strateška ekonomska istraživanja u Novom Sadu 2004. do 2012, radila kao monitoring ekspert u Savetu za regionalnu saradnju (RCC), osnivačica je Cultural Due Diligence Instituta (2017-present), koji se bavi istraživanjima o uticajima mentaliteta i kulture Srbije na makro, mezo i mikro konkurentnost. Ekspertkinja je za projekte koji se finansiraju iz programa HORIZON 2021-2027.

Tekst je prenet iz Novog magazina.