Srpski umetnici tokom Velikog rata: U Parizu muze ne ćute

Piše: Ljubinka Trgovčević

Od kada su se prve “parizlije” sredinom 19. veka vratile u Srbiju i proširile francuske političke, kulturne i naučne ideje, Pariz je među mnogim učenim Srbima postao omiljeni grad u koji se moralo otići, pratiti tamošnja dešavanja, pa i odatle snabdevati… Iako je ondašnja Srbija zbog geografske bliskosti bila više upućena na Beč, francuske slobodarske ideje, pa i česte revolucije, inspirisale su mlade Srbe da slede francuske uzore.

Ljubomir Nenadović je pisao da je Francuska revolucija 1789. godine “buknula i ispunila ceo svet svojom slavom i sa krvavim rukama na sve strane i u sve zemlje presađivala slobodu i jednakost”, dok je njegov savremenik, svedok revolucije u Parizu 1848. godine Dimitrije Matić beležio da se svi “slažemo, svi oćemo nezavisnost našeg naroda i svezu jugoslavenskih država /…/ Sada, ili osloboditi se, ili umreti valja”.

Za prvim “parizlijama” krenuli su i drugi, među njima i ugledni političari, naučnici, umetnici; pomenimo samo Milovana Milovanovića, Milana Rakića, Milenka Vesnića, Nadeždu Petrović, Jovana Žujovića, Bogdana Popovića… Pred sam početak Prvog svetskog rata na francuskim univerzitetima je bilo 103 mladića i devojaka iz Srbije, a njihovi prethodnici su već sa uspehom stvarali u Srbiji sa ukupno 72 doktorata (posle 1884) i diplomama tamošnjih uglednih škola.

PRIRODAN IZBOR

Prvi svetski rat je Srbiju prirodno okrenuo ka Francuskoj od koje je dobijala političku, materijalnu i vojnu pomoć. Posle okupacije Srbije i albanske golgote, italijanski i francuski brodovi su prevezli srpske vojnike, vladu i poslanike, izbegle građane i omladinu, na Krf, a deo potom u Francusku; vojnici su uglavnom upućeni na lečenje u Alžir i Tunis, a većina civila na Korziku i u gradove teritorijalne Francuske. U zemlji već punoj izbeglica, sa više od 300.000 Belgijanaca i više od milion stanovnika severozapadnog okupiranog dela zemlje, sa nemačkim rovovima koji su dosezali predgrađa prestonice, našlo se mesta i za izbegle Srbe.

Francuska statistika 1918. beleži 17.000 Srba i 3.000 Crnogoraca, srpski izvori pominju oko 30.000 njenih građana, a moguće je da se obe brojke ne isključuju, jer je tokom ovih godina bilo dosta preseljavanja izbeglica iz jedne u drugu sredinu. Preciznije su brojke za đake i studente o kojima Ministarstvo prosvete Srbije izveštava januara 1918. godine da ih je bilo ukupno 3.286, od toga studentkinja i studenata 1.178. Nisu svi bili u Parizu već u oko osamdeset različitih liceja, koledža i univerzitetskih centara, ali je većinu privlačila prestonica, što se srećnijima i ostvarilo.

Boravak u Parizu, uprkos nedaćama koje je sa sobom nosio rat, za mnoge je bilo ostvarenje sna da osete čari grada svetlosti, uživaju u bogatstvu kulturnih ponuda i velegradskih događaja. Nekadašnji sorbonski đak, tada predsednik Srpske Kraljevske Akademije Jovan Žujović, kritički se osvrnuo na ovu navalu Srba na Pariz, te je komentarisao da se “ustremljuju oni koji su i u Srbiji najviše čeznuli za uživanjima”, da oni pritom “povećavaju skupoću /…/ dišu čađav vazduh, izlažu se cepelinima”. I uprkos svemu, Pariz je bio prirodni izbor kako za one koji su u njemu ranije boravili, tako za mlade koji su hteli da ga upoznaju, ali i za naučnike, umetnike, obične vojnike… svako od njih je želeo da ga doživi, upozna a poneko i da tamo pokaže svoje umeće.

Vajar Đorđe Jovanović bio je jedan od onih koga je rat vratio u jedan od gradova njegovih studija i gde se još 1889. godine predstavio na Jesenjem salonu skulpturom Guslar. Tada ovenčan bronzanom medaljom, na istoj izložbi je učestvovao još 25 puta. Od 1916. godine boravio je u Parizu, u ateljeu na Monparnas, u kome se, po svedočenju jednog francuskog kritičara, osećao “kao orao u kavezu”. Ipak je uz neveliku pomoć srpske države uspeo da tokom ovog nevoljnog boravka u gradu svoje mladosti, izradi oko 40 dela sa ratnom ili istorijskom tematikom; poznatu skulpturu mrtve majke sa decom nazvanu Žrtve bombardovanja, bistu Srpski vojnik, te više dela primenjene plastike poput portreta kralja Petra. U spomen svom sinu Milanu, koji je kao francuski vojnik poginuo na Marni 1915, napravio je Smrt na polju časti – “on je dletu poverio svu svoju roditeljsku bol za sinom palim za čovečanstvo na francuskom frontu”. Sticajem okolnosti, tri njegove skulpture izložene na Salonu 1914. godine ostale su u Parizu, te je mogao da ih izlaže na drugim izložbama organizovanim tokom rata.

SKULPTORI

U maloj skulptorskoj koloniji značajno ime bio je i Simeon Roksandić, rođeni Banijac, koji je na podsticaj kolege Đorđa Jovanovića sa Minhenske akademije došao u Srbiju 1898. Učestvovao je na više izložbi, a jedno od tada nastalih dela je Borba lava i tigra. Od mlađih vajara treba pomenuti Dušana Jovanovića (Đukina), sina dvorskog fotografa Milana Jovanovića i bratanca slikara Paje Jovanovića, koji je bio stipendista srpske vlade, najpre u Arkej-Kašanu, ali je 1917. godine prešao na Akademiju lepih umetnosti u Pariz i prvi put se predstavio publici na Jugoslovenskoj izložbi 1919. Za razliku od akademizma starijih kolega, njegova estetika je bila pod uticajem futurizma i neokubizma. U Parizu je bio i njegov stric, slikar Svetislav Jovanović, tamo nastanjen još od 1891. godine, koji je imao izuzetan ugled i kod kritike i kod publike kao portretista. Na njega je računala mala srpsko/jugoslovenska kolonija, jer je pomagao većinu umetnika, te ga je i vlada Srbije uključila u grupu onih čije je radove predstavljala stranoj publici. Na istoj školi kao Đukin student vajarstva bio je i Ilija Kolarević, koji je kao vojnik ranjen na Solunskom frontu, a posle oporavka mu je dopušteno da studira vajarstvo.

Pariz je postao ratni dom i uglednom slikaru, nastavniku beogradske Umetničke škole i učitelju mnogih mlađih umetnika Risti Vukanoviću. Ovo je bio povratak na mesto gde je još 1900. godine na Svetskoj izložbi osvojio bronzanu medalju. Bio je određen da bude inspektor srpskih studenata, ali su ga sustigle posledice mučnog povlačenja preko Albanije. Umro je i sahranjen u ovom gradu januara 1918. godine. Nije ostalo mnogo tragova o njegovom pariskom periodu, osim svedočenja da se vraćao nacionalnim temama i pripremao sliku Srpska pobeda, koju nije završio, ali je uradio portret Vasilija Jovanovića i izložio ga na kolektivnoj izložbi 1917. u Londonu. Pratila ga je i supruga Babet-Beta Vukanović, Nemica, studentkinja Minhenske akademije, a po dolasku u Srbiju 1898. i nastavnica ženskog odseka Umetničke škole. Bila je jedna od retkih srpskih plenarista, kasnije i autorka brojnih portreta, pejsaža i karikatura. Zbog negovanja bolesnog supruga, od ratnih dela ostala su samo dva akvarela.

UJEDINJENJE SHS

Međutim, ova mala umetnička kolonija nije bila sastavljena samo od umetnika iz Srbije. Saglasno ratnom cilju i iskazanim željama da se stvori zajednička država Slovenaca, Hrvata i Srba i više uglednih umetnika sa prostora Habsburške monarhije je učestvovalo u zbog rata svedenom umetničkom životu francuske prestonice. U grupu umetnika na koje je računala srpska vlada, osim Ivana Meštrovića, treba pomenuti Tomu Rosandića, Jozu Kljakovića, Mirka Račkog, Paška Vučetića i druge. Na zajedničkim izložbama koje su bile priređivane oni su doprinosili da se pokaže jugoslovenski karakter umetnosti u kome su kosovske teme bile svojevrsno zajedničko nasleđe.

Prva izlaganja su bila na srpskoj izložbi u Lionu 1917. godine. Od tada su počele pripreme i za reprezentativnu jugoslovensku izložbu uprkos objektivnoj činjenici da zbog rata “interesovanje za umetnost naporno se održava”, ali da treba pokazati “kulturnu podobnost pred kulturnim svetom”. Napravljeni su spiskovi umetnika, tražio se pogodan trenutak i prostor, te su se pripreme odužile do kraja rata. Izložba je održana od 12. aprila do 15. maja 1919. godine u Petit Palais, izuzetnom prostoru za ovu vrstu događaja, a na njoj su bila izložena 285 dela srpskih i jugoslovenskih umetnika, mahom onih koji su i pre rata učestvovali na jugoslovenskim izložbama, a to su bili Nadežda Petrović, Ivan Meštrović, Ivan Grohar, Marko Murat, Vladimir Becić, Jozo Kljaković, Milan Milovanović, Vlaho Bukovac, Petar Dobrović, i dr. Deo njih je već ranije učestvovao na pariskim manifestacijama, poput Jesenjeg salona ili na Svetskoj izložbi 1900.

Izložba je bila pod visokim pokroviteljstvom stotinak uglednih francuskih i jugoslovenskih ličnosti, sa organizacionim komitetom u kome su bili Vlaho Bukovac, Đorđe Jovanović, Tomislav Krizman, Ivan Meštrović, Branko Popović, i dr. Najveću pažnju je privukao Meštrović koga su tih godina često poredili sa Rodenom. On je sa svojim Vidovdanskim ciklusom već više od decenije bio centralna figura, najpre u srpskoj, a potom jugoslovenskoj umetnosti, jer je, kako se pisalo, delima simbolično oličavao težnju Južnih Slovena za ujedinjenjem, spojem istorijske tradicije i savremene umetnosti. Ova nacionalna manifestacija imala je i tu prednost jer se održavala u vreme Pariske mirovne konferencije, te su umetnici bili i svojevrsni ambasadori jugoslovenske ideje. Izložbu je pratila publikacija na francuskom o modernoj jugoslovenskoj umetnosti slikara, arhitekte i kritičara Branka Popovića, a o njoj je publikaciju izdao i ugledni francuski istoričar umetnosti Andre Mišel.

I MARŠ MUZIKE

Muzički deo ove izbegličke kolonije činilo je nekolicina kompozitora i izvođača, među kojima je najistaknutiji bio kompozitor Miloje Milojević. Ovaj nastavnik Muzičke škole iz Beograda nastavio je da komponuje u Francuskoj. Napisao je Četiri komada za klavir, a stvarao je muziku i po stihovima francuskih pesnika, ukupno petnaest pesama za glas i klavir. Zapažene su bile Pismo na stihove Edmona Rostana, Tužna uspavanka po tekstu Marsela Vizira. Časopis Le Courrier musical de Paris je u junu 1917. zabeležio: “Pismo je izuzetna melodija /…/ Tužna uspavanka je izražajno obojena i beskrajno otvoreno ističe osećanja”. Od drugih muzičkih stvaralaca treba pomenuti Vladimira R. Đorđevića, etnomuzikologa, koji se potrudio da predstavi srpsku muzičku baštinu i objavio Trideset i pet srpskih narodnih pesama za klavir i pevanjem ad libidum, kao i zbirku Trideset srpskih igara aranžiranih za klavir, koje su često izvođene na različitim soareima i manifestacijama. Tokom egzila bio je nastavnih muzike i horovođa srpskim studentima u Bolijeu, Bordou i Nici.

Najviše izbeglih muzičara okupio je orkestar Kraljeve garde kojim je rukovodio Stanislav Binički. Njihov ratni put protokolarno je sledio kretanje Vrhovne komande i regenta Aleksandra Karađorđevića. Francusku turneju ovaj orkestar počeo je u septembru 1916. i za više od mesec dana imali su koncerte u Bordou, Lionu, Tuluzu, Marseju i drugim mestima. U programu su bila dela Đoakina Rosinija, Žaka Ofenbaha i Žorža Bizea, a domaća muzika je bila predstavljena potpurijem srpskih pesama Jozefa Brodila, potom Uvertirom za pozorišni komad Ekvinocij Ive Vojnovića koji je komponovao sam Binički, i, naravno, njegovim popularnim i često izvođenim Maršem kraljeve garde napisanim 1903. U Parizu su održali tri koncerta na trgu Trokadero zajedno sa vojnim orkestrima Francuske i Belgije, što je bila svojevrsna manifestacija savezničke saradnje ovih naroda. Na programu je redovno bio i Marš na Drinu koji je Binički napisao 1915. godine povodom pobede srpske vojske na Ceru a za izvođenje Marseljeze dobio je francusko odlikovanje.

I ono malo ostalih izbeglih muzičara je uspevalo da bar deo pariske publike upozna sa sopstvenim stvaralaštvom. Držali su manje koncerte, često matinee, po hotelima ili manjim salama uz učešće i francuskih umetnika. Jedna od prilika da se predstave dela domaćih kompozitora bio je koncert u Geografskoj sali Sorbone u novembru 1917. posvećen Južnim Slovenima. Na repertoaru su bile kompozicije Stanislava Biničkog, te Pesma br. 39 Kornelija Stankovića u interpretaciji Milice Agatonović (kasnije Bošković), tada studentkinje na Konzervatorijumu, dok je Elegiju i Serenadu Stevana Hristića pevala Gabriel Parodi.

U hotelu Kontinental 3. marta 1918. održan je sličan koncert u organizaciji Komiteta srpskih studenata posvećen zarobljenim studentima, na kome su učestvovali Momir Nikolić i Milica Agatonović. Tek 8. marta 1919. godine srpska moderna muzika je potpunije predstavljena koncertom gde su nastupali francuska pijanistkinja Blanš Selva koja je izvela Milojevićeva dela, dok je G. Parodi ponovo imala Hristića na repertoaru. Ovaj ciklus koncerata zaokružen je Festivalom jugoslovenske muzike, održanom 29. maja 1919, na kome su izvođena dela Petra Konjovića, Koste Manojlovića, Davorina Jenka… Svojevrsni kuriozitet je bilo predstavljanje ‘čuda od deteta’, 14-godišnjeg violiniste iz Novog Sada Milana-Brace Jovanovića, koga je na klaviru pratio brat Dušan; ovaj umetnik je kasnije imao veoma uspešnu karijeru u Londonu pod imenom Milan Bratza, a njegov sin Sir Nicolas Bratza, bio je predsednik Evropskog suda za ljudska prava. Miloje Milojević je na prigodan način predstavio ove mlade talente u časopisu Revue yougoslave. Svedoči se da je i autor veoma popularne pesme Tamo daleko Đorđe (Žorž) Marinković bio izbeglica u Parizu, gde je između ostalog, svirao i predavao citru.

PIONIRI FILMA

Pozorište i film nisu imali značajnije predstavnike u ovom gradu. Nekoliko pozorišnih trupa delovalo je u gradovima gde je bilo više Srba, posebno u Alžiru i Tunisu, a rađale su se i ad hoc amaterske grupe u đačkim i studentskim kolonijama. U njima su prednost imali komadi sa nacionalnom tematikom, poput Hej Sloveni i Mali Srbin Riste Odavića, a na ceni su bili i Đido Janka Veselinovića, kao i Knez Ivo od Semberije Branislava Nušića. U jednoj od postavki ovog Nušićevog komada glavnu ulogu je imao Mihajlo Kovačević, koji je u to vreme bio jedini Srbin student glume; posle rata je nekoliko godina igrao na srpskim scenama pa se vratio u Pariz gde je nastavio glumačku karijeru. Bilo je najavljeno i da Nušić priprema dramu Kneginja od Tribala za izvedbu u pozorištu Sara Bernar, ali to toga nije došlo.

Malobrojni pioniri filma su ostali sa vojskom na Solunskom frontu gde su pratili vojne operacije i sarađivali sa francuskim snimateljima dokumentarnih filmova o borbama na frontu. Kasniji američki režiser Slavko Vorkapić, kao jedan od izbeglica i stipendista srpske vlade za slikarstvo, u ratnom Parizu je više pažnje posvećivao sedmoj umetnosti što će mu postati životni poziv. Film je privukao i Boška Tokina, tada pariskog studenta istorije umetnosti, te je posle povratka u zemlju postao prvi srpski filmski kritičar i teoretičar. Veoma veliki značaj je imala fotografija koja je tek u ovom ratu postala značajan instrument propagande i važna dokumentacija ratnih zbivanja, a fotografi i crtači bili sastavni deo svih vojnih komandi. I srpska vojska je imala respektabilan broj ovih umetnika (npr. slikari Vladimir Becić i Dragomir Glišić). Ratni fotograf Rista Marjanović, koji je pre rata radio u Francuskoj, a tokom rata izlagao u mnogim gradovima, između ostalog u Parizu 1916, bio je najprisutniji u savezničkim medijima jer je sa izuzetnom umetničkom ekspresijom svedočio o ratnim stradanjima srpskih civila i vojske.

Ni srpske muze nisu ćutale dok su gruvali topovi po okolini Pariza i u njihovoj domovini. I malobrojna grupa srpskih umetnika je dala doprinos širenju znanja o svojoj zemlji ali i aktivnim učešćem na najblistavijoj umetničkoj sceni toga doba. Jer umetnost je opšte dobro u kojoj je bilo mesta za sve njene poklonike.

Kulturni odbor u Parizu

Relativno mirovanje na Solunskom frontu 1917. godine i okrenutost saveznika ka revolucionarnim događajima u Rusiji, zabrinulo je srpske zvaničnike činjenicom da se položaj Srbije i njen ratni program zanemaruju i potiskuje ranije “divljenje stranog sveta prema našem požrtvovanju, pokazanim junačkim delima i lepim moralnim osobinama”. Smatralo se da je potrebno pojačati aktivnost da se stranoj javnosti pokaže da “imamo staru civilizaciju dostojnu velikih naroda”. To je navelo ministra prosvete Miloša Trifunovića da februara 1918. godine predloži da se u Parizu osnuje Odbor za kulturnu propagandu, poznat kao Kulturni odbor. Izabrani članovi su bili mahom univerzitetski profesori, uz nekoliko književnika poput Branislava Nušića i Riste Odavića, istoričara književnosti i publicista Miodraga Ibrovca i Aleksandra Arnautovića, a među saradnicima je bio i kompozitor Miloje Milojević. Kratko vreme je predsednik bio Jovan Cvijić, ali ga je zamenio Aleksandar Belić.

U najvažnije zadatke Odbora je spadalo praćenje i “korigovanje” knjiga i drugih publikacija, osnivanje jugoslovenske biblioteke, okupljanje umetnika, organizacija projekcija i izložbi, odnosno objedinjavanje celokupne kulturne delatnosti u emigraciji. Kao rezultat rada Odbora nastala je biblioteka Savremena pitanja (Questions contemporaines), početkom 1919. i časopis Revue Yougoslave sa tekstovima iz svih oblasti kulturnog stvaralaštva. Jedan od zadataka je bilo i pisanje Jugoslovenske enciklopedije, projekta započetog 1917., koji je zamišljen kao sažimanje savremenih znanja o jugoslovenskom prostoru. Rad Odbora se postepeno gasio krajem rata i povratkom saradnika u zemlju. Ipak, za nekoliko meseci postojanja pomogao je organizovanje izložbe vajara Đorđa Jovanovića u Parizu i ostvario zadatak da se u proleće 1919. održi izložba savremene jugoslovenske umetnosti.

Dva časopisa

U Parizu su objavljivana i dva važna časopisa. La patrie serbe je izlazio jednom mesečno od oktobra 1916. do decembra 1918. Nastao je inicijativom i ličnim trudom Dragomira Ikonića, doktora filozofije. Bio je više namenjen Srbima nego strancima iako je štampan na francuskom, prvenstveno “mladim Srbima u egzilu”, s namenskim prilozima koji bi doprineli razvijanju njihovog patriotizma. Kasnije se okrenuo izbeglicama svih uzrasta, a vremenom se sa srpskih tema sve više okretao jugoslovenskim i autorima sa drugih prostora. U reviji su objavljivani i tekstovi mnogih Francuza. Prilozi su bili različitih vrsta, od naučnih tekstova, književnih priloga do informacija, a redovno se izveštavalo o svim kulturnim događajima, od koncerata i izložbi do novih knjiga koje su za temu imale Srbe ili Jugoslovene.

La Revue yougoslave izlazio je dvonedeljno od 1. marta 1919. kao glasilo Univerzitetske lige Srba, Hrvata i Slovenaca, kojoj je predsedavao Aleksandar Belić. Uređivao ga je Aleksandar Arnautović. Ova revija je po sadržaju bila mahom posvećena intelektualnoj publici i razvijanju francusko-srpskih odnosa.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.