Srbija Romi u medijima: Ništa o nama bez nas

Piše: Snežana Miletić, Novi magazin

Zabrinjavajuće je da diskriminatorski narativi protiv Roma u medijima ne potiču samo iz desničarskih krugova, nego i iz elitističkog levog snobizma koji proizvodi nenormalnu količinu isključivosti. Urednik Romske redakcije RTV-a Petar Nikolić kaže da se problemi diskriminacije, rasizma i stigmatizacije Roma ne mogu rešiti humanitarnom pomoći i narodnom kuhinjom, već jedino obrazovanjem, što mora biti zadatak i medija.

Jedno društvo odgovorno je i razvijeno u onoj meri u kojoj brižno i prilježno – a ne samo predizborno – pazi sve svoje slojeve, od dece do penzionera, preko mladih ljudi do radno potentnog stanovništva, a naročito se to vidi po tome kako se odnosi prema svim mogućim manjinskim zajednicama, od etničkih do seksualnih.

Svakodnevan život u Srbiji i te kako glasno i živopisno pokazuje koliko je srpsko društvo (ne)razvijeno u tom smislu i duboko podeljeno na sve pogrešne načine. Mi ovde više nismo u stanju normalno da reagujemo ni u kojoj situaciji, a naročito se razharambašimo kada su nam pri ruci manjine ili žene, ti – u Srbiji uvek omiljeni – “predmeti” za otiranje patrijarhalnog đona.

ŠTA MOŽEŠ U SRBIJI KAD SI ROM: Romska populacija u pozitivnom kontekstu je minimalno prisutna u medijima, zapravo, gotovo da je zanemarljivo prisutna i uopšte. U javnom prostoru ima je u tri situacije: na Međunarodni dan Roma 8. aprila, u crnoj hronici, te uoči izbora, kao što je to bilo i povodom ovih poslednjih, nažalost u dosta negativnom postizbornom kontekstu, o čemu svedoči i priča sagovornice NM.

Sopranistkinja Nataša Tasić Knežević žena je s respektabilnom umetničkom karijerom. Profesorka je solo pevanja i solistkinja Opere Srpskog narodnog pozorišta. Ona je i aktivistkinja, i blogerka, i žena koju je 2012. godine OEBS proglasio najistaknutijom Romkinjom na svetu. Pre svega toga bila je i stipendistkinja Soros fondacije.

Neki, umetnosti manje skloni, ime ove umetnice upamtili su tek 2018. godine kada ju je osoblje jedne novosadske prodavnice pretreslo, insinuirajući – bez dokaza – da je nešto ukrala. Vlasnik lanca tih prodavnica izvinio se umetnici, ali je zauvek ostao gorak ukus stigme u njenom sećanju.

U razgovoru za Novi magazin, Tasić Knežević kaže da se Romima u medijima i javnom govoru daje na značaju tek periodično, jer da zaista živimo u zajednici koja je otvorena, bilo bi, recimo, Roma-novinara i mimo romskih redakcija, bili bi voditelji i spikeri vesti i drugih emisija. Ovako SU, stavljeni isključivo u romske redakcije, sagregisani, smatra umetnica i dodaje da nju samu retko intervjuišu novinari van romskih redakcija koje postoje na Radio Beogradu, RTV Vojvodine ili u Južnim vestima.

“Kada budem videla da se pripadnici romske nacionalne manjine upisuju na umetničke akademije, da imaju isti tretman kao i drugi, onda ću poverovati u činjenicu da je situacija drugačija. Ovako, s obzirom na to da sam skoro 20 godina na pozorišnim daskama, a u pedagogiji desetak, mogu da kažem da neki pomak nisam videla. Da ga je bilo, svakako bih ga primetila”, kaže Tasić Knežević.

Naša sagovornica, kandidatkinja na poslanicu, zapravo već izabrana, još je šokirana prozivkom Roma, pa i nje same po društvenim mrežama – oko i posle izbora.

“Nijedan čovek, žena ili dete ne može da uradi ništa dobro u životu ako ne radi časno i iz ljubavi, jer sve ostalo vodi u fašizam i u podele koje nam nikako nisu potrebne. O tome govori i rečenica ‘Časno i sa puno ljubavi’ koja me prati od samog angažovanja u vodama u kojima do sada nisam bila.”, kaže ova umetnica koja se na poslednjim izborima našla na listi “Aleksandar Vučić-Zajedno možemo sve”, da bi, kako je uoči izbora rekla medijima, “dala svoj doprinos i pomogla Srbiji da nastavi da neguje kulturu, tradiciju, umetnost i obrazovanje”.

O tome za NM kaže: “Vrlo je bitno političko ili umetničko angažovanje ljudi koji svoje mesto na ovoj sceni nisu stekli partijskim putem, jer oni vide stvari iz druge perspektive, a to je neophodno da bismo jedni druge shvatili i prihvatili. U poslednjih mesec dana doživljavam pritiske koje nikada do sada nisam doživela, ali mislim da postoji nešto što se zove politička i društvena odgovornost, pa svaljivanje krivice i optuživanje ranjivih grupa prosto nije primereno, ni tačno. Kažem to zato što se sada na mrežama širi priča da su Romi ti koji glasaju za Vučića, ali Romi su manjina, pa samim tim ne mogu u toj meri ni da utiču u pobedi na izborima. Istovremeno, zanemaruje se apsurd da je SNS dobio glasove u mestima u kojima je ustao ekološki protest. Takođe, možemo govoriti i o uvredljivom terminu ‘bugarski voz’ koji se povezuje sa Romima, za koji sam prvi put sada čula u svom životu.”

Umetnica veruje da je izuzetno bitno da na mestima gde se odlučuje o Romima – budu Romi, kao i da je to važno i za drugačiji tretman ovog naroda uopšte, a i u medijima.

JESMO LI SPREMNI NA PROMENE: “U ovom trenutku, kada u Skupštini imamo desničarski opredeljene ljude, pitam sve građane ove naše zemlje: da li su zaista svi spremni na promene ili samo da po društvenim mrežama pišu ko je i na koji način dobio izbore, i ko je kriv ili prav? Sada imamo tri pripadnika romske nacionalne manjine na listi ‘Zajedno možemo sve’ i jednog na listi ’Muftijin amanet-Stranka pravde i pomirenja’. U APV-u imamo dvoje pripadnika romske nacionalne manjine koji su i članovi SNS i mislim da je to dobro, jer neke stvari mogu da se promene nabolje, ali samo ako smo kao društvo spremni da prihvatimo odgovornost i sve što ta reč nosi”, misli sagovornica, koja dodaje da tek kada Romi budu u prilici da u institucijama gde se odlučuje o njihovoj sudbini govore iz svog iskustva o tome šta im je potrebno da bi živeli bolje, možda se neće čuti ni krajnje uvredljiv diskriminatorski diskurs poput onoga koji ju je ovih dana vrlo onespokojio.

Kaže da je posebno pogodila objava na društvenim mrežama koja pokazuje da empatija prema Romima i “sirotinji” prestaje pod sumnjom da su novac dobijen kupovinom glasova trošili u Lidlu, uz opasku da “nikada više Roma nije bilo u toj prodavnici”.

“Pitam se, zar je nenormalno da neko dođe u prodavnicu i da kupuje? Zar je nenormalno da neko bude profesor, učitelj, medicinska sestra, vozač, direktor, umetnik samo zato što je Rom? A ako je to tako, onda se prodao za nešto ili je ucenjen ili je član neke partije? Koliko smo kao društvo zastranili kada se međusobno optužujemo i krivimo jedni druge, a ne prihvatamo odgovornost za svoja dela”, pita se Nataša Tasić Knežević.

MEDIJI DOPRINOSE STEREOTIPIMA: Medijska slika o Romima, kao i njihova bolja vidljivost u svim segmentima društva, mogu se menjati samo obrazovanjem, kaže za NM Petar Nikolić, urednik Romske redakcije RTV Vojvodine, koji od 1992. godine – danas sa šest saradnika, pravi deset sati programa nedeljno. Kako je i sam odrastao u jednom romskom slamu u Bačkoj Palanci, vrlo dobro zna koliko su važne edukacija i prosvećivanje. I on ističe da se nijedna romska tema ne može rešavati bez Roma.

“Na mnogo adresa u zemlji i na pravim adresama u EU, visokim komesarima EU npr., mnogo puta sam ponovio da se ništa o nama ne može rešavati bez nas, kao i to da se inkluzija Roma, rasizam prema Romima i diskriminacija Roma ne mogu rešiti humanitarnom pomoći i narodnim kuhinjama. Geslo Roma jeste ‘biti’, a ne ‘imati’, ali nemojte nam činiti ono što ne biste uradili sebi”, kaže Nikolić.

Temelj rešenja svakog romskog problema su obrazovanje i prosvećivanje, a u okviru toga i prekvalifikacija, dokvalifikacija, edukovanje o važnosti vakcinacije, planiranja porodice i generalno važnosti zdravstvene kulture i zaštite životne sredine i okoline, uveren je on.

“Sve je to od životne važnosti za Rome koji žive mahom u bespravno podignutim, nehigijenskim naseljima kakvih je oko 700 u zemlji. Tamo žive bez vode, struje i kanalizacije. koji ulogu medija u obrazovanju i prosvećivanju kako romske zajednice, tako i ljudi izvan nje, a posebno onih u sistemu koji odlučuju o sudbini Roma/svih nas, smatra ključnom. Međutim, mimo nekolicine romskih redakcija, mediji ne koriste svoju moć da bi radili na prosvećivanju”, smatra Nikolić.

Mediji zapravo podgrevanju stereotipe, stigmatizaciju i nerazumevanje Roma.

“Mediji imaju mogućnost i snagu, samo je pitanje imaju li i volju, da razbiju stereotipe. Evo primera: o nekom požaru na Čukaricu mediji su izvestili da je izbio požar u romskom naselju. Zamislite da se o tako nekom požaru napiše da je izbio u mađarskom ili slovačkom naselju! Kako bi to zvučalo? Mediji moraju da imaju vaspitnu ulogu, a imaju i moralnu obavezu da mere reči, da vode računa kako će se to što kažu odraziti na svakodnevni život ljudi. Meni se čini da ljudi više i ne umeju da prepoznaju diskriminaciju”, misli Nikolić.

OBRAZOVANJE NA ROMSKOM: Sagovornik naglašava da je izuzetno važno da Romi učestvuju u odlučivanju po svim pitanjima koja se tiču njih, za šta je opet važno obrazovanje.

“Vrlo je malo visoko obrazovanih Roma. Ja sam u bačkopalanačkoj opštini dugo, do 2000. godine, bio jedini sa fakultetom, ali se za ovih 30 godina koliko pričamo o obrazovanju u emisijama Romske redakcije, situacija pokrenula nabolje. Sada je na Univerzitetu u Novom Sadu više od 300 studenata Roma, šest profesora Roma je doktoriralo”, navodi naš sagovornik vesnike promena.

Na Visokoj školi za vaspitače studenti se mogu obrazovati i na romskom jeziku, a uveden je smo romski jezik u osnovne škole, jer mnogo Roma nije imalo gde da nauči svoj maternji jezik.

“Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu uveli smo jednosemestralni visokoškolski eksperimentalni obrazovni program romologiju, štampali smo bukvar na romskom jeziku i sve bogoslužne knjige koje je preveo naš romski Vuk Karadžić, pokojni Trifun Dimić. Ovde u Srbiji, u Sabornom hramu u Novom Sadu, Romi su se prvi put mogli moliti bogu na svom jeziku, a to nemaju ni neke velike civilizacije. Dakle, imamo sve uslove da se upoznamo bolje i da živimo bolje, samo moramo naći volju u sebi”, ističe Nikolić koji smatra da je u svemu tome istovremeno važna i dvojezičnost koja pomaže da se bolje razumemo i da razbijamo predrasude.

Zato je program Romske redakcije dvojezičan, jer je priča o važnosti obrazovanja namenjena i Romima koji žive u slamovima, i onima u sistemu koji odlučuju o životu Roma.

SUKOB TRADICIJE I INTEGRACIJE: Nikolić kaže i to da se i sami Romi kao zajednica moraju bolje uključiti u život i prigrliti tekovine savremenog života da bi bolje živeli. Čini mu se, međutim, da ni sami Romi ne čine mnogo da bi razbili predrasude.

“Iako smo u 21. veku, mi i dalje u nekim romskim enklavama imamo ugovorene brakove, rane brakove, pa i situacije kao pre godinu-dve u Novom Sadu kada je dete rodilo dete. Protiv toga se moramo boriti, kao i protiv da to neko pravda rečima da je to romska tradicija. Toga više ne bi smelo da bude. Ne bi smeli da postoje ni romski sudovi koji ponegde u Banatu još postoje, na kojima se sastaju najuticajniji Romi iz enklava da bi, umesto zvaničnog suda, odlučili o nečijoj sudbini. I zbog svega toga su važni škola, obrazovanje, promene i reforme”, uveren je Nikolić.

Podseća da je reditelj Rahim Burhan svojevremeno u svom teatru Pralipe imao odličnu predstavu “Kalea” o sukobu tradicije i integracije: otac svira u kafani, a sin to ne želi, on hoće promene: “Taj sukob ne mogu da reše ni sud, ni represija, već obrazovanje.”

“Društvo u kojem ima zaboravljenih nije dobro društvo, ako nekog izostavite, onda ta država nije demokratska. I ne smemo se pravdati nezainteresovanošću, nemotivisanošću ili neorganizovanošću jednog entiteta koji institucionalno, društveno i javno nije vidljiv. To je zloupotreba. Društvo koje to radi nije srećno društvo”, objašnjava on.

Ne zanosi se, kaže, da ćemo iskoreniti diskriminaciju i rasizam, rasizma, kao i poštenih i lopova, uvek će biti, ali ga moramo dovesti na razumnu meru i da država i društvo nedvosmisleno i bez pardona sankcionišu onoga koji nekoga maltretira.

“Ja ipak mislim da je sreća što živim u Srbiji, što sam svojevremeno rekao i ministru inostranih poslova Nemačke Gidu Vestervaleu i još nekim evropskim zvaničnicima, jer većinska Srbija ne misli ksenofibično. Ima onih koji u kontinuitetu rade suprotno tome i tim povodom država i društvo moraju da shvate da nacisti u konclogore nisu slali samo Rome i Jevreje. Svi treba da se zapitamo ko je sledeći, a tu – u podsećanju na tu činjenicu, opet je važna uloga medija, a da bi oni imali svest o tome, mnogo bi pomogao precizan monitoring i evaluacija njihovog rada, pre svega onih sa nacionalnom frekvencijom, ali i svi drugi bi morali da imaju svest o odgovornosti i morali bi da podležu nekom etičkom monitoringu koji bi podrazumevao poštovanje osnovnih ljudskih prava”, kaže Nikolić.

I za kraj zaključuje: “Još jednom: ništa o Romima bez Roma. Samo tako možemo izaći iz začaranog kruga – siromašan sam jer sam nepismen, a nepismen sam jer sam siromašan. Slobodan je samo onaj čovek koji je obrazovan, sve ostalo je demagogija.”

Imam jedan san

“Kada je moja kći svojevremeno krenula u školu, plakala je jer niko nije hteo da sedi sa njom. Otišao sam u školu i saslušao sve što su svi imali da kažu, a onda sam rekao roditeljima da se zapitaju zašto moje dete nije odbilo da sedi sa njihovom decom? Odgovor leži – u porodici, u vaspitanju, ali i u okruženju i društvu. Nisam ponosan što su Romi uvek žrtve, ali sam ponosan što nismo dželati. Zato često kažem da, kao Martin Luter King, imam jedan san, da u stolici predsednika Skupštine Vojvodine vidim Roma ili Romkinju. Ako to mogu da budu drugi narodi, zašto ne može da bude i pripadnik romskog. Problem je samo što razne inicijative, dobre volje, ono što se stavi na papir kao neki dogovor, gotovo nikad ne pređe u delo”, kaže Petar Nikolić.

Elitizam rađa isključivost

Članica Opere Srpskog narodnog pozorišta Nataša Tasić Knežević ocenjuje i da su svi navedeni narativi unekoliko i posledica – u našem društvu – vrlo prisutnog elitizma, koji proizvodi nenormalnu količinu isključivosti, koja se preliva i u javni govor.

“Ko god je vodio rat sa medijima, izgubio ga je, jer su mediji ti koji nam kroje i društveni i kulturni život. Samo je bitno koji je medij u pitanju i ko šta gleda i sluša. Volela bih da svi novinari svih redakcija budu otvoreni prema svim Romima i manjinama, kao što su bili otvoreni prema meni do sada, bilo da je u pitanju najava nekog umetničkog događaja ili neki društveni problem, kao onaj prošle godine kada se u Krnjači izlila kanalizacija. Molim ih da prihvate Rome kao voditelje, novinare, spikere. Boje su nam neophodne, jer svet nije samo crn, ili samo beo. U protivnom, nećemo moći da zacelimo kao društvo, nećemo moći da krenemo dalje. Kaskaćemo u mestu i samo ćemo nastaviti da gledamo u zemlju u nadi da će neko drugi uraditi nešto za nas”, zaključuje sagovornica.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.