Srbija Romi, svuda oko nas, a nevidljivi: Može li popis da pomogne

Piše: Jelka Jovanović, Novi magazin

Jedna od najvećih zabluda na ovim prostorima jeste da je Đurđevdan jedna od najmasovnijih slava jer je slave i Romi, koji tako dokazuju da su pravoslavci, pa i – podrazume se valjda – Srbi. A Romi svoj praznik Enderzeli posvećuju proleću, dolasku sunca, trave, cveća i svega onoga što im je u tegobnom višemilenijumskom putešestviju olakšavalo život.

E sad, nemaju Đurđevdan, pa ni raširena zabluda, direktne veze s temom hoće li naredni popis u Srbiji obuhvatiti ako ne sve ono većinu pripadnika romske zajednice koji stalno ili s povremenim izbijanjem žive u Srbiji? I da odmah damo poluodgovor: Zašto neće?

Koliko Roma ima u Srbiji niko ne zna, čak ni približno tačno, a to kao da nikoga posebno i ne interesuje, čak i same Rome. Na osnovu Popisa iz 2011. u Srbiji živi 147.604 pripadnika romske nacionalne manjine, ali to nije pouzdan podatak, pa romski politički lideri govore i o četiri do pet puta više pripadnika ove etničke grupacije. Istinu je nemoguće utvrditi, pošto sistem prepoznaje samo građane koji imaju lična dokumenta.

Drugi faktor koji utiče na nesigurnost procena su česte migracije pripadnika romske nacionalnosti, kako unutrašnje tako i u inostranstvo.

DAVNO UPISANI: Kako se navodi u publikaciji Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji ROMI U SRBIJI Svetlane Radovanović i Aleksandra Kneževića (Republički zavod za statistiku, 2014, Beograd), „prema turskim izvorima, najstariji poznati podaci o Romima u Srbiji su iz 1467/68. godine, a odnose se na Cigane kovače tvrđave Resava, kao posebne socioekonomske kategorije tog vremena (Zirojević, O., 1981).“

U Beogradu Romi su prvi put popisani 1536. godine, odvojeno kao Cigani muslimani i Cigani hrišćani, koji su bili koncentrisani u verski različitim džematima

Tek je istraživanjem Roma u Srbiji, s početka 20. veka, izvršena njihova klasifikacija prema predelima iz kojih su dolazili. Tako su identifikovani turski Cigani, beli Cigani, vlaški Cigani i mađarski (nemački), banaćanski Cigani. Turski Cigani se dele na srpske (gadžikano) i muslimanske Cigane (korakane), kod kojih se uočavaju razlike u običajima, govoru, organizaciji porodičnog života i zanimanja.

Počev od 1834. godine, pa zaključno sa 1910. godinom, u Kneževini odnosno Kraljevini Srbiji obavljeno je 16 popisa stanovništva, i to: 1834, 1841, 1843, 1846, 1850, 1854, 1859, 1866, 1874, 1884, 1890, 1895, 1900. i 1910. godine. Brojno stanje Roma registrovano je u devet popisa, ističući problem obuhvata i kvaliteta dobijenih rezultata.

Tako su neki popisi obuhvatali sve „stalno naseljene i nenaseljene‘‘ Rome, a neki „samo one stalno živuće, a ne i one skitački život vodeće‘‘.

Nije poznato na osnovu kojih pitanja i odgovora se određivala etnička pripadnost, ali zna se da su Romi, odnosno Cigani po tadašnjoj terminologiji, deljeni na „naseljene“ i „nenaseljene“. U Popisu 1931. godine bilo je postavljeno pitanje narodnosti, ali je izostalo objavljivanje ovih podataka.

Za period posle Drugog svetskog rata, sve do devedesetih godina prošlog veka, mnogi autori tvrde da su Romi u Srbiji lagano nastavili s podizanjem nivoa društvene emancipacije, kao i da je socijalističko ustrojstvo bivše Jugoslavije odgovaralo procesu izvlačenja Roma iz rigidnih tradicionalnih okvira života.

Interesantno je, međutim, da je najveći udeo Roma na popisu zabeležen 1834. u Kneževini Srbiji (2,27), a najmanji 50 godina kasnije u Kraljevini (0,3).

Od posleratnih popisa, uprkos manjkavostima i političkim menama koje su išle u pravcu jačanja većinske nacije, broj Roma raste, a najviše ih je popisano na prethodnom popisu 2011. – 147.604.

CIK-CAK POPISANI: Razloga za cik-cak popisno stanje među Romima ima više, ali dva su dominantna; prilagođavanje okruženju, posebno kada je reč o romskim porodicama koje imaju dužu istoriju boravka u Srbiji i strah da će status nacionalne manjine uskratiti prava i izazvati dodatnu diskriminaciju.

Ova dva razloga, međutim, imaju sinergetski efekat koji Romima zaista otežava status.

„Popis je za sve građane izuzetno značajan, a za nas Rome i druge manjine još više jer na osnovu rezultata popisa možemo da tražimo i dobijemo veća prava u svim oblastima života“, uverena je aktivistkinja Ana Šaćipović, jedna od osnivačica SOS telefona „Osvit“ u Nišu za žrtve nasilja.

Žene podrazumeva se najviše, ali bez ikakvih razlika. Koliko je „Osvit“ značajan pokazuje podatak da se u proteklih 18 godina javilo oko pet hiljada pripadnica većinske populacije, ali i 2.900 Romkinja.

„To je veliki broj ako znamo da su Romkinje često nepismene i neupućene u svoja prava, pa i u mogućnosti da im se pomogne“, kaže naša sagovornica.

Ana Šaćipović i njen suprug imaju potpuno netipičnu romsku porodicu u kojoj su praktično sva njihova deca završila neki fakultet – i rade – a i unuke i unuci su na najboljem putu da steknu diplomu.

I za ovu ženu neverovatne snage uopšte nema dileme – ako se Romi ne popišu kao Romi, biće im i pojedinačno i kolektivno lošije.

Popisni podatak je od izuzetnog značaja, pošto od njega zavisi koliko će država, prevashodno putem Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine, ulagati u određenu manjinu u ključnim oblastima kao što su kultura i obrazovanje, ali i informisanje. Premda ogromna većina Roma govori i srpski, informisanje na jeziku manjine je veoma bitno jer podrazumeva lakši pristup svim važnim informacijama o pravima pripadnika te manjine.

Takođe, zahvaljujući izuzetno mladoj populaciji, mogu obezbediti bolje školovanje deci, ali i bolju zdravstvenu i socijalnu zaštitu starijima, mada je to u slučaju Roma gotovo tautologija; naime, zbog uslova života njihov vek je u Srbiji najkraći. Zbog toga je najznačajniji aspekt moguća pojačana zdravstvena zaštita

KAKO DOĆI DO LJUDI: Za Anu Šaćipović nema dileme da bi Romi popisivači bili najbolji „mamac“ za svoje sunarodnike.

„Danas ima dovoljno školovanih Roma i Romkinja da mogu da idu kao samostalni popisivači u sva romska naselja, legalna i nelegalna. Osim što će imati poverenje ljudi, oni će biti i primer kako obrazovanje može da izmeni život svakome i kako se ne stideti svog porekla nego ga isticati“, kaže Šaćipović.

Romski asistenti pri popisu su dobrodošli, naglašava ona, ali je mnogo bolje da to čine sami Romi.

No, prema zakonu, saradnja s Nacionalnim savetom romske nacionalne manjine ključna je i u ovom poslu.

To za Novi magazin potvrđuje i Snežana Lakčević iz Republičkog zavoda za statistiku, koji je nadležan za popis.

„Za sve osetljive grupe imamo asistente, planiramo sastanke s predstavnicima Nacionalnog saveta da vidimo na koji način ćemo najbolje sprovesti popis“, kaže Lakčević.

Za obe naše sagovornice nije sporan značaj popisa, posebno za romsku populaciju. Kao i obično, nevladin sektor koji predstavlja Ana Šaćipović i zvanične institucije poput Zavoda iz kojeg je Snežana Lakčević zajedno mogu da učine mnogo, posebno uz pomoć posebnih institucija kakva je nacionalni savet.

Jer, da ne zaboravimo, nacionalni saveti nacionalnih manjina i služe tome da njihovoj manjini bude bolje. A Romima neće biti bolje sve dok se precizno ne sazna koliko ih ima i u kakvim uslovima žive. I, sledstveno, šta im je prvo potrebno i u kojoj meri. Nije isto, primerice, ako u nekom naselju zvanično živi 20 ljudi ili 1.200 – samo vodovodna mreža je dovoljna da im promeni život, a o drugim mogućnostima poput škole, prevoza, posla i u „kvote“, da ne govorimo.

Autorka je novinarka Danasa

Tekst je prenet iz Novog magazina.