Srbija Mladi i standard: Samo slobodan duh se bori za dobro

Piše: Snežana Miletić, Novi magazin

Sva pitanja postavljena u podnaslovu nisu retorička, već suštinska i možemo ih ponoviti na početku. Šta je za mladog čoveka u Srbiji dobar standard, je li on dostižan ako se pošteno radi? Vredi li uopšte biti vredan? Koliko se sam život mladih promenio zbog standarda kakav imaju u Srbiji? Imaju li manje životnog hedonizma? Da li je borba za bolji standard i pristojan život promenila etiku novih generacija mladih ljudi?

Odgovaraju mladi ljudi koji se, bez obzira na sve, svojim radom i dalje bore za bolji život baš ovde gde žive, vrlo svesni da u ovom vremenu više ne važi pravilo iz mladosti njihovih roditelja – jedan posao za ceo život.

Mladi bi znali da igraju i po tim, znatno surovijim pravilima, samo da su pravila igre poštena i opštepoznata. Ovako, svako se snalazi zahvaljujući sopstvenoj domišljatosti, snalažljivosti, socijalnoj inteligenciji, spretnosti, usled čega su neki dovedeni do toga da odustaju od nekih životnih načela…

PRIHODi TROŠKOV: Glumac Darko Radojević kaže da je za njega dobar standard onaj koji čoveku, bio on mladi ili star, stariji kako pravila javne komunikacije nalažu, obezbeđuje da živi samostalno i dostojanstveno od svog rada. U Srbiji, smatra Radojević, sve je više ljudi koji preživljavaju, nego onih koji mogu samostalno finansijski da žive. Mladih posebno.

“Ako ne računam mlade koji putem interneta rade sa stranim kompanijama, gotovo da ne znam mladog čoveka koji samostalno i dostojanstveno živi od svog poštenog rada. Inflacija, koja osećamo u vidu poskupljenja svega elementarno važnog za život jedne samostalne individue, ne dozvoljava procenu pristojne plate/honorara od koje bi se moglo samostalno i dostojanstveno živeti”, kaže on.

Ukoliko posmatramo minimalnu platu i uporedimo je sa minimalnim troškovima, dodaje, može se zaključiti da je jednoj mladoj osobi potrebno najmanje dva posla ili dve minimalne zarade kako bi održala balans između troškova, koji brzo prelaze u dugove ili čuvenu pozitivnu nulu.

“U ovakvoj atmosferi, naravno, da se način života mladih ljudi menja, kao i način provoda. Dobar deo mladih ljudi koji su zarobljeni opisanom atmosferom, uopšte ne vidi svoju budućnost. Živimo od prvog do prvog, vikendi nam služe za druženje, provod i alkohol: neko partija po klubovima, a neko bude u krugu dobrih prijatelja. Inače, tokom studija nisam čak računao ni od prvog do prvog, već od danas do sutra”, kaže Radojević.

Na pitanja od čega živi mlad glumac koji nije stalno zaposlen, koliko u njegovom standardu učestvuju roditelji, mora li nauštrb umetnosti da preživljava, prihvata li da radi nešto samo zbog novca, iako nije na nivou na kom bi ti želeo, Radojević odgovara da “mlad glumac koji nije stalno zaposlen može da zaradi dodatne prihode snimajući serije i filmove, ali i to je jednokratno”.

“Danas snimaš, sutra ne. Bez učešća roditelja i familije – uže ili šire – mlad glumac ne bi stigao ni do ulaznih vrata fakulteta. Nauštrb umetnosti se u većini slučajeva ide: u slučaju neke individue – zbog preživljavanja, a u slučaju neke pozorišne produkcije – zbog prodaje i marketinga”, smatra sagovornik Novog magazina.

A kako se u njegovoj generaciji rangira državni posao, sledi pitanje, na koje Rdojević odgovarakako mu se, ipak, čini da DP polako prestaje da bude san svakog čoveka na našim prostorima “jer standard ni u tom slučaju nije usklađen sa samostalnim životom individue”.

Osim toga, da bi se došlo do državnog posla, mlad čovek mora da bude naklonjen interesima moćnika, što ga natera da postane rob tih interesa, a radno mesto mu je obično ograničeno i traje dok traju ti interesi, mišljenja je Radojević.

Na propitivanje šta misli da li su nove generacije u prednosti u odnosu na svoje roditelje, bar utoliko što im je internet otvorio nove mogućnosti za pronalaženje posla, kaže: “Nove generacije su možda u prednosti što se tiče pronalaženja poslova preko interneta, ali ih taj virtuelni svet čini još većim egzistencijalnim robovima, sve u interesu moćnika. Na internetu rade u okvirima izmišljenog sveta koji ne prepoznaje odgovornost. Prvi put kada ne budu potrebni tom svetu, jednostavno bivaju odbačeni.”

BEZ ZAŠTITE: Marija Vojnović je srednjoškolka. Smatra da se, finansijski gledano, čak i u Srbiji može lepo živeti, ali nije sve u tome, dodaje. Volela bi, ističe, da zna da je država štiti i u drugom pogledu, a ne samo u finansijskom, što kod nas – definitivno – nije slučaj.

U kontekstu finansija, za nju dobar standard podrazumeva da ima dovoljno posla koji će garantovati dovoljno novca za sve važne potrebe, ali i ostaviti vremena za odmor i zabavnije aktivnosti.

„Takav način života u Srbiji je dostižan ukoliko smo zaista dobri u onome što radimo. Bilo koje zanimanje je perspektivno i nosi potencijalni prosperitet ako smo stručnjaci u svom polju i znamo kako to da unovčimo. To zavisi isključivo od pojedinca, a ne od države“, kaže Marija Vojnović i dodaje: „Nisam zaposlena, niti sam ikada bila, iako jesam svojevremeno tražila posao ali se honorarni poslovi sa fleksibilnim radnim vremenom gotovo uopšte ne nude, a jedino takav bih mogla da prihvatim budući da sam đak. Izdržavaju me roditelji, nemam fiksni džeparac, već dobijam svakodnevno određenu sumu za stvari koje su mi potrebne za taj dan.“

UTOPIJA DOSTIŽNA, UZ MNOGO RADA: Za Radmilu Simeunović, menadžerku za prodaju i merketing, životni standard je višeslojan pojam na koji utiče mnogo faktora, a ne isključivo visina zarade pojedinca.

“Doživljaj životnog standarda zavisi od ličnih prioriteta i stila življenja. Pored adekvatne zarade, podjednako su značajni dobar i pristupačan zdravstveni sistem, zdrava životna okolina, te mogućnost za lično usavršavanje i kvalitetno slobodno vreme. Čini mi se da je dobar standard u Srbiji dostižan, ali ne za sve građane“, smatra Simeunović.

Ona dodaje kako je jaz u platama sve vidljiviji, istina i u zavisnosti od radnog mesta, vrste posla i industrije.

“Ako poredimo trenutno sa prosečnom platom, neki moji prijatelji koji rade u IT ili inženjerskim kompanijama zarađuju dobro. Međutim, više je onih koji po završetku obrazovanja i dalje traže adekvatan i siguran posao u struci. Ukoliko pak govorimo o visini plate potrebne za dostojanstven život mladog čoveka, mislim da bi ona trebalo da iznosi minimalno 1200 evra. Nažalost, naša realnost je možda negde oko polovine te sume i zato je prosečna mlada osoba u Srbiji delimično ili potpuno zavisna od svojih roditelja“, kaže Radmila Simeunović koja veruje kako mora da se dogodi još mnogo promena da bi se standard ovde mogao nazvati pristojnim.

Govoreći o tome kako mladi ljudi osmišljavaju svoj provod u kontekstu svog standarda, Simeunović kaže da se i način provoda/života mladih danas promenio, ali ne toliko u zavisnosti od životnog standarda.

„Mlađe generacije više su okrenute ’hedonističkom životu’ u odnosu na neka prošla vremena, ali pre svega zbog promene trendova, pomeranja granica i tendencije pomeranja ka individualističkom društvu. Nametnuti brži tempo života, uticaj društvenih mreža, kao i promovisanje ’zapadnjačkog stila’ sa pet dana skoro celodnevnog rada i dva dana potpunog uživanja, doveli su do toga da moderan mlad čovek stalno teži različitim vrstama zadovoljstava, uzbuđenja, kao i mehanizmima za oslobađanje od stresa.“, misli Simeunović.

On kaže da je za nju hedonizam u pravom smislu to kada čovek nije rob zadovoljstva, već je njegovo zadovoljstvo posledica slobode.

Sagovornica NM trenutno radi dva posla – u novosadskom Pozorištu mladih je menadžerka za prodaju i marketing, a za portal Explore Novi Sad radi honorarno kao saradnica na različitim projektima. Upravo to što sve više ljudi radi dva ili više poslova da bi obezbedili bolji standard, smatra ona, trend je koji nameće moderan život i potrošački trendovi. I tu je, smatra, važan balans, jer džaba dobar standard ako nemamo život.

“Mislim da je moja generacija svesna da više ne živimo u – jedan posao za ceo život –  vremenu. Promene posla su sada veoma česte, čak i poželjne, a sakupljanje znanja sa različitih strana i konstantan rad na sebi uvek je dobrodošao. Internet je pružio nove mogućnosti za zapošljavanje, pronalaženje ‘remote’ poslova, rad od kuće i razne druge pogodnosti. Izrodili su se novi poslovi”, objašnjava ona.

U tom tehnološkom smislu mladi su veoma naprednovali u odnosu na roditelje, ali drugo je pitanje jesu li u pogledu sigurnosti posla, količine stresa sa kojom se suočavamo i vremena koje provode na poslu.

“Mnoge su mogućnosti rada za strane kompanije odavde iz Srbije, a za platu zemlje sa visokim standardom, ali opet, tu privilegiju ima samo nekolicina i često ti poslovi nisu toliko pouzdani i ne pružaju osećaj sigurnosti. Ja sam zadovoljna onim gde sam sada. U finansijakom smislu, moglo bi da bude bolje, ali svesna sam situacije u javnim ustanovama, posebno u sferi kulture, gde visina plate ne može da se poredi sa industrijom. Međutim, uvek bih pre izabrala da radim posao koji me ispunjava i pruža priliku za lično napredovanje, nego onaj koji mi obezbeđuje isključivo sjajne finansijske uslove. S obzirom da veoma uživam da putujem, zanimanje travel influensera mi,  recimo, izgleda dosta zanimljivo”, kaže za NM Radmila Simeunović.

Sto evra i plus…

Sagovornici Novog magazina misle da ni famoznih sto evra za mlade – ipslaćene i obećane – nemaju nikakvu ulogu u poboljšanju njihovog standarda, niti bilo kakvu drugu ulogu, već da je samo sredstvo za prikupljanje političkih poena.

Darko Radojević otkriva da je od tog novca platio trećinu kirije i ističe da bi istinska pomoć države mladima bila da, za početak, uskladi prihode (plate/primanja) svakog građanina sa troškovima koje ne mogu izbeći.

Učenica Marija Vojnović kaže: „Nedavno sam dobila i novčanu pomoć od države koju iskreno ne doživljavam kao naročitu brigu za građane, već više kao još jedan vid propagande. Ne planiram da ostanem u ovoj državi nakon fakulteta. Svoju budućnost zamišljam u nekoj razvijenoj evropskoj državi.“

 “Pravedne” plate za mlade

“Mere za osnaživanje mladih su uvek poželjne, ali smatram da treba da se planiraju dugoročno i da ne budu uslovljene političkim promenama/izborima. Pomoć u iznosu od 100 evra je možda značajna za mlade koji su nezaposleni, ili imaju izrazito niska primanja, ali u tom slučaju je ta pomoć jednokratna i ne rešava suštinu problema. Verujem da bi država trebalo da se pozabavi stvaranjem uslova koji će mladima pružiti mogućnost da sami ostvare zaradu, ili lakše počnu sopstveni biznis. Evropski parlament je usvojio rezoluciju protiv neplaćenog stažiranja i pripravničkog staža. Mislim da veliki broj kompanija i institucija koristi ovu praksu kao formu eksploatacije mladih radnika i kršenja njihovih prava. Bilo bi značajno da u tom pogledu nastanu određene promene i da se zahtevaju  “pravedne” plate  za mlade pripravnike i mlade na stručnoj praksi. Danas, većina poslodavaca na intervjuima za posao od kandidata zahteva značajno radno iskustvo, što u startu eliminiše one koji su tek završili sa obrazovanjem. Korisno bi bilo da, umesto “poklona” određenih finansijskih sredstava, država nađe mehanizme koji bi svakom svršenom studentu obezbedili adekvatnu i plaćenu praksu, gde bi sticao potrebna znanja za budući posao.”, kaže Radmila Simeunović.

Izvor: Novi magazin.