Sonja Licht: Nastanak u vreme raspada

Piše: Sonja Licht, Novi magazin

Džordž Soros, osnivač mreže Soros fondacija, potpisao je 17. juna 1991. u Beogradu sa Saveznim izvršnim većem Ante Markovića ugovor o otvaranju Soros Jugoslavija fondacije. Samo devet dana kasnije Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost i počinje raspad Jugoslavije.

Tako bi, u najkraćem, zvučala novinska vest o počecima jednog izuzetnog putovanja fondacije koja ni po čemu, naročito na svojim počecima, nije ličila na slične institucije u svetu. U prestonici zemlje koje više nema njen jugoslovenski Upravni odbor, pod predsedavanjem Žarka Puhovskog, sastaje se samo jednom, da bi potom većina njegovih članova stala na čelo novoosnovanih fondacija u novoosnovanim državama.

TEMELJI DRUŠTVA: Kao izvršna direktorka neposredno nakon registracije Soros Jugoslavija fondacije, krajem oktobra 1991, poslala sam faks gospodinu Sorosu da mu predočim da partner s kojim je potpisao ugovor de facto više ne postoji, a da mi iz Beograda ne možemo da funkcionišemo na teritoriji cele zemlje. Ujedno sam ga zamolila da razmotri mogućnost osnivanja fondacija u Hrvatskoj i Sloveniji. Odmah je odlučio da ih osnuje, da bi nakon nekoliko meseci tako postupio i s Makedonijom i Bosnom i Hercegovinom.

Fondacija Soros Jugoslavija nastavila je da funkcioniše uz ispostave u Novom Sadu, Prištini i Podgorici. Već na prvim koracima bili smo prinuđeni da se suočimo s pitanjima kako započinjati nešto zaista novo u okolnostima raspada, ratova, stradanja? Kako utvrditi prioritete kad svega nedostaje – od lekova i psihološke podrške izbeglicama do studentskih stipendija i novinskog papira? Od koga učiti, na koga se ugledati? Jedino na ovo poslednje odgovor je bivao sve jasniji: sve moramo smisliti sami. Osmišljavajući naše prve programe i mnogo pre nego što smo izgradili odbore za pojedine programske celine oslanjali smo se na redovne konsultacije s velikim brojem ljudi koji su bili spremni da zajedno razmišljamo, maštamo i planiramo.

Džordž Soros je svoju filantropsku aktivnost započeo kasnih sedamdesetih, obezbeđujući stipendije za studente koji su bili žrtve aparthejda u Južnoj Africi, nastavio sredinom osamdesetih u svojoj rodnoj Mađarskoj kupovinom kopir-aparata kako bi podržao one koji su se bavili izdavanjem zabranjene literature (samizdat), a kod nas je pošao putem kojim nije želeo: finansiranjem humanitarne pomoći. Naime, njegova osnovna ideja bila je i ostala borba za uspostavljanje temelja otvorenog društva, ali vremenom su se putevi kako do tih temelja stići menjali.

U našem slučaju jedna od prvih akcija bila je obezbeđivanje lekova za bolnice pod sankcijama širom Srbije, Kosova i Crne Gore. Od juna 1992. do kraja 1995. Soros Jugoslavija fondacija podelila je više od 200 tona lekova, obezbeđivala kvalitetnu hranu izbegličkim centrima, organizovala letnje kampove za decu, otvorene klubove za decu i mlade kroz koje je prošlo hiljade današnjih četrdesetogodišnjaka. Srećem ih na mnogim mestima i, bez obzira na to da li su ostali ovde ili otišli u svet, kažu da su im iskustva stečena u kampovima i klubovima ostala nezaboravna. Mnogo napora i finansijskih sredstava uloženo je u nezavisne kulturne i obrazovne inicijative, da pomenem samo Centar za kulturnu dekontaminaciju, Bioskop REX – kulturni centar B92, Beogradsku otvorenu školu i Otvoreni univerzitet u Subotici, ali su podržavane i kulturne institucije kao što je Bitef, Filmski festival na Paliću i mnoge druge.

Sećam se koliko smo bili ponosni kad smo podržali posetu i održavanje majstorske radionice Roberta Vilsona ili predstavu “Bure baruta” u JDP, kao i prvu izložbu Pertej kosovskih umetnika u Centru za kulturnu dekontaminaciju 1997.

UGROŽENI I NEZAVISNI: Devedesete doživljavamo nastanak i rast civilnog društva u vremenu u kojem nam se često čini da nam samo tlo izmiče pod nogama. Neke od novonastalih ženskih organizacija prerastaju u prave pokrete, feministički skupovi, knjige i časopisi grade osnovu i za uspostavljanje studija roda na našim univerzitetima. Posebnu pažnju posvećujemo najugroženijima od ugroženih: Romima i Romkinjama. Romkinje se prvi put okupljaju u svoje organizacije i čak grade regionalnu mrežu, otvaramo vrtiće za decu, dajemo stipendije za pohađanje srednjih škola i fakulteta. Na početku smo uspeli da nađemo samo dva studenta koji su se izjašnjavali kao Romi. Danas prema podacima pokreta Opre Roma, u Srbiji ima oko 10.000 Roma koji su završili srednje škole i 1.000 sa fakultetskim diplomama. Nezavisni mediji šire se celim prostorom na kojem deluje Soros Jugoslavija fondacija, podržavamo nezavisne izdavače, obezbeđujemo stručnjacima da učestvuju na međunarodnim skupovima i, bar delimično, prevaziđu ograničenja koje sa sobom donosi spoljna, ali i unutrašnja izolacija zemlje. Sve to doprinosi sve češćim napadima na fondaciju, na nas se obrušavaju prave kampanje laži, kleveta i uvreda, što dovodi i do zabrane rada februara 1996.

Nakon četiri meseca neprestane borbe za nastavak rada, uz nesebičnu pomoć Džordža Sorosa i njegovih bliskih saradnika, uspevamo da stignemo i do ministara spoljnih poslova Nemačke, Francuske, Italije, do vodećih ljudi Evropske komisije. Potpredsednik SAD Al Gor primio me je 6. juna 1996. Pričali smo o fondaciji i problemima organizacija i inicijativa civilnog društva u Srbiji. Dan nakon tog susreta u Beloj kući stiže informacija da je prihvaćen naš zahtev da se fondacija registruje pod novim imenom Fond za otvoreno društvo. Tako smo opet počeli s radom. Kako se demokratski potencijal razvijao, tako su nasrtaji na prostor za njihovo delovanje bivali sve češći. Bilo nam je utoliko lakše što više nismo bili skoro potpuno usamljeni donator koji je podržavao nezavisne aktere. Nakon pokreta za osnovno građansko pravo – pravo na slobodu izbora, zbog kojeg su građanke i građani Srbije tokom jeseni i zime 1996-97. tri meseca protestovali na ulicama širom Srbije – konačno je i drugim donatorima postalo jasno da taj demokratski potencijal zaslužuje da bude podržan.

A tek su nas čekale teške godine: sve oštriji udari na medije i univerzitet, naročito donošenjem novih zakona koji su otvoreno gušili svaku autonomiju. Onda sledi NATO bombardovanje – na fasadi zgrade u kojoj je bio Fond zatekli smo već 25. marta nacrtanu svastiku i natpis NATO agenti. Stizale su i anonimne pretnje, činjeno je sve da nas oteraju. Nismo pristali. Naš stav je bio jasan – ostajemo jer smo tu da delimo sudbinu naše zajednice, ne pristajemo na ostrakizam.

Podržavali smo CESID i Otpor, Alternativnu obrazovnu mrežu, Nezavisno udruženje novinara i Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija, kao i mnoge druge koji su težili demokratskoj transformaciji i evropskoj perspektivi Srbije i celog našeg regiona. Odmah posle 5. oktobra započeli smo podršku izgradnji vladavine prava, osnaživanju kapaciteta državne uprave, reforme obrazovanja. Ali tu već počinje jedna druga priča, o kojoj će se ovih dana i nedelja tek pisati i pričati.

Čuj, mali čoveče

Iz tog perioda posebno mi je ostao u sećanju jedan divan sunčan dan u Centru za kulturnu dekontaminaciju. U dvorištu kod Borke (Pavičević) u Centru za kulturnu dekontaminaciju Fond za otvoreno društvo je 3. septembra 1997. najavio nedelju Vilhelma Rajha u Beogradu: Žudnja za životom. Ta nedelja je na svojevrstan način najavljivala drugačiji pristup problemima s kojima smo se suočavali svih tih godina: niz angažovanih umetničkih performansi koji su na tragu Rajhovih ideja i njegove najčuvenije knjige Čuj, mali čoveče slali poruku da žudnja za životom mora da pobedi destrukciju i autokratiju. U jednom trenutku moj dugogodišnji saradnik i prijatelj Velimir Ćurguz Kazimir možda je i na najbolji način opisao sve što smo svih prethodnih, a i narednih godina nastojali da radimo: “da gradimo ostrva slobode i pristojnosti”.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.