Slobodna misao Alefa

Piše: Anđelka Cvijić

Slobodna misao i slobodni mislioci, život i umetnost, ideje o promeni sveta nabolje i, kao po usudu, neumitni neuspeh njihovih realizacija zajednička su osnova najnovijih knjiga koje je u Biblioteci Alef, jednoj od najprestižnijih u našem izdavaštvu, objavila izdavačka kuća Gradac iz Čačka (urednik Branko Kukić). Pisci pet dela, od Iva Andrića preko Albera Karakoa, Ralfa Voldo Emersona do Andre Žida i Eriha Froma, imaju različita teorijska, književna, filozofska i politička polazišta koja proističu iz različitih vremena u kojima su ovi autori živeli i stvarali, ali ishodišta njihovih razmišljanja uvek su u sprezi sa vrhunskim idealima čovekovog postojanja, a oni su – odsustvo straha, sloboda, intelektualna hrabrost i istina.

NESANICA

Razlikuju se i duhovni putevi na koje su polazili i kojima ih je dalje vodila njihova što svesna što podsvesna intelektualna radoznalost, uključujući i ukrštanja i suočavanja sa idejama onih koje su usput sretali i koji su im bili inspiracija i podstrek da istraju. I dok je neke tim stazama pratila dnevna svetlost, Andrića, na primer, obasjavala je tama noći u kojima je imao dugogodišnju družbenicu po imenu Nesanica. Tako se upravo i zovu njegovi zapisi – Nesanica – koji su sada ponovo pred nama, a koji su pronađeni u piščevoj zaostavštini i uvršćeni u kasnije objavljene Znakove pored puta. U Nesanici ima ukupno 27 beležaka koje govore o teškim noćima u kojima san Andrića nije pohodio, i u kojima je pisac bivao, kako piše, “samo dahom kao tankim koncem vezan za beli nevidljivi svet”.

U području pesimizma proizašlog ili iz nesanice ili iz potonjih sudara sa danjom stvarnošću, nalazi se i knjiga Albera Karakoa Brevijar haosa (prevod s francuskog Duško Vrtunski), obnovljeno izdanje (isti prevodilac, Zlatna grana 1999) dela jednog potpuno osobitog i posebnog autora, poznatog našim čitaocima i po knjizi Post mortem (Trpeze, 2002). Karako (Carigrad, 1919-1971, Pariz), potiče iz porodice Jevreja Sefarda koja se pred Hitlerom selila po Evropi da bi stigla do Urugvaja a po završetku Drugog svetskog rata skrasila u Parizu. Reč je o filozofu i pesniku čiji pogled na svet, kako stoji u njegovoj biografiji, ima mnogo sličnosti sa filozofima i piscima kao što su Niče, Emil Sioran i Luj-Ferdinand Selin, što se odlično vidi u Brevijaru haosa, originalno objavljenom posle njegove smrti, 1982. (Karakoovo delo uglavnom je zanemarivano; dosledno ga je jedino objavljivala čuvena izdavačka kuća L’Age d’Homme iz Lozane, a koju je osnovao Srbin Vladimir Dimitrijević.)

Karako je, prema rečima prevodioca, veoma rano procenio da ovakav svet, prelazno doba razvrata, potrošnje i bezočnog uživanja nije vredan truda i življenja (po smrti oba roditelja izvršio je samoubistvo). Generacije tog vremena, utonule u to neodgovorno blaženstvo koje danas skupo plaćamo i dalje ne mnogo sposobni i voljni da se iz njega iskobeljamo, upravo zato nisu prepoznale stavove ovog mislioca koji su suviše crni, nihilistički, ali koji odašilju vapaj i upozorenje celom čovečanstvu da se urazumi i uozbilji.

CINIČNO

Karakoovi biografi simbolično porede ovog autora sa Kasandrom koju je uvređeni Apolon, zato što mu nije uzvratila osećanja, osudio da proriče a da je niko ne čuje. I njega, dakle, u njegovom vremenu retko je ko čuo ili slušao iako je proricao ono što se, sada se vidi, pokazalo istinitim. A slutio je vreme koje danas živimo: usamljenost, nesrećne gradove nalik paklu, raskrsnice buke i smrada, odbijanje čoveka da se samospozna zbog čega stremi ka samouništenju, imbecilne spektakle u kojima naša osećajnost postaje prostačka, novinare koji naše strahove raspršuju obećanjima dostojnim i same antologije laži… Vera je samo taština među taštinama, i čovek ju je izmislio da sam sebe vara o prirodi ovog sveta; naši intelektualci znaju samo da se poigravaju, naši duhovnici samo da lažu, kaže između ostalog i nesrećni cinik Karako pre više od pola veka. A zvuči tako poznato, zar ne?

Da se čovek baš ne uguši u ovakvim razmišljanjima već da bar pomisli kako bi mogao, da hoće, da osvoji, i usvoji delatni princip i stvori uslove za drugačije razmišljanje može mu od koristi biti delo i Ralfa Voldo Emersona (1803-1882), pesnika, pisca, transcendentaliste, neoplatoniste, romantičara i mističara (kako ga zovu biografi, uz dodatak da je i otac američke književnosti), idealiste o čijem radu naši čitaoci sada mogu da saznaju više u knjizi Jutarnja zvezda. Reč je o izboru (izbora) koji je 1968. priredio Luis Mamford, autor i predgovora (prevodilac sa engleskog Aleksa Golijanin), uspešno predstavivši Emersonove ideje koje su zasnovane na opšte poznatim ali ne uvek i dostižnim idealima – istine, slobode, individualnosti, demokratije. Emersonov uzor bio je Platon, a svojim je radom praktično upućivao čitaoce na viziju vodilju: Slušaj unutrašnji glas i saznaj sam! U skladu sa takvim idejama i ovaj je autor, čija su dela tako brojna da su sabrana u 22 toma, na svet gledao kao na mašineriju, na materijalnu ljušturu koja je potpuno prekrila i ugušila duhovno dete. Dete koje ne prepoznaje istinu, koje loše obrazovanje dovodi do diplomiranog glupana, u društvu koje i za najslobodnijeg čoveka sprema neki mito. Mudar čovek je nepokolebljiv u stavu da samo on može odlučiti šta je najbolje činiti, i pokazati prkos prema cenzuri, pisao je Emerson. Jer: “Ništa nije ni izbliza tako sveto kao autoritet vlastitog uma”. I ovo zvuči tako poznato, zar ne?

HUMANIZAM

Razlike u mišljenjima na koje nailazimo u novim knjigama u Biblioteci Alef tiču se načina izlaganja i stila, nijansi što su u skladu sa vremenom u kojem su ta dela pisana i samog obrazovanja i sklopa ličnosti autora. One su vidljive i u izabranim studijama i esejima pod naslovom Jesenji listići francuskog nobelovca Andre Žida (prevod sa francuskog Ljiljana Cvjetić Karadžić) koji su, izuzev par onih autobiografskog karaktera, uglavnom pisani po porudžbini, bilo da je reč o knjigama drugih pisaca ili o tekstovima za časopise. Andre Žid (1869-1951) je uglavnom dobro razumeo svoje vreme, umnogome bio i ispred njega. Imao je napredne ideje od kojih su mu neke donele razočaranje – kao što je prvobitno oduševljenje SSSR i Staljinom (doduše, nije jedini francuski intelektualac poznat po tome). Jesenji listići objavljeni su 1949, i u njima se čine najznačajnijim njegovi pogledi na umetnike kao što su Džozef Konrad, Pol Valeri, Antonen Arto, Gete, Lotreamon, Rembo, Verlen, Tomas Man, Herman Hese, Sent-Egziperi… U tim tekstovima Žid, zapravo, artikuliše sopstvene moralne poglede, tražeći potvrdu za njih u delima i životima izabranih pisaca.

Kao autentični klasičar, on (se) poziva na osnovne životne principe, ponovimo ih – intelektualnu hrabrost, istinu, svest o potrebi menjanja sveta koji, kada bude promenjen, ne bi smeo da trpi strah, nacionalizam i sramotu. U toj promeni Džozef Konrad vidi oslobođenje od mračnog, mutnog, zločestog; Pol Valeri, “to živo svedočanstvo duhovne nepokornosti”, vidi humanizam, koje pak Tomas Man sagledava kao stanje ljudske duše što podrazumeva pravednost, slobodu, znanje i toleranciju, finoću i vedrinu; sumnju, takođe, ali ne kao cilj već kao sredstvo u traganju za istinom, kao napor pun brige da se ona izdvoji iznad svih podozrenja, čija je namera da je zamagle. Ili kako Man pita i sebe, i nas: “Zar ne bi najbolje i najjednostavnije bilo da se humanizam zamisli kao suprotnost fanatizmu?”

I, najzad, upravo na ovim postulatima čitalac Biblioteke Alef stiže do knjige Eriha Froma O neposlušnosti (prevod s engleskog Miroslav Budimir), u kojoj slavni psiholog i psihoanalitičar analizira tu osobinu urođenu čoveku polazeći od osnovnog pitanja, koliko je neposlušnost psihološki a koliko moralni problem? Neposlušnost ima svoj antipod, poslušnost, koja – u apsolutnom smislu – može od čoveka stvoriti roba, ali i buntovnika “koji deluje iz besa, razočaranja i mržnje, a ne iz ubeđenja i principa”. From piše i o savesti, koja može biti dvojaka. Autoritarna, u vidu poslušnosti prema vlasti, i u čijoj je osnovi strah; ali i humanistička, koja poziva da postupamo kao ljudska bića i vraća nas nama, našoj čovečnosti. Zato je Fromova knjiga O neposlušnosti i izveštaj o zamkama koje ta upečatljivo bezvremena čovekova osobina mora da prebrodi da bi se pokazala u pravom svetlu, i postala preduslov ljudske slobode. I ovo zvuči tako poznato, zar ne?

Slobodna misao i slobodni mislioci, život i umetnost, ideje o promeni sveta nabolje i, kao po usudu, neumitni neuspeh njihovih realizacija zajednička su osnova najnovijih knjiga koje je u Biblioteci Alef objavila izdavačka kuća Gradac iz Čačka

Tekst je prenet sa portala Novog magazina.