Šaip Kamberi: Ovakva Srbija nije dobra ni za same Srbe

Razgovarala: Jelka Jovanović

Mnogi ljudi u Srbiji saznali su za ime Šaipa Kamberija tek prošle sedmice, kada se ovaj narodni poslanik usudio da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću stavi zamerke na njegov tzv. izveštaj o dijalogu Beograda i Prištine. A i štošta da pita. Na licu mesta – u skupštinskoj sali – ovaj osvedočeni borac za ljudska prava kontaminiran je aluzijama o navodnoj neprijateljskoj delatnosti. Što ga nije omelo da predsedniku odgovori, premda je i njemu i Srbiji jasno da tu dijaloga nije bilo. Novi magazin u ovom broju s Kamberijem – koji inače ne daje često intervjue – razgovara i o politici, i o životu, o manjini i većini, ali i o nekim od ključnih političkih pitanja Srbije.

Gospodine Kamberi, prošle sedmice ste dan, dva bili u žiži javnosti zbog polemike koju ste u Narodnoj skupštini Srbije imali sa predsednikom Aleksandrom Vučićem povodom njegovog izveštavanja o političkom dijalogu Beograda i Prištine. Sa odmakom od nedelju dana, kakav je vaš utisak, da li je iko shvatio suštinu vaših primedaba?

Čvrsto verujem da Srbija nije samo Narodna skupština niti je samo vladajuća koalicija, koja je na neki način i politički naslednik onih koji su proizveli krvoproliće ovoj zemlji.

Želim da verujem da u Srbiji postoje ljudi koji veruju u ideale Bogdana Bogdanovića ili Dimitrija Tucovića, te da ima ljudi koji ne samo da se ne slažu s politikom vladajuće većine već su i protiv političke filozofije koja je vinovnik razaranja 90-ih.

Vaš odgovor deluje pomalo filozofski, ali je zapravo jasan. Vi ste poslanik stranke albanske nacionalne manjine. Koliko ta činjenica utiče na vaše poimanje Srbije i ključnih problema? Da li kao poslanik nastupate iz ugla manjine ili predstavničke i zakonodavne vlasti cele Srbije. I kako to pomiriti?

Albanska nacionalna manjina, kao i bošnjačka i druge manjine, i dalje nije u stanju da ostvaruje svoja prava u skladu s najboljim standardima. Nad njima se i dalje sprovodi diskriminacija.

Nedovoljno je boriti se samo za ostvarivanje prava manjina bez prave borbe za demokratizaciju Srbije. Zato će se ta dva procesa pomiriti onog trenutka kada istinska demokratija bude pobedila u ovoj i ovakvoj autokratskoj Srbiji.

Verujem da jedino demokratska Srbija – koja bi trebalo da bude i biće valjda članica evropskih naroda i Evropske unije – može biti sposobna da manjinama obezbedi ravnopravnost. Ovakva Srbija nije dobra ni za same Srbe, ona nije sposobna da njenim građanima pruži blagostanje.

Ako prethodno pitanje nije bilo dovoljno jasno, molim vas da direktno odgovorite jeste li svesni da ste vi deo Skupštine Srbije i koliko vas činjenica da ste poslanik nacionalne manjine sputava ili ne sputava? I napokon, obavezuje li vas zakletva koju ste položili i koja uključuje teritorijalni integritet Srbije?

Prava narodnog poslanika ne mogu se promatrati samo kroz obavezu zakletve, koja ionako ne može sputavati u otvorenom iznošenju postojećih društvenih problema. Imate čl. 37 Zakona o Narodnoj skupštini, koji narodnom poslaniku garantuje pravo da se slobodno izjašnjava.

Neki problemi postoje, i to je očigledno, te se oni neće otkloniti samo zato što o njima ne govorimo. Govoriti o problemima otvoreno, verujem, jeste doprinos demokratiji i istinskom parlamentarizmu. Drugačiji odnos ponašanja u parlamentu podrazumevao bi da bismo i ja i kolege iz moje poslaničke grupe trebalo da se pridružimo grupi tapšača.

Pitanje je da li bi problem o kojem danas govorim nestao? Ili bismo se samo zavaravali da ga nema? Iluzije nisu najbolji metod suočavanja s velikim pitanjima.

Mislim da pravi problem Srbije nisu moji govori već autoritarizam koji je ova vlast nametnula u svim segmentima društva.

Molim vas da prethodno pitanje ne shvatite kao provokaciju već kao činjenicu. I političarima iz većinskog korpusa koji su govorili o “de facto” statusu Kosova kao nezavisnog postavljala sam pitanje da li bi, da su u prilici, potpisali priznanje kosovske nezavisnosti. I nikada nisam dobila jasno “da”. Vas to ne pitam, ali mogu da vas pitam da li je Kosovo država ili ne?

Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. Međunarodni sud pravde je svojom odlukom potvrdio da to proglašenje nije u “suprotnosti ni sa rezolucijom 1244 niti sa međunarodnim pravom”, Kosovo su priznale 22 zemlje članice Evropske unije, premda su nekima važnije pet koje nisu priznale.

Kosovsku nezavisnost je priznala i jedina svetska supersila Sjedinjene Američke Države.

Kosovo ima demokratski izabrane institucije koje vrše vlast na toj teritoriji.

Suverenitet je ekskluzivno pravo vršenja vrhovne političke, zakonodavne, sudske i izvršne vlasti nad određenom geografskom teritorijom. Od 1999. i Kumanovskog sporazuma Srbija nema nikakvu vlast na Kosovu, pa recite vi meni kako da nazovemo tu teritoriju?

Koliko je vama realna već zaturena ideja o razmeni teritorija? I koliko to uopšte može da bude zaista ostvarivo, prevashodno sa stanovišta položaja ljudi koji će opet – još jednom u ovom veku – bez mrdanja iz svoje kuće dobiti novo državljanstvo, zakone…

Ne verujem da je ta ideja realna, bez obzira na toliko non-papera, posebno sada kada je nova američka administracija rekla odlučno NE toj ideji.

Ne bih da koristim vekove kao meru, ali decenije mogu; izražen je problem položaja Albanaca u Srbiji, počev od toga da ne znamo ni koliko ih ima. Ovde imam u vidu da ste vi dugo bili ključni čovek nevladinog sektora na jugu Srbije i iz tog ugla znate realne probleme.

Od nastanka višestranačkog sistema u Srbiji, kada su i Albanci, kao i druge manjine, osnovali svoje političke stranke, pokrenuta je institucionalna borba za prava i ravnopravnost Albanaca.

Ja sam pomenuo tri sporazuma koje predstavnici Albanaca imaju sa vladama u Beogradu: 2001, 2009. i 2013, koji pokazuju da su u određenim vremenskim intervalima vlade u Beogradu postale svesne postojanja tih problema, te su se i pisanim sporazumima obavezale da će ih rešiti.

Nažalost, nikada nije bilo dovoljno volje da se ti sporazumi i sprovode.

Opet nastavak – zbog čega je tako i da li je status Kosova zaista ključan u poimanju i položaju vaših sunarodnika/ca u Srbiji? I još važnije, kako biste i kojim redom nabrojali probleme albanske nacionalne manjine u Srbiji?

Upravo zbog nedostatka političke volje u Beogradu da se kroz potpisane sporazume reše problemi Albanaca Preševske doline, u ovoj fazi se dijalog između Kosova i Srbije javlja kao ključan momenat koji treba iskoristiti kako bi se i položaj Albanaca ovog regiona rešio uz poštovanje principa reciprociteta.

Adekvatna integracija u državne institucije – pritom mislim na srazmeran broj Albanaca u državnim institucijama: pravosuđu, policiji, carini, poreskoj upravi i dr., a ne na neko mesto državnog sekretara ili pomoćnika ministra, kako se pokušava prikazivati naš zahtev – priznavanje diploma i pitanje udžbenika, slobodna i službena upotreba nacionalnih simbola i službena upotreba jezika i pisma, ekonomski oporavak naših opština… To su samo neka od pitanja koja mi, eto, u političkoj borbi pokušavamo da rešimo.

Hoće li se naredne godine planirani Popis sprovesti i na području gde je najviše pripadnika/ca albanske manjine i kako vi kao politički lider i kao narodni poslanik možete na to uticati? Pošto po zakonima brojnost i zastupljenost nacionalne manjine određuje i sredstva iz budžeta i političku i faktičku snagu.

Kao predsednik političke stranke koja se tri decenije političkim sredstvima bori za unapređenje prava Albanaca, jedine albanske stranke koja je do 2020. učestvovala na parlamentarnim izborima u Srbiji, u načelu nisam za bojkot.

Ali do odluke o učestvovanju na popisu stanovništva trebalo bi rešiti neke dileme koje se u praksi javljaju povodom ovog procesa. Selektivna pasivizacija prebivališta koja se odvija u našim opštinama jeste jedna od tih dilema.

Nezaobilazno pitanje u tom smislu je vaš nedavni susret s kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem. Da li je to za vas politički isti rang kao susret sa gospodinom Ramom ili Zaevim? Za Ramu je jasno, pošto je albanski lider, ali i za Zaeva, s obzirom na to da su Albanci u S. Makedoniji značajan i demografski, i politički, i državni činilac.

Kao što sam rekao, Kosovo ima demokratski izabrane institucije, te u tom smislu gospodin Aljbin Kurti svakako kao premijer ima isti rang kao i dvojica premijera koje ste naveli.

Naš zahtev prema Tirani jeste da ona mora značajnijim potezima, kroz državne projekte, pomoći ispunjavanju potreba Albanaca Preševske doline.

Međutim, zbog geografske blizine, porodičnih veza i mnogih drugih činilaca, naše veze s Kosovom, ne samo emocionalne već i praktične, veoma su jake. Zato smatramo da i Kosovo ima posebnu obavezu da se ozbiljnije stara o Albancima na ovom području.

Na kraju, zar ne bi trebalo da upravo manjine budu podsticaj saradnje među državama, faktor, činilac stvaranja dobrosusedskih odnosa? Zato bi ovaj dijalog Kosova sa Srbijom, osim drugih pitanja, trebalo da tretira i ona koja mi postavljamo i da odgovori i na naše zahteve.

Verujem da bi to išlo u prilog stabilizaciji međusobnih odnosa.

Izazov je biti poslanik u gomili ne/istomišljenika

Imam još samo jedno pitanje – osećate li se kao jedini opozicioni poslanik u Skupštini Srbije, kako vas već mesecima predstavljaju, i kako je u takvom političkom monolitu biti kamičak koji štrči?

Nisam jedini, pošto naša poslanička grupa ima šest narodnih poslanika, a postoji i jedan nezavisan poslanik koji se po određenim pitanjima javlja kao opozicija aktuelnoj vlasti.

Svakako da nije lako da budete, kako kažete, “kamičak koji žulja” i štrči jer morate da očekujete da će mnogi pokušati da vas izbruse.

Ali zar nije lepota političkog delovanja upravo u izazovu da budete jedinstveni u gomili istomišljenika?

Ko je Šaip Kamberi?

Mnogi ljudi u Srbiji prošle godine su prvi put čuli ime Šaip Kamberi. I onda ga videli i čuli u Narodnoj skupštini Srbije, gde je poslanik Partije za demokratsko delovanje.

I mnogi su ga odmah otpisali kao nelojalnog delegata one neke manjine i proglasili albanskim separatistom, a drugi opet jedinim zaista opozicionim poslanikom u parlamentu. Pri čemu i prvi i drugi nisu marili za višedecenijsku borbu Šaipa Kamberija za ljudska prava na jugu Srbije. Svačija – bitno je samo da je čovek i da je ugrožen.

Njegova biografija je jasna – rođen je 1. oktobra 1964. u Velikom Trnovcu kod Bujanovca, diplomirani je pravnik. Aktivista za ljudska prava i potom i političar.

Na funkciju predsednika opštine Bujanovac prvi put je izabran 2008.

Od 2014. do 2016. bio je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Iako i tada bez dlake na jeziku, nije bio zapažen kao u ovom sazivu u kojem slovi kao “opozicionar”.

Kamberi je 2016. po drugi put izabran na mesto čelnika opštine Bujanovac. Istovremeno je potpredsednik Partije za demokratsko delovanje.

Osnivač je i predsednik Odbora za ljudska prava.

Šaip Kamberi je oženjen i ima dvoje dece.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.