Rusija i Zapad: Evropa misli da Putin želi nešto gore i od rata

Piše: Ivan Krastev, Novi magazin

Poslednjih nedelja Prvog svetskog rata nemački general poslao je telegram svojim austrijskim saveznicima sumirajući situaciju. “Ozbiljna”, napisao je, “ali ne katastrofalna”. Stigao je odgovor: “Ovde je situacija katastrofalna, ali nije ozbiljna”.

Ovo je, naravno, šala, ali u najkraćem opisuje neslaganje između evropskih i američkih saveznika povodom dešavanja u Ukrajini. Za Sjedinjene Države i predsednika Bajdena, koji je prošle srede formalno odobrio slanje američkih trupa u Istočnu Evropu, ruska invazija koju predvodi predsednik Vladimir Putin je “evidentna mogućnost”. Za Evropu baš i nije. Visoki nemački diplomata sažeto je izneo razlike. “SAD misle da će Putin povesti pravi rat”, rekao je. “Evropljani misle da blefira.”

Možda se to i moglo očekivati. Uostalom, pravi rat je za zapadnoevropsku javnost nezamisliv baš kao i invazija vanzemaljaca. Mnogo decenija mira u Zapadnoj Evropi u kombinaciji sa dubokom zavisnošću kontinenta od ruske nafte i gasa nagone zvaničnike na pretpostavke da agresivni ruski potezi moraju biti trik.

Ali sklonost Evropljana da ugađaju Rusiji ne objašnjava zašto ukrajinski zvaničnici posle početne uzbune sada ostavljaju utisak da dele isti stav. Predsednik Volodimir Zelenski umanjio je prošle nedelje neposrednu ratnu pretnju, sugerišući da je situacija “opasna, ali višeznačna”. Za zemlju kojoj preti 130.000 ruskih vojnika na granici to je frapantna ocena. Šta stoji iza nje?

Odgovor je iznenađujući, pa čak i paradoksalan. Evropljani i Ukrajinci su skeptični oko velike ruske invazije na Ukrajinu ne zato što imaju blaži stav prema Putinu od svojih američkih kolega – naprotiv, to je zato što ga smatraju gorim. Rat, prema njihovom mišljenju, nije kremaljska igra. Umesto njega postoji obiman spektar taktika smišljenih da destabilizuju Zapad. Za Evropu pretnja ratom može ispasti mnogo destruktivnija nego sam rat.

RASKID SA SSSR-om: Amerika i Evropa nisu podeljene samo oko toga šta Putin hoće. I pored svih spekulacija koje se tiču motiva, jedno je jasno – Kremlj želi simboličan raskid sa devedesetim, zakopavajući posthladnoratovski poredak. To bi dobilo oblik nove evropske bezbednosne arhitekture koja priznaje rusku sferu uticaja u postsovjetskom prostoru i odbacuje univerzalnost zapadnih vrednosti. Pre nego obnavljanje Sovjetskog Saveza, cilj je obnavljanje onoga što Putin vidi kao istorijsku Rusiju.

Poruka je stigla do Vašingtona i Brisela. Postoji generalno slaganje na obe strane Atlantika da Kremlj ma šta sledeće da uradi, neće ostati miran. Rusija se neće jednostavno povući. Ali dok su Amerikanci skloni da veruju da Putinu treba žestok rat u Ukrajini da ispuni svoje velike ambicije, Evropljani i, po svoj prilici, Ukrajinci smatraju da hibridna strategija – koja uključuje vojno prisustvo na granici, korišćenje energenata kao oružja i sajber-napade – može više da mu koristi.

To je zasnovano na ispravnom rezonovanju. Upad Rusa u Ukrajinu mogao bi na izopačen način da sačuva sadašnji evropski poredak. NATO ne bi imao izbora nego da snažno odgovori, uvodeći stroge sankcije i delujući u odlučnom jedinstvu. Jačanjem sukoba Putin bi mogao da ujedini svoje oponente. Za razliku od toga, uzdržavanjem može da izazove suprotan efekat. Politika maksimalnog pritiska umesto invazije može da se završi podelama i da parališe NATO.

NESPREMNA EVROPA: Ako želimo da vidimo kako bi sve moglo da ispadne na takav način, treba samo da pogledamo Nemačku. Pre krize Nemačka je bila najbliži američki saveznik u Evropi, mogla je da se pohvali specijalnim odnosom sa Moskvom i bila je najznačajniji partner za Istočnu i Centralnu Evropu. Danas neki u Vašingtonu dovode u pitanje spremnost ove zemlje da se suoči sa Rusijom, odnos Berlina sa Moskvom ubrzano se pogoršava, a mnogi Istočnoevropljani su uznemireni očiglednim nemačkim oklevanjem da im pruži podršku. Nemačke poteškoće nagoveštavaju šta može da se desi ako Putin nastavi svoju politiku sračunatog rizika, bez izvesnosti da će doći do stvarne invazije.

Nemačka se suštinski nije promenila, ali svet u kojem deluje jeste. (Ova zemlja je “kao voz koji stoji mirno dok železnička stanica gori”, rekao mi je dopisnik Volstrit žurnala iz Nemačke Bojan Pančevski.) Danas se geopolitička snaga ne određuje time koliku ekonomsku moć posedujete već koliko bola možete da podnesete. Za razliku od vremena Hladnog rata, vaš neprijatelj nije neko iza Gvozdene zavese već neko s kim trgujete, od koga dobijate gas i kome izvozite visokotehnološku robu. Meka moć potisnula je otpornost.

To je problem za Evropu. Ako će Putinov uspeh biti određen sposobnošću zapadnih društava da se očeliče za pritisak visokih cena energenata, dezinformacije i političku nestabilnost u dužem vremenskom periodu, on onda ima mnogo razloga da se nada. Kako stvari sada stoje, Evropa je očito nespremna za ove izazove. Kako bi se to ispravilo, ulaganje u vojne kapacitete, diverzifikaciju energije i izgradnju društvenog jedinstva trebalo bi da bude u fokusu kontinenta.

Evropljani su u pravu što veruju da ruska invazija na Ukrajinu nije neizbežna – i možda čak ispravno misle da to nije ni najverovatniji scenario. Ali ne možemo da se zavaravamo kako je moguće da izbegnemo testiranje otpornosti. “Ako pozovete medveda na ples, nećete vi odlučiti kada je igranka gotova”, kaže ruska poslovica. “Medved će.

*Autor je stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču i stručnjak za međunarodnu politiku.

*Članak je objavljen u Njujork tajmsu

Prevod: T. Jorgovanović

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.