Rijaliti-protivkandidat

Piše: Novica Milić, Novi magazin

Nedavno je Demostat pustio buvu – nekad se, u vremenima stare “normalnosti”, to tako zvalo – da bi protivkandidat Vučiću na izborima – kad budu, ako budu, jer ima i nema da budu 2022. – mogao biti “nepolitički kandidat”, tj. neki, napisaše, “zabavljač”, “već poznat”. Navode primer: “televizijska zvezda Ivan Ivanović”, “ili neko sličan”, “ko bi kao zabavljač mogao da nosi ‘rijaliti nastupe’ koje bi suprotstavio dugim TV obraćanjima javnosti predsednika Aleksandra Vučića”.

Ko ne zna ko je i šta je Demostat, evo: to je jedna istraživačka ekipa koju, kad ne nose korona-maske, čine Srećko Mihailović, onaj Panović juče od Danasa, Jasmina Lukač od današnjeg Danasa, uz još neke uglavnom dame. Predlog su objavili na svom sajtu, wwwuje se isto, a tamo su pomenuli Zelenskog od Ukrajine (bio je zabavljač i glumac), bratka Tifonova od Sofije (stranka mu dobila oko četvrtinu glasova u julu), kao i Tihanovsku, suprugu blogera, koja je narušila – doduše u vazduhu, ne na zemlji – neprikosnovenost beloruskog večitog (još malo pa kao Milo u Montenegriji) Lukašenka (na vlasti tek od 1994).

Već pominjanje ipak neuspešne Tihanovske baca loše svetlo na predlog Demostata, i sve verujući da je predlog odličan mislim da se nisu nešto potrudili oko obrazloženja. Pa ću to da učinim umesto njih, da ne ostane puko snevanje koje nije ni videlo javu.

STVARNIJE OD STVARNOG: Naime, već odavno je to što se zove rijaliti zamenilo nekadašnju realnost (starinski: stvarnost). Šta je rijaliti? U užem tehničkom značenju to je TV serijal, skoro non-stop, gde se kamerama pokrije jedan broj likova, iščašenih u mehuru emisije, predanih na milost i nemilost producentima koji im izmišljaju “zadatke”, teraju ih da se izbudaljuju na više od jednog načina, i provociraju da glume surovu svakodnevicu. U širem značenju, rijaliti je svaka fejkovana, glumljena, skriptovana i nabudžena realnost koja ne postoji ako nije medijski obrađena. A kako je danas čitava realnost medijski obrađena (i zato vi, dragi čitaoci, ne postojite, odnosno postojite još samo kao čitaoci Novog magazina ako ga uredno kupujete), rijaliti – simulacija realnosti – prekrila je zemni šar. Borhes je još pre 7-8 decenija opisao tu budućnost, a našu sadašnjost u jednoj priči o mapi 1:1, a rijaliti se razvio u dominantnu medijsku sliku sveta. Mislite da gledate Dnevnik na TV-u? Ne, gledate rijaliti. I to nezavisno od kanala na koji ste priključeni.

U političkoj sferi proizvod je globalizovani cirkus s lokalnim klovnovima. Najpoznatiji su Tramp (vežbao u jednom rijaliti-programu pre nego što se kandidovao) ili još uvek aktualni Boris Džonson, čiji rijaliti pod imenom Brexit još traje. Ali tu ne staje rijaliti-politika. Nemojte ni pomisliti da i drugi današnji političari i vođe nacija (nacija je rijaliti za ono što se nekad zvalo narod), odnosno šefovi država (država je rijaliti za ono što je bila demokratija, pa čak i diktatura) nisu klovnovi jer nemaju frizure kao Tramp ili Bodžo. Čak i kad su uredno začešljani, njih češljaju njihovi medijski savetnici, spin-doktori, produkcijski timovi, bebe nauljene kao bubašvabe. Ti im govore kako da izgledaju, šta, kad i gde da kažu, koju agendu da slede, pa se stoga klovnijadom, uprkos prividu, može smatrati ono što rade Bajden i Makron, Bolsonaro i Erdogan, Orban i mnogi drugi, skoro svi. Eno ga, i Putin ode u rijaliti večne vlasti. Čak je mama Merkel postala, pred penziju, očiti rijaliti svojom posetom Beogradu, gde je jedino ozbiljno što je rekla (cilj posete jer Nemci, i kad su rijaliti, ne gube iz vida realnost), kao usput, ono o eksploataciji litijuma u Srbiji.

RIJALITI, ERGO: E sad, pošto je rijaliti osnovni šou za realnost osvajanja i održanja na vlasti, da vidimo ko bi bio taj alfa mužjak koji bi se mogao sučeliti sa Alfom Vučićem. To ne bi bio Čak Noris ni Nik Sloter (“Slotere Niče, Srbija ti kliče”); nisu oni te ale. Demostat je pomenuo Ivana Ivanovića, a drugi su tome dometnuli Kesića u 24 minuta. Oslonili su se na iskustvo sa Lukom Maksimovićem Belim, ali to nije valjan oslonac – Beli je bio moj student i uspešno položio ispit iz Ideje demokratije, pa znam slučaj iznutra – a ni pomenuta dvojica nisu baš pogodni jer su u svojim izmotancijama sa ekrana ipak nekako ozbiljni, sistematični. Da bi rijaliti uspeo, on mora vrlo malo da ima veze sa realnošću, a kod Ivanovića i Kesića, kao i kod Hamleta “u tom ludilu ima sistema”. U rijalitiju ludilo mora da bude bez sistema jer kako bi drugačije moglo da osvoji sistem realne vlasti? Ono mora da je fejk od početka do kraja, od atoma do kosmosa, inače će pasti na tvrdu zemlju realpolitike koja ne prašta ni pobednicima, a kamoli pobeđenima. Pa ko je, zavapiste već, taj naš kandidat?

Pa Dragoljub Mićko Ljubičić, kako ko. Ali ne onaj trenutno iz Pljiža, niti onaj iz mnogih nastupa diljem naše nesrećne zemlje, nego onaj iz Žilnika. To je Mićko koji je obukao maršalsku uniformu, ima tome uskoro 30 godina, i kao “Tito drugi put među Srbima” zašao u narod da pita narod šta sanja i šta mu se događa. Narod se tada pokazao na visini zadatka: kukumavčio je, zakerao, stenjao, trčao za Mićkom Titom, ukratko, ponašao se kako se ponašaju Srbi kad se suoče sa istorijskom veličinom došle im na noge. Jedva da je ko posumnjao od onih koji u filmu razgovaraju s Mićkom da to nije Tito: jeste mrtav odavno, ali zar se nije opet vratio? Zar nije “i posle Tita – Tito”? Zar realnost smrti treba da ustukne pred rijalitijem života?

Kao Tito, Mićko bi, tvrd vam stojim, treća sreća, dobio ubedljivu većinu. Tito je bio najomiljeniji političar među Srbima, a to je i ostao: pokušaji da ga se odglumi, od tolikih drugih srpskih vladara, bedne su i nesrećne imitacije. Sve su njegove ideje i danas na delu. Kako koje? Pa nesvrstavanje (uz podršku Moskve i Kine), samoupravljanje (samo dignuto na tajkunsko-mafijašku ravan), tajne službe (važnije nego stranke), fejk parlamentarna demokratija, polukapitalizam, dirigovano tržište, lična vlast, dvorske kamarile ulizica i čankolizaca. Zašto ne nastaviti kontinuitet, naročito kad je polazište autentično, naško? Srbi i danas voledu Tita više nego ikoga, pa bi uspeh bio zagarantovan. A sve je jeftino: maršalska uniforma, maršalske čizme, maršalska šapka. Našao bi se stari mercedes da vozi Mićka okolo, ne mora ni da izlazi, dovoljno je da maše.

DVE SU FALINKE: Za ovaj pobednički štih prva falinka je šta bi bilo kad bi Mićko Tito pobedio, pa se probudi bez uniforme i pomisli da mu ne treba da dalje bude maršal. Ili mu to sine uoči izbora, pa odustane u poslednji čas: šta će jednom uspešnom glumcu ovakva ruina od države i grdoba od naroda na grbači? A ne treba potceniti ni drugare iz Pljiža: Draža bi mu, obavešten iz Danasa, sigurno izrekao fatalnu kletvu, tzv. fatvu, a Voja Žanetić ga priveo prvom psihijatru, znam mu lucidnost. Jer šta bi Mićko sa Srbijom? Na sa realnošću Srbije, to odavno ne postoji, nego sa Srbijom koja je rijaliti za još barem stotinak godina. San je tu jači, mnogo puta jači od jave. Čitaj ustavnu preambulu ako ne veruješ.

Drugi nedostatak ovog predloga je postojeći maršal. Kako koji postojeći maršal? Pa Aleksandar Prvi i Jedini. Jer je taj maršal već stvorio svoj rijaliti i njime uspešno upravlja desetleće, a i još će, ako bude sreće (Da me Služba ne juri: ne mislim da našem Aleksandru treba neka nesreća, pa da siđe s vlasti, daleko bilo, nego narodu treba da se još više puta ovako usreći; a u stvari kažem to zbog rime). Ovladao je svim cirkuskim, klovnovskim, maršalskim i ostalim tehnikama, ne treba mu titovska uniforma; dresira da ne postizava. Čak je i tehniku iskakanja iz frižidera usavršio dotle da mi odatle, čim otvorim vrata, zasvira naša himna, a glas na epsko me opomene da nisam gladan već na večnoj dijeti. A to je samo deo rijaliti-spektra, gde raspolaže svim materijalnim i duhovnim sredstvima. Čak je virus pobedio? Koji virus? Jer se domaći vožd apgrejdovao na više, mističke nivoe, one koji su iznad telesnog – zar ga nisu njegovi rođeni tabloidi u atentatima smicali desetak puta, pa ništa – i ponad duhovnog – zar ga Jorgovanka ne pita svakog jutra dostojan li ga je narod kojim vlada; dabome da je aksios – i van je svega fizičkog, u metafizičkim sferama tajnih, čak Službi nedostupnih preambula našega Ustava u kojima – evo, odaću vam barem jednu takvu – stoji da je rijaliti Srbije, zajedno sa svakom njenom teritorijalnom, integritetskom, identitetskom, suverenitetskom i ostalom tetskom realnošću, odavno otplovila u vaistinu iz koje nema vaskrsa. A tu više ni Mićko, makar se izistinski premetnuo u Tita, ništa ne može.

Malo smo sanjarili uz Demostat, ne zamerite na smetnji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.