Rezultati PISA testiranja – Bubanjem protiv logike

Piše: Jelena Aleksić, Novi Magazin

Kakvi su to zadaci na PISA testovima, pa naši srednjoškolci, koji se često kite zlatnim medaljama na međunarodnim takmičenjima, ne mogu da ih reše? Kako je moguće da je trećina đaka prvog razreda srednjih škola u Srbiji “funkcionalno nepismena” i šta to uopšte znači?

Da učenici ne znaju šta su pročitali, da ne znaju da primene znanje niti mogu da ga povežu s prethodnim iskustvom, glasio bi odgovor stručnjaka. Međutim, pitamo li se stignu li ovdašnji đaci do pitanja na testovima i čitaju li šta se od njih traži? Ne zato što bi ovo bilo logično pitanje već zato što se radi o srpskom obrazovnom sistemu koji ih priprema za ovakve testove.

Navike

“Oni naprosto nisu navikli na ovakve zadatke. Kod nas se oni nikada ne rade. Deca su navikla da odgovaraju na pitanja sa “da” ili “ne”, a kada vide zadatak ispisan na pola strane, pa je potrebno da ga za jedan odgovor još jednom pročitaju, razmisle i nastave da odgovaraju na isti zadatak, oni odustaju. Naročito zbog toga što se testiranje ne ocenjuje i anonimno je. Naša deca urade zadatke koji zahtevaju minimum pažnje i koncentracije, predaju papir i iskoriste sat vremena za zabavu”, objasniće u razgovoru za Novi magazin bivši direktor Matematičke gimnazije Srđan Ognjanović.

S tim u vezi, profesor će zaključiti da se na osnovu ovih testova ne može tvrditi da je trećina đaka funkcionalno nepismena jer deca, jednostavno, ne rade zadatke ili ih rade tako da zaokruže prvi ponuđeni odgovor.

“Naravno da to ne znači da je naše obrazovanje sjajno, ali, samo razlučimo, da ako bi naša deca vežbala ovakve zadatke, ako bismo ih uveli u takav sistem i navikli da razmišljaju umesto da bubaju napamet, rezultati bi sigurno bili drugačiji. Jer, podsetiću vas da su naši učenici u SAD, pa i u Evropi uvek među najboljima čak i ako iz Srbije odu kao prosečni đaci”, reći će profesor.

Međutim, iste Amerike nema među 20 najboljih ni po jednom rangiranom kriterijumu, a u vrhu liste dominiraju zemlje Azije i Australija, odnosno Novi Zeland. O čemu se tu radi?

“Amerika ima hronični problem sa obrazovanjem i mogu slobodno reći da su naši učenici za njih doktori, ali to nam nije neka uteha. Jer, Evropa već decenijama kreira sistem sličan američkom, a mi idemo za njima. Suština reformi je rasteretiti učenika tako da je u određenim zemljama u Evropi zabranjeno davati im domaći. Kolege su tamo očajne. Deca su prestala da misle. Isto je i kod nas. Mi smo prvo ukinuli mogućnost ponavljanja u osnovnoj školi. Time je poslata poruka da svako može da završi školu i da za to nije potreban nikakav trud. Istovremeno, od zlatnih šezdesetih i sedamdesetih, kada je nastavnik, pa time i škola bio poštovan, stigli smo u situaciju da nastavnik može biti prebijen, ponižavan i vređan od učenika i roditelja. I niko neće snositi nikakve sankcije. Pa što bi iko bio motivisan da uči ili da vas nešto nauči u takvoj atmosferi”, pita profesor, zaključujući da je škola svedena na polaganje mature, koja se u Srbiji, apsurdno, polaže čak i s nula bodova.

Diplome

“Mi i dalje baštinimo tu potrebu za diplomama koja će ti omogućiti jedan posao na kojem ćeš sačekati penziju. Pa to više ne postoji u svetu koji se razvija, kao što je Australija, gde vas uopšte ne pitaju za diplomu nego provere znate li nešto da radite. Našim roditeljima je jedino važna ocena, a kad deca čuju da testiranje nije za ocenu, zar stvarno mislite da ulože svoj maksimum”, pita profesor, zaključujući da umesto što uče nekakve fakte koje je lako proveriti na internetu, decu treba pripremati za moderno doba, odnosno vreme koje traži razmišljanje i povezivanje. A takve obrazovne sisteme neguju Kina, Japan i Australija.

“Đaci koji sada idu u školu radiće do 2070. Jeste li nekada razmišljali o tome? Misle li roditelji ove dece o tome? Pa zamislite kolike će tehnološke promene u međuvremenu da se dogode. Pa zar će zaista biti važna dubina nekakvog jezera, informacija svima dostupna na internetu? Ne. Biće najvažnije korišćenje modernih tehnologija i analitičko razmišljanje”, procenjuje profesor, naglašavajući da bi Srbija trebalo da usvoji i u obrazovni sistem obavezno uvede zadatke sa PISA testova. Tačnije, ovaj tip zadataka. Lično je čak i predlagao da se ovi zadaci uvrste u nastavne programe srednjoškolaca.

“Analizirao sam rezultate sa TIMSS testova koji su slični PISA, ali nisu isti. Gde god je bilo potrebno zaokružiti tačan odgovor ili rešiti brzu jednačinu, naši učenici su bili odlični, ali gde je trebalo pokazati istrajnost i na jednom zadatku ostati duže od nekoliko minuta, bili smo lošiji od proseka. Zašto? Fokus se najbolje vežba kroz matematiku, odnosno rešavanje složenih zadataka koji traže i po pola sata rada, a mi imamo najmanje časova matematike u Evropi”, kaže naš sagovornik, upućujući na još jedan, nimalo ohrabrujući podatak, a to je da su srpski srednjoškolci u vrhu evropske liste po broju izostanaka iz škole.

Srđan Ognjanović: Našim roditeljima je jedino važna ocena, a kad deca čuju da testiranje nije za ocenu, zar stvarno mislite da ulože svoj maksimum?

Fokus se najbolje vežba kroz matematiku, odnosno rešavanje složenih zadataka koji traže i po pola sata rada, a mi imamo najmanje časova matematike u Evropi

Primer zadatka sa PISA testa

Meri Montegju je bila lepa žena. Preživela je velike boginje 1715. godine, ali su joj ostali ožiljci. Boraveći u Turskoj 1717. zapazila je jedan postupak, nazvan pelcovanje, koji je u toj zemlji često primenjivan: grebanjem se pod kožu zdravih, mladih ljudi unosi oslabljen virus velikih boginja.

Kod njih se posle toga razvije bolest, ali u većini slučajeva u blagom obliku. Meri Montegju je bila toliko uverena u bezbednost ovih pelcovanja da je dozvolila svom sinu i ćerki da se pelcuju.

Godine 1796. Edvard Džener se poslužio pelcovanjem slične bolesti, kravljih boginja da bi proizveo antitela protiv velikih boginja.
U poređenju sa pelcovanjem protiv velikih boginja, u ovom postupku je bilo manje sporednih efekata, a pelcovana osoba nije mogla da zarazi druge. Ovaj postupak je poznat kao vakcinacija.

Ukoliko se životinje ili ljudi razbole usled određene bakterijske infekcije, a zatim ozdrave, obično više ne obolevaju od bolesti koju izaziva ova vrsta bakterije.

Šta je tome uzrok?

1. A) Telo ubija sve bakterije koje mogu izazvati istu vrstu bolesti.
   B) Telo proizvodi antitela koja ubijaju tu vrstu bakterija pre nego što se razmnože.
   C) Crvena krvna zrnca ubijaju sve bakterije koje mogu izazvati istu vrstu bolesti.
   D) Crvena krvna zrnca hvataju sve bakterije te vrste i odstranjuju ih iz tela.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.