Prestiž je da ti NASA objavi fotografiju

Razgovarala: Vesna Radman, Novi magazin

Za astronomiju se Miodrag Sekulić zainteresovao još kao dečak pasionirano proučavajući kartu Severnog neba. U međuvremenu, postao je veoma cenjeni astrofotograf i operater na teleskopu Astronomskog društva Beograd, koji se nalazi na Vidojevici. Posao je naučio takoreći peške, uz pomoć obične kamere i veoma osetljivih filmova, a uzore je pronalazio u kolegama koji su posvećeno snimali Severno i Južno neba.

Ovaj Nišlija čest je posetilac planinskih vrhova sa kojih sa lakoćom može videti sazvežđa i tražiti komete koje će možda poneti njegovo ime. Zadovoljstvo pronalazi i u maglinama koje mu se ukazuju pod noćnim zimskim nebom, čiju svetlost zapisuje pomoću svog fotoaparata. Fotografije nebula, galaksija, zvezdanih jata… izlagao je širom Srbije, a voleo bi, kako kaže, da se one nađu u časopisu NASA.

Koji su ciljevi astrofotografije?

Nekad davno, interesujući se za fotografiju uopšte pročitao sam jednu definiciju koja kaže da fotografija uopšte nije zapis objekta u vremenu i prostoru. Ona je interpretacija te stvarnosti data iz ugla umetnika. To se može primeniti i na astrofotografiju, zato što slika objekta koji kroz teleskop vidimo nije objektivna. To nije sazvežđe kakvo ćete pronaći na slici u nekoj od enciklopedija, već lični doživljaj. Najveći deo astrofotografa koristi ovu vrstu fotografije kao estetski proizvod, pa se ona, iako je bazirana na nauci, donekle može nazvati umetnošću. U naučnom smislu astrofotografije nemaju neku veliku korist osim ako nisu namenski rađene sa proučavanje malih tela kakva su asteroidi ili komete.

Uz pomoć kojih sredstva dolazite do vizuelnog zapisa dešavanja na nebu?

Astrofotografi se obično prvo interesuju za astronomiju, a onda kao mogućnost, uz odgovarajuće instrumente, uvide da su im dostupna i određena posmatranja. Ranije su ta posmatranja bila vizuelnog tipa, a sa pronalaskom zapisa na filmu, nastala je astrofotografija u kombinaciji sa astronomijom.

Prvi koji je upotrebio instrument u astronomske svrhe bio je Galilej. On je posmatrajući Jupiter otkrio da ta planeta ima satelite i to što je video, nacrtao je na papiru. Tako je posmatranje izgledalo do 19. veka i pronalaska foto emulzija. Potom je krenulo snimanje posredstvom tzv. foto ploča (staklene ploče na kojem se nalazila osetljiva foto emulzija). One su skupljale svu moguću svetlost. Prvi film je napravljen u drugoj polovini 19. veka u Japanu pomoću posebne opreme. Snimak kako Venera prolazi pored Sunčevog diska ujedno je prvi filmski zapis u istoriji čovečanstva.

Svoje prve zapise neba načinio sam običnim fotoaparatom koji je naravno bio modifikovan i posedovao veoma osetljiv film. To je bila celovečernja borba da sakupim što više svetlosti na optički instrument, a potom da taj zapis razvijem u foto-laboratoriji. Kad je krenula era digitalizacije i s pojavom CCD čipa došlo je do kvalitativnog skoka i filmski aparati zamenjeni su CCD kamerama. To je još više približilo i unapredilo astrofotografiju i sad ste oslobođeni interakcije sa fotolaboratorijom jer se postproces zasniva na kompjuterskoj obradi. U današnje vreme smart telefoni su sve razvijeniji i sa njima, bez problema, možete da snimate fotografije neba ili na primer Mlečnog puta. U svakom slučaju, astrofotografija je skup hobi, zbog toga i nije toliko razvijena kod nas. Ko se bavi snimanjem venčanja, svakako će pre zaraditi novac od astrofotografa.

Koliko je izazovno tražiti kadar na noćnom nebu?

Astrofotografija je, kao i astronomija, izuzetno izazovan, ali i opasan hobi, jer prva faza izrade fotografije podrazumeva posmatrački rad koji se odvija noću sa teleskopom. Potrebno je, naravno, da imate što veći teleskop i dovoljno tamno nebo, a najpodesnija mesta snimanja odnosno posmatranja u našim krajevima su vrhovi planina, udaljenih od urbanih sadržaja. Ima ljudi koji leže u snegu da bi pronašli kadar jer su zimi noći najduže, a nebo je vedro. Otuda je veoma važna organizacija, kao i poznavanje neba. Morate znati gde idete, šta tražite, morate da upoznate sazvežđa koja se vide u različito doba godine u zavisnosti od kretanja zemlje oko Sunca.

U svetu je Arizona veoma popularno osmatračko mesto, pa se tu održavaju i čuveni astrokampovi koji su posvećeni upravo astrofotografiji. Veoma su podesna ostrva u toplim delovima mora. Jedan svetski poznat astrofotograf na Karibima dobija izvanredne rezultate i to sa običnim teleskopom. Krit je, na primer, fenomenalan za astrofotografiju, gde se inače nalazi i jedna astronomska stanica. Što se tiče Srbije, svi planinski venci južnije od Beograda mogu biti dobre lokacije za astrofotografiju, naročito Tara, Golija, Veliki visovi kod Vranja. Stara planina je, na primer, idealno mesto za posmatranje noćnog neba. Pošto živim u Nišu, najčešće idem na Suvu ili na Staru planinu.

Je li nebo iznad Niša čistije od neba iznad Beograda?

Definitivno nije, jer je svetlosno zagađenje u oba grada veliko. Cela Srbija generalno ima problem sa svetlosnim zagađenjem koje u najvećem broju slučajeva pravi javna rasveta. To se najjasnije vidi kad izađete van grada i uočite velike svetlosne kupe iznad urbanih sredina. Pre elektrifikacije, nebo je bilo dovoljno tamno. S javnom rasvetom u sprezi sa aerozagađenjem povećava se svetlosni fond, pa je tako, na primer, opservatorija na Zvezdari zatvorena. To je ujedno i razlog zbog kojeg je podignuta posmatračnica na Vidojevici kod Prokuplja gde trenutno radim.

Koliko je lansiranje teleskopa Habl u zemljinu orbitu uticalo na razvoj astrofotografije?

Kad je 1990-ih godina Habl (Hubble Space Telescope) lansiran da orbitira oko Zemlje, poslao je do tad nikad viđene fotografije svemira. Pošto je reč o orbitalnom teleskopu, on ima mogućnost da slika nebeske pojave bez opstrukcije Zemljine atmosfere jer, kao što znate, svaka svetlost prolazi atmosferu i zbog toga doživljava određenu opstrukciju. Kako se Habl nalazi u orbiti, on može bez ikakvog problema da snimi i poslednji foton koji određeni objekat emituje. Tom prilikom Habl je koristio posebna tri filtera koji su u kombinaciji sa digitalizacijom dali prve snimke svemira koji se koriste kao javno dobro. Upotreba ta tri filtera bila je potom moguća i sa zemaljske tačke i mnogo astronomi i astrofotografi koriste tu Hablovu paletu filtera, pa je tako doprinos Habla na razvoj fotografije ogroman.

Koji je vaš omiljeni nebeski fenomen za fotografisanje? Postoje li nebeska tela koji biste posebno voleli da snimite?

U dubokom nebu pronalazim sebe najsrećnijim. Najviše volim fotografije udaljenih galaksija, a posebno su mi interesantne magline. Jako volim M42 maglinu u Orionu kao i M31 koja je najbliža galaksija našoj u Andromedi i koja se vidi na Severnom nebu. Fascinantna su i zvezdana jata kao M13 u Herkulu. Sve to videti i snimiti veoma je uzbudljivo. Neko će reći da je to obična fleka na nebu, ali meni je to mnogo više. Mene i Sunce inspiriše.

Posebno su interesantne komete koje se retko pojavljuju, pogotovo one koje se mogu videti golim okom. Postoje ljudi koji se bave potragom za kometama i po pravilu Međunarodne astronomske unije ta kometa dobije ime po vašem prezimenu. Za otkriće kometa potrebni su sati i sati snimanja, svakodnevni sky patrol, traženje novih objekata uz veliku upotrebu softvera za obradu. Nisam još otkrio svoju kometu, ali nadam se da hoću.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.