Posttrampovska Amerika – Čemu se nada progresivna levica u SAD?

Piše: Marko Savković*

Nakon nezapamćenih scena na Kapitol hilu i upada Trampovih pristalica u Kongres, demokrate su pokrenule proceduru za opoziv odlazećeg predsednika. Zakonski osnov su pronašli u 25. amandmanu, ustavnoj odredbi pomoću koje je predsednika moguće smeniti ako se utvrdi da je nesposoban da obavlja svoje dužnosti. U odluci da se – drugi put u dve godine – pokrene procedura opoziva, važnu ulogu odigralo je tzv. progresivno krilo Demokratske stranke. Šest predstavnika u donjem domu Kongresa – tzv. “Odred” (eng. “the squad”) njegov je najvidljiviji deo.

Za “progresivce”, političare koji su levo od centra Demokratske stranke, 2020. je bila godina uspona i padova. Njihovi kandidati, odnosno kandidat (Berni Sanders) (ponovo) nisu uspeli da pobede na unutarstranačkim izborima za protivkandidata Trampu niti su u “neodlučnim” državama odneli neko od mesta u Kongresu. Ali su zato nastavili da izazivaju mejnstrim kandidate u tradicionalno demokratskim (“plavim”) saveznim državama – našoj javnosti najzanimljiviji bio je poraz Eliota Engela, dugogodišnjeg (16 uzastopnih mandata, 32 godine!) predsedavajućeg Komiteta za spoljne poslove, od Džamala Baumena, novog člana “Odreda” u Predstavničkom domu. Na taj način su pokazali da pobeda Aleksandre Okasio Kortez (popularne “AOC”) u Njujorku 2019. nije bila slučajnost.

LAKA META: Da bi odneli prevagu u odnosu na “umerene” ili “mejnstrim” demokrate, “progresivci” moraju pobeđivati u kontinuitetu i jačati svoju bazu u Predstavničkom domu. To će, međutim, biti teško – većina glasača Demokratske stranke ne želi da “žrtvuje svoje omiljene politike” (Holi Oterbajn za Politiko); za njih je važnija utakmica s republikancima. Zatim, “progresivcima” ne polazi za rukom da pridobiju “crnački glas” na američkom Jugu. Dokaz je Sandersov neuspeh na unutarstranačkim izborima u Južnoj Karolini, koji je, kao i 2016, odredio dalji tok njegove kampanje. Najzad, problem je i imidž – u SAD je najlakše nekome nalepiti etiketu da je “radikalni socijalista”, a kako se zalažu za univerzalnu zdravstvenu zaštitu, veće poreze za bogate i prebacivanje sredstava namenjenih policiji na druge prioritete, progresivci su “laka meta”.

Možda je posredi uticaj šoka zvanog četiri godine s Trampom, ali deluje da su progresivci spremni da prihvate i podrže Bajdena. Izabrani predsednik SAD se, uostalom, zalaže za “otvaranje miliona dobro plaćenih poslova” u infrastrukturi, zdravstvu i obnovljivoj energiji. Pristalica je progresivnog oporezivanja. Prvi prioritet mu je upućivanje “trenutne pomoći radnicima, malim biznisima i lokalnim zajednicama”, kao i lokalnim vlastima svuda kako bi oni koji su “na prvoj liniji” zadržali svoje poslove.

Jedno od njegovih predizbornih obećanja tiče se osnivanja “snaga javnog zdravstva” (eng. “Public Health Jobs Corps”) kao novog aduta u borbi protiv pandemije. Dalje, nova administracija je najavila da će podići cenu minimalne zarade na 15 dolara po satu, omogućiti plaćena odsustva, podržavati sindikate, raditi na tome da se jednom broju građana vrati pravo glasa (kod nas je malo poznato da u pojedinim saveznim državama osuđenici gube ovo pravo) i voditi takvu politiku borbe protiv klimatskih promena kojom će SAD ponovo stati rame uz rame sa drugim razvijenim državama. Sve ovo stoji na sajtu Bajdenove kampanje.

Tako je možda i bolje po njih. Siguran put ka gubitku uticaja je upravo insistiranje na konfrontaciji u trenutku kad lider pokušava da okupi sve progresivno nastrojene snage (Tod Gitlin za USA Today). Hoće li Bajden uspeti u navedenim namerama ili ne, odgovornost je cele Demokratske stranke. Zato je u interesu “Odreda” i ostalih da američki predsednik krene snažno i pojuri svoje prioritete.

SENAT KAO PREPREKA: Na tom putu će stajati gornji dom Kongresa. Kao i same SAD, u 2021. Senat ulazi podeljen tačno po sredini. Nakon što su na izborima u Džordžiji kandidati demokrata odneli pobedu, i jedna i druga strana će imati po 50 senatora, dok će presudan biti glas potpredsednice Kamale Haris. Senat je u prošlosti bio ovako podeljen samo tri puta – 1881, 1953. i 2001. godine.

Osoba kojoj će biti povereno da osigura podršku, predsedavajući Senata Čak Šumer, ima težak zadatak pred sobom. Kako bi se prekinula debata i pristupilo glasanju o datom zakonu potrebno je 60 glasova. Izuzetak su samo propisi koji se tiču prihoda – tada je dovoljan 51 glas. U svakom pojedinačnom slučaju Šumer će morati ne samo da održi jedinstvo i disciplinu među stranačkim kolegama već i da ubedi nekog od republikanaca da glasa “za”. A kada su neki od Bajdenovih prioriteta u pitanju – klimatske promene, ulaganja u infrastrukturu, promene poreskog zakonodavstva – Republikanska stranka predvođena Mičom Mekonelom svakako će težiti opstrukciji.

Možda je posredi uticaj šoka zvanog četiri godine s Trampom, ali deluje da su progresivci spremni da prihvate i podrže Džozefa Bajdena

Međutim, nemile scene od prošle nedelje mogu i neke republikance naterati da promene razmišljanje. Nema više straha od Trampa i naizgled svemoćne “čajanke”. Pravi test za Šumera biće upravo prevesti nekoga od kolega, umornih od silnih podela iz kojih je Tramp crpio svoju moć. Pritom, dok na levici bude odgovarao na zahteve i inicijative senatora poput Elizabet Voren, šampiona progresivaca, moraće istovremeno da ubeđuje Džoa Mančina i ostale “umerene” da je to i dalje ona Demokratska stranka čije su politike godinama podržavali. Olakšavajuća okolnost za Šumera je da Mančin, kao ni Tester (Montana) odnosno Sinema (Arizona), troje vodećih “umerenih”, ne izlaze na izbore do 2024. (Majk Dorning za Blumberg).

Progresivna levica u Americi je, dakle, spremna da stane iza Bajdena. Zek Stenton za Politiko piše kako “decenijama” “niko nije bio oštriji prema Bajdenu od političke levice. Smatrali su ga suviše opuštenim s republikancima, da je “u krevetu” s kreditnim kompanijama, da nastupa kao “jastreb” u spoljnoj politici i da je suviše brz u pristanku na strože politike javnog reda i mira.

Potom se nešto neočekivano desilo u novembru – u jednom potezu Bajden postaje predsednik, a levica osvaja značajne pozicije u Kongresu. Odjednom on ne izgleda toliko “loše”. Vorenova ističe Bajdenovu kampanju kao “u ekonomskim i pitanjima rasne pravde progresivniju nego ijednu pre”; Ilhan Omar, druga uticajna članica “Odreda”, hvali izbor Ronalda Klajna za šefa kabineta kao “odličan”, dok nijedan od članova Administracije, piše za Intercept Rajan Grim, nije za Volstrit vezan onako kako je to bilo u Obaminoj administraciji.

Jedan za drugim, dva velika ispita za progresivce i Demokratsku stranku uopšte su pred nama – (mogućnost) opoziva Trampa svega nedelju dana pre nego što on i zvanično preda dužnost i povećanje paketa pomoći građanima pogođenim pandemijom sa 600 na 2.000 dolara. Njihov uspeh odrediće dalju putanju ove političke opcije u nadiranju.

*Autor je izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.