Portret Srbije koja se ne miri sa zločinom

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

Pogled unazad, u 1990-te godine, oživljava jedno od najbolnijih poglavlja u istoriji naroda koji su živeli u tadašnjoj Jugoslaviji, zemlji zamišljenoj da svojim građanima donese mir, napredak i međunarodni prestiž. Ali, umesto proklamovanih ideala bratstva, jedinstva i jednakosti tad su zavladali mržnja, razdor i bezumlje, iza kojih su usledili ratovi i smrt. Te zemlje više nema, pa ipak, ožiljci koji su ostali nakon njenog raspada ni posle tri decenije nisu sasvim zacelili – kao da im to ne dopuštaju trunke prošlosti zaostale u starim ranama, ili neki novi događaji (i ljudi) poneseni istim zabludama. A jedna od njih je verovanje da je nacija iznad pojedinca, pravde i istine.

Dugometražni dokumentarni film Videti čudovište, u koprodukciji Srbije i SAD, prikazan u okviru Specijalnih projekcija na 31. Festivalu autorskog filma u Beogradu, govori upravo o tom periodu kad je talas nacionaliz(a)ma počeo da kruni i potapa Jugoslaviju, kad je Memorandum SANU pokrenuo pitanje ugroženih srpskih interesa, a Slobodan Milošević istupio da ih brani u ime svog naroda… Autor filma, reditelj i filmski pedagog Zoran Amar, priču je usmerio na grupu beogradskih nestranačkih javnih ličnosti, antirežimskih intelektualaca, umetnika, pisaca i novinara koji su videli kuda sve to vodi, okupili se januara 1992. oko neformalnog građanskog pokreta nazvanog Beogradski krug, i svojim nastupima – pre svega javnim predavanjima i debatama (subotnjim podnevnim sesijama) pokušali da stanu na put bezumlju. O tom vremenu i tom pokretu u filmu govore Filip David, Ivan Čolović, Latinka Perović, Borka Pavićević, Miodrag Zupanc, Branka Mihajlović, Dubravka Stojanović, Tomislav Marković, Ivan Vejvoda, Sonja Biserko… Zahvaljujući njihovim svedočanstvima, kao i bogatom arhivskom materijalu koji je korišćen, film daje dragocen doprinos osvetljavanju društvenih i političkih prilika koje su dovele do raspada države i do rata, i ukazuje na borbu srčanih, umnih i predanih pojedinaca za očuvanje vrednosti građanskog, pluralističkog društva, za ljudska prava, istinu, dostojanstvo i odgovornost, kroz kritiku tadašnjih vlasti i suočavanje sa zločinima počinjenim u ime nacije.

Kada i kako ste odlučili da snimite dokumentarac o Beogradskom krugu, i zašto ste se odabrali ovaj naziv?

Ceo projekat je počeo pre devet godina, 2016. Bojan Tončić i ja smo pričali o početku raspada Jugoslavije, pokušavajući da definišemo kako i zašto je do tog raspada došlo. To je, naravno, tema bez početka i kraja, jedan argument povlači dva druga, kaže se mnogo toga i onda nastane tišina. Nema jasnog i kratkog sinopsisa. Predložio sam da napravimo spisak onih koji mogu da nam u kameru kažu svoj ugao na temu i počeli smo sa Latinkom Perović. I, njen je intervju – precizan, pregledan, a opet ličan, odražavajući stav nekog ko je bio svedok dugog i tragičnog urušavanja države Jugoslavije – postao osnova za nastavak projekta.

Na prvoj sesiji Beogradskog kruga govorio je, pored ostalih, i filozof i pisac Radomir Konstantinović, autor kultne knjige Filozofija palanke, koji je predočio kako se stvara čudovište vladajućeg režima i kako svim sredstvima ubeđuje narod da to čudovište prihvati, da uguši svest da ne bi prepoznali totalitarizam kao čudovište i da, kako reče, živimo u svetu u kome je čudovišno prirodno a prirodno čudovišno. Reči mnogih učesnika Beogradskog kruga govore o onom vremenu, ali u svojoj dubini prepoznavanja zla i instrumenata zla prepoznaju zlo svih vremena. I povezuju ono i ovo doba.

Beogradski krug osnovali su intelektualci koji su osećali moralnu odgovornost da reaguju na stravične događaje prikazane i u filmu: na nasilje, ubijanje, mržnju, razaranje gradova, zatiranje kulture (i razuma)… ali i da pokažu svetu da ne misle svi Srbi kao Milošević i ostali pobornici velikosrpstva. Zašto u današnjoj Srbiji, čija se vlast ne razlikuje mnogo od tadašnje, ne postoji udruženje poput Beogradskog kruga?

Teško pitanje, ne verujem da ja mogu da objasnim taj nedostatak. Bilo bi sigurno bolje da postoji nekakav forum kroz koji pojedinci mogu da iznose svoja lična mišljenja, ukazuju na probleme, nude rešenja. Danas, ovde, sve deluje rascepkano, ali mislim da je i ranih 1990-ih bilo slično. Ipak, verovatno je glavni razlog to što se promenio način otpora, način delovanja. Ne znam da li je to bolje, glavna snaga sesija Kruga bio je osećaj da pripadate grupi, da niste sami, ljudi su svojim prisustvom hrabrili jedni druge. Sad je otpor drugačije organizovan, jači je u dometu i brojnosti, opasniji po vlast. Svi antiratni pokreti ranih 1990-ih imali su malo uticaja na politiku Miloševićevog režima, imali su pet posto stanovništa uz sebe. Tada je bio rat svuda okolo, sada je taj rat prošlost sa tragičnim posledicama.

U posveti na kraju filma navodite da je on napravljen da sačuva od zaborava i postavi pitanje, ponovo i iz sve snage, ko je izdajnik a ko borac za bolju Srbiju. Da li zato što, kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović, i dalje ništa nismo naučili od naše prošlosti, ili zato što ta prošlost, zapravo, još traje u sadašnjosti?

Pitanje izdaje nacionalnih interesa je, na žalost, trajni problem našeg identiteta. Etiketiranje izdajnika jer drugačije misle, ne žele dobro svojoj državi, ne prihvataju falsifikovanje istorije, stalno nas vuče unazad. Bukagije nedovršenog identiteta usporavaju, često i sprečavaju, bilo kakvo kretanje napred, i taj problem čeka nas i danas – a morao bi da bude deo ružne prošlosti. Šešeljevsko čitanje političke stvarnosti na žalost još privlači priličan broj ljudi.

FAF prvi put bez podrške države

Prvi put od osnivanja, Festival autorskog filma je ove godine ostao u potpunosti bez finansijske pomoći Ministarstva kulture Srbije i Sekretarijata za kulturu grada Beograda, oslanjajući se isključivo na podršku potprograma Media Kreativne Evrope, Mreže festivala Jadranske regije, Erste banke, ambasade Francuske i Francuskog instituta u Srbiji. U poruci Saveta 31. FAF, na čijem je čelu reditelj i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Srdan Golubović, na otvaranju festivala, 21. novembra u MTS dvorani, istaknuto je da je ova filmska smotra svojevrsna posveta domaćoj kinematografiji i domaćim autorima u danima kad je njihov opstanak doveden u pitanje, ili tačnije u godini kad ni jedan konkurs za finansiranje filmova u Srbiji nije raspisan. Ovaj festival, koji je nastao kao svetlo u mraku 1990-ih, nudeći publici jedan prozorčić, jedan pogled u svet kao mogući izlaz, u 2025. je napravljen prvenstveno iz nasušne potrebe filmske umetnosti koja se autorskim činom utažuje, i iz vere u bolje i pravednije društvo u kojem će se festival narednih godina odvijati, poručeno je publici.

U glavnom takmičarskom i drugim programima FAF u više bioskopskih dvorana prikazano je oko 80 naslova nastalih u Srbiji i u koprodukciji, kao i stranih pobednika na vodećim svetskim festivalima i najznačajnijih ostvarenja u savremenom autorskom filmu.

Neki od osnivača i članova Beogradskog kruga sa kojima ste u filmu razgovarali više nisu živi, kao ni neki od govornika na sesijama, čije ste izjave i tekstove odabrali. Kad ste počeli, i kad završili snimanje? Šta je bio najveći rediteljski izazov u snimanju ovog dokumentarca?

Projekat je rađen oko četiri godine, prvo je bio serija od tri epizode (prikazana na Al Džaziri Balkan) pa je skraćena u film Videti čudovište. Uglavnom su se svi odazvali pozivu, neki su pokušali, ali nisu imali snage. Krug je bio nadstranačka grupacija, učesnici se nisu uvek slagali jedni sa drugima, ali su svi biti protiv rata. Snaga Kruga i jeste bila u nekoj vrsti prećutnog prihvatanja da je važnije govoriti protiv rata, nego se svađati o političkim razlikama. Najveća vrednost Beogradskog kruga i putokaz za ove koji dolaze je činjenica da su Aljoša Mimica i Ivan Čolović sakupili sve govore sa 20 sesija i štampali u knjigama Druga Srbija i Intelektualci i rat. To je dokument velike važnosti, bez njega se ne može ni pisati ni čitati moderna istorija Srbije.

U filmu se smenjuju snimci ratnih stradanja ali i ponižavajuće scene tadašnje beogradske svakodnevice – redovi za hleb, hrpe beskorisnih novčanica koje je obezvredila hiperinflacija, nasilnici u maskirnim uniformama, tenkovi i vojska na ulicama… Da li ste ove kadrove birali kao povod za priču, ili ilustraciju onoga o čemu se govori?

Plan je, kako rekoh, krenuo od Latinkinog intervjua. Potom je mnogo vremena uzelo čitanje svih govora sa sesija, nekoliko selekcija, sužavanje, pa povezivanje. Bilo je od početka jasno da mnogo izgovorenih reči, koliko god bile hrabre i tačne, ne može da traje dugo, morao se uzeti u obzir zamor gledalaca, prag do koga se mogu primati informacije. Arhiva je bila važna kao ukazivanje na teme govora. To je zanimljiv i živ proces, komplikovan. Montažerka Nataša Pavlović imala je važnu ulogu i pomogla je mnogo da se film uobliči u, nadam se, interesantnu celinu.

Jeste li se iz istog razloga ograničili da o Beogradskom krugu govore samo njegovi članovi i saradnici?

Suženje je bilo jedini način da se priča ispriča zanimljivo a da bude konkretna. Veliki broj mišljenja sputava emociju, tako se bar meni čini. Sem toga, neke teme, pa tako i neki govornici, imali su tekstove koji su direktno vezani za današnje probleme i sukobe. Ti su tekstovi dobili prioritet nad manje aktuelnim, bez obzira ko je u pitanju imenom i prezimenom. Nije bilo lako neke važne i drage ljude i žene ne uključiti u film.

Kroz njihova sećanja i komentare dali ste izuzetno veran prikaz srpskog (i jugoslovenskog) društva 1990-ih, kroz nekoliko poglavlja: Raspad Jugoslavije i otpor bezumlju, Ovde je prošlost neizvesnija od budućnosti, Ratovi u Jugoslaviji, U zemlji laži sve je istina i Beograd, grad bez podsvesti?

Podnaslove smo pisali Bojan i ja. To su citati iz nekih tekstova onih koji su kritički pisali o stvarnosti 1980-ih i ranih 1990-ih. Meni je natpis Ovde je prošlost neizvesnija od budućnosti čiji je autor Stojan Cerović, novinar, najjača sublimacija problema istorije i identiteta. Kad imate obilje pametnih rečenica koje je izgovorilo četrdesetak govornika (koliko ih je ušlo u film), treba vam ponegde kratka a jaka misao da počnete novo poglavlje. Tako i naslov U zemlji laži sve je istina Dubravke Ugrešić jasno pokazuje mentalno stanje nacije. Ponavljam, najveći izazov za mene dok sam sklapao Čudovište je bilo naći pravu meru izgovorenog i pokazanog. Nadam se da sam tu meru pronašao.

Zloupotreba medija, demagogija, nacionalizam, uspon gradomrzitelja ili gradorušitelja… na sve to ukazuju sagovornici u filmu, neki prepoznaju iste ili slične pojave u današnjem srpskom društvu, ali ne čujemo koga vide kao snagu otpora?

Otpor se širi i produbljuje, ima drugačije vidove nego otpori 1990-ih ali je suština ista – kako početi bolju budućnost.

Tada je smišljen naziv drugosrbijanci. Na koga bi se danas odnosio?

Bio je to pežorativan, često i uvredljiv izraz kad ga je koristila prorežimska inteligencija i mediji. Filip David je tačno, kako je to on uvek i bio, primetio da je izraz Drugačija Srbija precizniji. Bez obzira na manipulativne uvrede po kojima su drugosrbijanci izdajnici i strani plaćenici, Radomir Konstantinović je dao tačnu definiciju: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom. Mislim da raste broj pojedinaca i grupa koje možemo danas nazvati drugosrbijanci. Ne lepim nikom etiketu, vreme je teško, reči se često zloupotrebljavaju, ali jedno je sigurno: zaborav nije put do istine, a bez istine budućnost je neizvesna.

Neki u filmu kažu da, ako Jugoslavija i nije mogla biti sačuvana, ipak nije morala da se raspadne na tako stravičan način. Koliko je to realno iz današnje perspektive?

Jugoslavija se raspala. Mnogo mrtvih, još više ranjenih, stotine hiljada raseljenih. Godine mržnje. Strah od istine. Vreme je da se krene sa suočavanjem, vreme je da počne novi život.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.