Pet minuta sa Vladimirom Simovićem

Izvor: Novi magazin

Govorite o plati za dostojanstven život dok najveći broj zaposlenih prima platu nešto veću od minimalne a vlast se nateže sa povećanjem minimalca za 5.000 dinara. O čemu se tu radi? 

Mi smo se prethodnih decenija sve više pomerali od društva koje brine o interesima ljudi, ka društvu koje, pre svega, brine o profitu. U takvom jednom društvu najvažnije je obezbediti oplodnju kapitala. Kako ćete to uraditi? Pa tako što ćete radnu snagu učiniti što je moguće jeftinijom. Na svaki način ćete otežati radnicima i radnicama organizovanje, a u situaciji kada se nude slični, mahom jednostavni poslovi, sa sličnim zaradama i uslovima rada, postojeće stanje činite da deluje bezalternativno. 

Treba napomenuti da uz ovu materijalnu podlogu ide i administrativni deo davanja legitimiteta postojećem stanju. Pa tako deo problema leži i u statistici i metodologiji na osnovu koje naše zvanične institucije mere potrebe. 

Konkretno? 

U Srbiji su osnovne životne potrebe formalno izjednačene sa minimalnom potrošačkom korpom. Većina ljudi ne zna kako se određuje minimalna potrošačka korpa i pretpostavlja da ona, na neki način, zaista predstavlja meru potreba. Ali to nije slučaj. Metodologija računanja minimalne potrošačke korpe kod nas je takva da ona pokazuje samo prosek potrošnje 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava. Dakle, ona ne meri potrebe, već efektivnu mogućnost potrošnje, odnosno, „kupovnu moć“ najsiromašnijih. Tek kada uđete u konkretne brojeve vidite koliko je ona daleko od onoga što bi bio dostojanstven život. Tako minimalna potrošačka korpa za jun mesec ove godine iznosi 53.457 dinara. Gotovo polovina ove svote odlazi na hranu, što u prevodu znači da bi tročlano domaćinstvo trebalo da za hranu na raspolaganju ima 840 dinara dnevno. Koliko se kvalitetno možete hraniti sa tom sumom? Pogotovo ako imamo u vidu recentni rast troškova hrane. Još je šokantniji podatak da minimalna potrošačka korpa podrazumeva da tročlano domaćinstvo ima na raspolaganju svega 137 dinara za obrazovanje mesečno. Ako znamo cenu školskog pribora i udžbenika, znamo i koliko je ova cifra nerealno mala. 

Šta nam to govori o odnosu države prema potrebama svojih građana? 

Poenta je da se nama kao cilj ka kojem treba stremiti zacrtava minimum koji ne može ljudima obezbediti osnovnu, dostojanstvenu egzistenciju. Suprotno, mi polazimo od ideje da plata mora biti dovoljna da zaista potkrepi potrebe radnika ili radnice i njihovih porodica. Tako smo uradili jedno istraživanje troškova hrane u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope i na osnovu tih podataka izveli računicu o plati za život u praktično svakoj od zemalja regije. U Srbiji, prema dostupnim podacima za 2023. godinu, ona iznosi 144.457 dinara, što znači da minimalna zarada pokriva tek trećinu plate za život. A novca ima. Podsetiću vas da privreda iz godine u godinu beleži rast profita. Samo u 2023. godini je ostvarena dobit iznosila 8,2 milijarde evra. 

Čini se da zaposleni ili bar većina njih ne oseća blagodeti tog ekonomskog prosperiteta o kome vlast uporno govori.

Poslednji podaci koje smo obrađivali, za maj ove godine, pokazuju da od 2.032.800 zaposlenih, čak 87 odsto prima zaradu koja je manja ili jednaka 140.000 dinara. Istovremeno, dve trećine zaposlenih prima zaradu koja je manja od prosečne. Oko 700.000 zaposlenih prima zaradu koja je manja od 67 odsto prosečne zarade, što se, prema kategoriji Eurostata, podvodi pod „niske zarade“. To je stanje kada govorimo o zaradama. Kada se u jednačinu uključe i radni uslovi, slika postaje još strašnija. Naše nedavno objavljeno istraživanje o uslovima rada u automobilskoj industriji u Srbiji pokazuje da ljudi rade puno, za jako male plate, u izrazito stresnim uslovima. Prosečno radno vreme u sektoru je 44 radna sata nedeljno, dok je prosečna ugovorena zarada oko 50.000 dinara. Većina radnika i radnica sa kojima razgovaramo ističe da su bili izloženi zlostavljanju na radnom mestu, da su fizički i psihički iscrpljeni zbog posla, kao i da nemaju dovoljno vremena za sebe i svoju porodicu. To je nama politika privlačenja stranih direktnih investicija donela. 

Predlagali ste promenu poreske politike radi zaštite najugroženijih što bi u prevodu bilo pravičnije oporezivanje. 

Naš poreski sistem jako dugo nije menjan. Nijedna vlast nije pokazala zainteresovanost da se ozbiljnije uhvati ukoštac sa ovom temom. Problem našeg poreskog sistema je u tome što je on, kao uostalom i mnogi drugi aspekti našeg društva, naklonjeniji bogatijim ljudima. Daću vam jedan primer. Za poreze i doprinose veći udeo svoje zarade izdvajaju siromašniji radnici i radnice nego oni koji imaju izrazito visoka primanja. Konkretno, neko ko zarađuje 100.000 dinara mesečno izdvaja za poreze i doprinose trećinu svoje bruto zarade, dok neko čija je plata 1.000.000 dinara za poreze i doprinose izdvoji tek petinu bruto zarade. Situacija je slična i sa porezima na potrošnju. Siromašniji ljudi nemaju mogućnost štednje ili investiranja, oni sve svoje prihode direktno izdvajaju za potrošnju, pritom se i zadužuju kako bi zadovoljili svoje potrebe. Samim tim PDV i akcize njih mnogo više opterećuju nego one ljude čija primanja možemo smatrati visokim. Istovremeno, budžetski novac se ne troši na ono što su potrebe siromašnih, kao što su javno zdravstvo, javno školstvo, socijalna zaštita, već na avione, stadione, EXPO i sl. Dakle, ceo sistem je strukturisan na alanfordovskoj Superhik logici – uzimaj od siromašnih da bi dao bogatima. 

Vaš predlog je sasvim drugačiji? 

Tako je. Uvedimo progresivno oporezivanje, kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja. Oslobodimo niske zarade opterećenja i omogućimo, relativno lako, siromašnijim ljudima da malo dignu nos iznad vode. Istovremeno, podignimo porez na izrazito visoke zarade, jer to što ćemo ih, eventualno, uskratiti za još jedan par Prada cipela ili novu Šanel torbu njima ni na koji način ne uskraćuje mogućnost dostojanstvenog života. Svako se o našem predlogu progresivnog oporezivanja može detaljnije informisati na sajtu progresivno.cpe.org.rs. Naravno, za značajniju preraspodelu bogatstva nužna je sveobuhvatna poreska reforma, koja ide mnogo dalje od samog poreza na zarade. Ali od nečega se mora krenuti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.