Pet minuta sa Rodoljubom Šabićem

Izvor: Novi magazin

“Građanska neposlušnost je nesporno odavno poznat i prisutan globalni fenomen. Neki veliki ljudi kao Gandi, Mendela ili Martin Luter King ušli su kao lideri građanske neposlušnosti u istoriju čovečanstva. A šta  nije jasno u vezi sa građanskom neposlušnošću pitanje je za vlast. Na primer, za premijerku, koja građane koji protestuju naziva fašistima, ili za ministra policije, koji im u izgled stavlja primenu nasilja”, kaže Šabić za Novi magazin.

A policija?

Nije sporno da kad građani krše zakon policija može da primeni, ne kako ministar to voli reći “nasilje” nego kako Zakon o policiji kaže “sredstva prinude”, ali samo “ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak”, a i tada “ suzdržano i srazmerno opasnosti.” Može li se, npr., hvatanje mirne učesnice protesta za međunožje i bacanje preko bankine, da sklanjanje policije pred ekipom maskiranih likova koji opremljeni batinama iskaču iz konvoja službenih automobila i nasrću na demonstrante i ne pominjemo, ikako dovesti u sklad sa ovim odredbama zakona?

Nije sporno ni da se protiv demonstranata mogu, kad za to postoje zakonski razlozi, pokretati prekršajni postupci. Ali to mora podrazumevati elementarnu pravičnost. A proteste je izazvala vlast, građani su izašli na ulice jer je vlast uporno ignorisala zahteve čiju je opravdanost, prihvatajući ih u potpunosti, na kraju potvrdila, pa je pljuštanje prijava koje pominjete licemerno i nepravično.

Poternice u Šapcu “izdate” kao plakat na kojem su vaš kolega, naša koleginica i jedan – maloletnik novi su oblik zastrašivanja. Kako se efikasno zaštititi od takvih poteza koji, izvesno, ugrožavaju i živote prozvanih?

Prvo, to nije nikakva politička akcija već kriminal, ugrožavanje bezbednosti, poziv na linč. Razlog za emitovanje ovih poternica protiv novinarke i advokata je što izveštavaju o protestima protiv mera vlasti, odnosno brane ljude koje vlast sudski goni zbog učešća u tim protestima, dakle što rade svoj posao. Zato je atak na njih i atak na njihove profesije, a i više od toga, atak na svakoga ko hoće da, koristeći Ustavom zajamčena prava, slobodno misli i govori.

Izrada velike količine letaka – poternica visokog kvaliteta papira i štampe i distribuiranje po celom gradu ubacivanjem u kola i poštanske sandučiće i lepljenjem na bandere – podrazumevala je angažman više ljudi. Njihovo otkrivanje, s obzirom na sve okolnosti, moralo bi biti lak zadatak za policiju. Zato izostanak otkrivanja i procesuiranja izvršilaca i nalogodavaca ovog pogromaškog ugrožavanja i uznemiravanja i ljudi s poternica i cele javnosti može biti shvaćen samo kao potvrda solidarisanja vlasti s takvim maltretiranjem građana, potvrda da je iza njega ona.

Posebno je nedopustivo javno žigosanje maloletnika kao kriminalca. Taj sraman postupak prosto nameće pitanje šta o tome misle ministri koji žustro reaguju na svako javno pominjanje punoletnog predsednikovog deteta? Ovakav robustan napad na maloletnika trebalo bi da izazove reakcije brojnih organa vlasti, od lokalnog centra za socijalni rad, pa do Vlade, njenog Saveta za prava deteta, ministarstva za ljudska prava, Zaštitnika građana i policije i tužilaštva. To što su reakcije izostale govori da se efikasna zaštita teško može očekivati od institucija. Utoliko pre je potrebno, značajno, dobro i vredno da civilni sektor i široka javnost oštro reaguju i na ovakve pojave i na neefikasnost koja institucije gotovo lišava smisla njihovog postojanja, a sentencu “pustite institucije da rade svoj posao” pretvorila je u bezvrednu, ciničnu floskulu.

Očekujete li posle rečite ćutnje nadležnih da će, zaista, nalogodavci i izvršioci biti procesuirani? Isto pitanje važi i za batinaše na protestu u Šapcu i širom Srbije? Ali iza policiju zbog nepostupanja, suprotno prošlogodišnjim protestima.

Nažalost, ne. To se kod nas događa retko, skoro samo onda kad vlast proceni da je korisno da pruži primer “funkcionisanja pravne države”. O toj hipokriziji govore i protesti koje pominjete. I tada je prekršajno gonjeno mnogo građana, ali tužilaštvo i policija ni za skoro dve godine “ nisu uspeli” da identifikuju nikoga od policajaca koji su ekstremno prekoračujući ovlašćenja brutalno zlostavljali ne samo učesnike protesta nego i prolaznike. U grotesknom kontrastu s tim je pokretanje postupaka protiv učesnika aktuelnih demonstracija koje policija, iako iz mase učesnika, na osnovu snimaka identifikuje tako izuzetno brzo da izaziva sumnju da koristi tzv. biometrijski video-nadzor, tehnologiju za čiju primenu u Srbiji ne postoji pravni osnov, čija primena je kršenje zakona, nedozvoljena i kažnjiva obrada podataka o ličnosti. To bi trebalo da privuče pažnju Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, ali naravno ne samo njega. U normalnim okolnostima sumnja u namerno i svesno kršenje zakona od službenih lica morala bi zainteresovati i javno tužilaštvo.

Kako biste u jednoj rečenici objasnili stanje onoga što se zove pravna sigurnost danas i ovde?

Onom Tomasa Džefersona: “Kad nepravda postane zakon. otpor postaje dužnost.”

Vratili ste se posle zaduženja poverenika – što je neka vrsta nadzornog advokata – u advokaturu? Šta je za vas značio taj povratak?

Karijeru sam počeo u advokaturi, želeo sam tu i da je završim. S te strane povratak je bio prijatan. Ali povratak je podrazumevao i mnogo direktnije suočavanje s neprijatnom istinom da je u reformi pravosuđa urađeno strašno malo, da smo u tom pogledu daleko od nivoa kojim bismo koliko-toliko smeli biti zadovoljni. Teško se može imati dobra advokatura tamo gde su sudovi daleko od dobrih, a tužilaštva još gora. A pogotovo ako uz to vlast, raznim lošim i diletantskim zakonodavnim kreacijama, potkopava i inače urušen normativni poredak. Advokati su bili prisiljeni da protestuju protiv više takvih poteza vlasti, poput npr. predloga za izmene ZPP, Predloga zakona o eksproprijaciji ili autentičnog tumačenja Zakona o obligacionim odnosima. Situacija u kojoj se advokatura za ustavnost, zakonitost i elementarna prava građana umesto na sudu sve češće mora boriti protestima svakako je vrlo zabrinjavajuća.

Sumnjičili su vas pre nekoliko godina da ćete ponovo aktivno u politiku, a vi ste se vratili profesiji. Ima li nekih promena?

Tada sam kao poverenik bio izložen nedostojnoj, prljavoj kampanji vlasti, plasiranju besmislenih insinuacija i laži na moj račun, čak i pretnjama po život. Cilj te kampanje bio je diskvalifikovanje aktivnosti Poverenika koje su ukazivale na lopovluk, korupciju, kršenje prava od vlasti. Želeli su da te aktivnosti koje su bile zasnovane isključivo na zakonu “objasne” mojim navodnim političkim ambicijama. Zato su me proglašavali za kandidata za gradonačelnika Beograda, za osnivača pokreta ili stranke, za novog lidera opozicije, za šta sve ne. Odlazeći sa funkcije rekao sam da, štiteći integritet institucije Poverenika, nisam prihvatao predloge za kandidaturu kojih je bilo, a i da političku funkciju neću prihvatati ni ubuduće. I dodao da ću se politikom baviti na način koji smatram pravom i obavezom svakog građanina – javno ukazujući na korupciju, kriminal, diletantizam, bahatost i glupost vlasti. Zasad taj stav nisam promenio.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.