Pet minuta sa Miodragom Majićem

“Priča je, kao što ste rekli, dugo u javnosti. Javnost, ona najopštija, na svoj način shvata ono što pojedini od nas, nažalost retki u pravosuđu, govore”, kaže sudija Majić za Novi magazin: “Kako što vidimo, svi su sve saglasniji da ovde nema nezavisnog pravosuđa, što sam i sam predugo govorio i zbog toga bio meta gneva ovdašnjih političara. Sada kao da dolazi vreme u kojem nema nikoga ko se s tom konstatacijom ne slaže, samo što vidimo da se odgovornost za stanje prebacuje s jednih na druge. Žao mi je što sudije, uključujući kolegu Stepanovića, progovore mahom onda kad je već kasno u njihovim karijerama, to je obično vapaj kad su sve mogućnosti kohabitacije s političkom vlašću iscrpljene. Mnogo puta sam to uporedio s nesrećnim situacijama kod porodičnog nasilja, maltretirani supružnici ćute, nadajući se da će nekako koegzistirati s nasilnicima, a progovore onog trenutka kad je prekasno, kad je život ugrožen. Tako je i s onim intervjuom, očigledno je došlo do ozbiljnog šuma na vezama, a za javnost i budućnost pravosuđa sada bi bilo najznačajnije saznati ne zašto je sudija Stepanović progovorio nego zašto je drugi Aleksandar, predsednik Republike Vučić, rešio da se njega odrekne. To bi nam mnogo reklo o srpskom pravosuđu.”

*Upotrebili ste reč kohabitacija, koja se u političkim sistemima vezuje za paralelno postojanje dve političke struje, kao što su bili Koštunica i Tadić, ali to je u okviru izvršne vlasti. Vi govorite o kohabitaciji dve grane vlasti.

Taj termin nisam slučajno upotrebio. Kohabitacija se može odvijati na dva načina, jedan bi bio legitiman, koji je Ustav predvideo, a to je da tri vrste vlasti, zakonodavna, izvršna i sudska paralelno postoje i da se svaka kreće u okvirima sopstvene nadležnosti i time, kako je ideja podele vlasti zamišljena, jedna drugu ograničavaju, da nijedna ne može preuzeti apsolutnu vlast ili veći deo nego što joj pripada. Druga pak je, nažalost, ono što imamo prilike da vidimo i ne samo kod nas, kohabitacija na nezakonitim, nezdravim osnovama, na principima na kojima jedna, u ovom slučaju izvršna vlast, gotovo u potpunosti uzurpira nadležnosti sudske, a neretko i obe druge. Predstavnici sudske vlasti neretko kohabitiraju u nečemu što bi morali da sprečavaju.

*Pomenuli ste predsednika Srbije; na konferenciji za novinare kad je komentarisao intervju Stepanovića – ko nije pažljivo slušao mogao je da pomisli da govori o vama. Iste reči i optužbe koje godinama ponavljaju on i funkcioneri SNS-a. Na šta nas upućuje takav tretman sudija?

Pomalo gorko sam se našalio da je sada kad je kolega Stepanović, koji je uživao puno poverenje, došao dotle da je označen kao neko ko ide po stranim ambasadama, to definitivno razlaz. I sam to predugo čujem o sebi. Naravno da je to za racionalne ljude višestruko zbunjujuća poruka, time implicirate da se neko bavi nedozvoljenom agenturom za strane centre moći i kad kažete da neki sudija ide po ambasadama, kod ljudi koji nisu dovoljno upoznati može stvoriti različite utiske. Ljudima koji poznaju stvari jasno je da su to redovne aktivnosti, posebno u pravosuđu na višim pozicijama; naša zemlja je dugo u pristupnom procesu Evropskoj uniji i dobija neke od najznačajnijih projekata. Već godinama, recimo, Američka ambasada sprovodi projekat sa Vrhovnim kasacionim sudom o drugačijem sastavljanju ataka i naravno sudije, viđenije u tim procesima, imaju sastanke s ljudima koji finansiraju i sprovode projekte. Tu nema ničeg nedozvoljenog. Retko kad sam ja boravio na nekom prijemu ili skupu gde nije bio i predsednik Vučić. Mistifikacija i stavljanje u ovakav kontekst definitivno dovodi do nepravilnih zaključaka, ali se bojim da se na to i ide, da se nekome zalepi etiketa.

*Strani plaćenik, domaći izdajnik… Godinama se priča o odnosu tužilaštva i sudstva. Tužiteljka Dolovac je u kratkom vremenu dva puta optužila sudove za sporo vođenje postupaka.

Treba ponoviti da sud nikada nije u prilici da sudi ako tužilaštvo nije pokrenulo postupak. Ako tužilac ne pokrene postupak, ma kako sudije videle da je za to bilo mesta, sud ništa ne može da učini. Sud je odgovoran u pretežnoj meri za to koliko će trajati postupak kad je već pokrenut. Tužilaštvo nekada olakša posao dobro pripremljenim postupkom, nekada oteža loše pripremljenim i čestim promenama i novim zahtevima. Mi imamo razrađen mehanizam gde je potpuno vidljivo da institucije, pa i tužilaštvo, ne rade sopstveni zadatak, ne pokreću postupke, makar i istražni. Sa druge strane, sve češće se dešava da pojedine sudije, braneći sud od pogrešnih optužbi javnosti, ukazuju kolike anomalije tamo postoje. Mi imamo ozbiljne afere povezane s vrhom države, gde nemate nikakav odgovor, ni da je nešto pokrenuto, pa utvrđeno da nije tačno nego potpuni muk i retko obraćanje najviših u piramidi, i to u nekim čudnim situacijama, kao što je intervju kolege Stepanovića.

*Kažete da vaše kolege reaguju tek kad požar stigne do njihovih vrata, ali čini se da i većinu građana pravosuđe ne interesuje dok ne postanu predmet postupka. A i tada su više zainteresovani za potkupljivanje nego za pravično suđenje. Kako smo dotle došli?

Dugo traje taj proces i uzroci toga što ste pravilno opisali su višestruki.

Iako je aktuelna politička elita mnogo učinila da se stvari ogole i donekle brutalizuju, nije sve započelo s njima, mi imamo priličan kontinuitet nebrige za pravosuđe i, rekao bih, ostavljanje da bude što slabije i nemoćnije pred političkom vlašću. Treba razumeti da slabo pravosuđe šteti građanima, ono ne šteti političkim elitama; kada bi političke elite bile iskrene, objasnile bi nam da im slabo pravosuđe odgovara jer to znači potpunu neodgovornost za sopstvene postupke. Znači, ne postoji izvorni interes da se pravosuđe učini jačim. U dobro uređenom sistemu, tako demokratija i funkcioniše, građani bi trebalo da shvate da im nije prijatelj onaj ko želi slabo pravosuđe, da samo jako pravosuđe može da ih zaštiti od osionosti političke vlasti.

*Da podsetimo i na drugi deo vaše karijere; koje je izdanje “Ostrva pelikana”?

To počinje da me zabrinjava u pozitivnom smislu, čini mi se 24.

*I u “Deci zla” i “Ostrvu pelikana” nasilje je motiv. Pišete li nešto novo?

Sada ne pišem novi roman, ali stalno nešto pišem i promišljam o temama.

Zašto nasilje – naše društvo je na različite načine obojeno različitim vidovima nasilja, samo je pitanje prepoznajemo li ga uvek ili kad postane eksplicitno. Bojim se da smo duboko potonuli u nasilje i biće potreban dug period da iz toga izađemo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.