Pet minuta sa Jelicom Minić

Priča se umesto o obavezama zemalja kandidatkinja i merilima članica svela na to da EU nije oročila prijem na 2030. Zašto, pitanje je za Jelicu Minić, predsednicu Evropskog pokreta u Srbiji? To je prilično uobičajen sled događaja. Prvo prethode uzbuđenje i brojna očekivanja uoči velikih spektakala, u čemu mediji igraju važnu ulogu i grade dodatni dramski momenat. Potom ide događaj, koji je sam po sebi tema. Šta je u dokumentu u odnosu na predviđanja, da li je korak napred, stagnacija i puki ritual ili nova kočnica za očekivani proces, u ovom slučaju proširenje EU na Zapadni Balkan, odgovara Jelica Minić za Novi magazin: “To se dopunjava brojnim delićima slagalice – ko je s kim razgovarao ili nije mada se očekivalo, šta su bile teme tih okolnih zbivanja, šta poručuju izjave ili govor tela. Onda sledi sumiranje: da li su glavni akteri pokazali sposobnost da događaj bude zabeležen za duže vreme, s važnim efektima, ili je samo prolazna stanica koja se brzo zaboravlja.”

Ko može da bude zadovoljan?

Slovenija, kao zemlja koja predsedava EU, pokazala se kao odličan organizator sa mesec dana ranijim Bledskim strateškim forumom kao generalnom probom i jasno vidljivom podelom uloga. Sve su jasnije konture podela u EU na tzv. “prijatelje proširenja”, uglavnom susede Zapadnog Balkana koji su već članice EU i, generalno, istok, jug, pa i centralni deo Evrope. Oni ne žele ponovo probleme na svojim granicama, a privredno, saobraćajno i energetsko umrežavanje sa Zapadnim Balkanom neposredna je korist koja za njih nije beznačajna, posebno vraćanjem nekih bazičnih delova proizvodnih lanaca iz zemalja Azije u evropsko okruženje. Na zapadu i severozapadu je tvrdo jezgro onih koji koče proširenje i koji nisu u tolikoj meri interesno povezani s regionom. Ovo je uprošćena šema, ali se na svim predstavama vidi podela uloga.

Naravno, tome treba dodati i problem usitnjenih državica u regionu, koje u pravom smislu još nisu završene, a neke predstavljaju protektorate koje bi trebalo uključiti u inače prekomplikovani sistem odlučivanja i definisanja opšteprihvatljivih politika u EU. Dovoljan je primer Severnog toka; jedni su bili izričito protiv, a drugi mirno investirali i realizovali projekt uz sve otpore i preko okeana.

Jesu li u pravu oni koji tvrde da je to bila neka mekša verzija štapa i šargarepe?

Deklaracija je izričita. Zemljama regiona se sve eksplicitnije nudi sve dublja sektorska i funkcionalna integracija. Unapređenje i razvoj saobraćaja i saobraćajne infrastrukture, u kojoj zemlje regiona već imaju pristup važnim evropskim fondovima; energetika i povezivanje infrastrukturnih mreža u tom domenu; klimatske promene i životna sredina – koji predstavljaju poglavlja u klasteru 4 za koja je Srbija pripremila pregovaračke pozicije. Zatim digitalizacija, koja je višestruko važna za privredu, reformu državne uprave, obrazovanje, bezbednost i ukupan društveni život, što se u punom svetlu pokazalo tokom pandemije. Vrlo je važno što je usvojena Inovaciona agenda za Zapadni Balkan – skraćeni naziv za agendu koja obuhvata inovacije, istraživanja, obrazovanje, kulturu, mlade i sport. Tu su kanali tešnjeg povezivanja sa EU bezbrojni, a neki već funkcionišu u slučaju pojedinih zemalja regiona, npr. Erazmus+. Kočnica u oblasti otvaranja regionalnog prostora za priznavanje standarda u oblasti obrazovanja, međusobnog priznavanja diploma i kvalifikacija za određene profesije, a u susret regionalnom tržištu radne snage koje se već u praksi konstituiše, čini se da je otklonjena.

U razgovoru predsednika Vučića i premijera Kurtija s kancelarkom Merkel i predsednikom Makronom čini se da su predstavljeni dovoljno jaki argumenti da se ta smetnja otkloni, ne samo između suprotstavljenih pregovarača već i za čitav region. Izričita podrška EU Zajedničkom regionalnom tržištu ima deklarativnu podršku svih članica Zapadnog Balkana, ali u praksi se ona ne realizuje u svim aspektima i od svih učesnika na štetu čitavog regiona. Ukratko, na samom početku zemljama regiona se obećava evropska perspektiva i dalje članstvo, ali bez datog roka, što je rezultat višenedeljnog političkog “hrvanja” među zemljama članicama EU, gde je, čini se, i u onome što se našlo u deklaraciji i u onome čega nema presudila Nemačka.

Sa druge strane, uslovi su jasno pobrojani: razvoj demokratije, a kao prvo, vladavina prava, zaštita ljudskih i manjinskih prava, kao i dobra uprava, koji su najvažnija pitanje domaćih reformi, uz izričito isticanje borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. To je izneto na početku Deklaracije u tački 2, gde se traži snažnija uloga civilnog društva, bolje javno informisanje, nezavisni i pluralistički mediji – ne medijski monopol – što se sve smatra ključnim komponentama demokratskog sistema. A u tački 4 je podvučeno, u kratkoj rečenici, da napredak u proširenju zavisi od napretka u vladavini prava i društveno-ekonomskim reformama i poštovanju evropskih vrednosti, pravila i standarda. U tački 3 je izraženo očekivanje/zahtev da se činjenica da je EU glavni trgovinski i investicioni partner regiona i najveći donator mora uvažiti i preneti javnosti u zemljama aspirantima na članstvo u EU. Opet vrlo kratko – mora. U nabrajanju slede, pod tačkom 5, regionalna saradnja, dobrosusedski odnosi, uključujući bilateralne odnose sa susedima koji su članice EU.

Šta vidite kao kočnicu proširenju EU, unutrašnje probleme u Briselu ili na Balkanu?

I jedno i drugo. EU ne zna šta će pre, problemi se nagomilavaju ne samo oni generisani unutar EU već i u globalnom kontekstu, gde ona preispituje svoje mesto. Ali, na finoj vagi bojim se da pretežu posleratne nezavršene državice koje neprekidno proizvode tenzije i ukopavaju se u “istorijom zadate rovove” večitih žrtava i nepravdi. Kada gledate vesti sa Balkana u evropskim medijima kao što su crkveni desant u Crnoj Gori, vojnopolicijsko postrojavanje oko automobilskih tablica na administrativnoj granici Srbija–Kosovo, provokacije iz Republike Srpske koje prete održivosti BiH – što je strategija koju je uspešno usvojio premijer Kosova prema Srbiji! – neprekidni izrazi zle volje prema Hrvatskoj sa uzvratnim udarima… Da li je to ambijent koji treba da ubrza proširenje? Zato iz EU neprekidno šalju istu poruku – aman, učinite sebe privlačnijim! Ko normalan čezne da kroti goropad? Može, ali to dugo traje i iziskuje veliku energiju, baš kao naš proces pristupanja EU.

Austrijski kancelar je podneo ostavku, češki premijer je priznao izborni poraz. Koliko takvi događaji imaju uticaj na EU, pa onda i na odnose Brisela sa trećim zemljama?

Mnogo toga se prekomponuje u Evropi. Kao da je krenuo talas, istakla bih, zeleni talas koji je po mnogo čemu nadstranački, a naginje ulevo. Izborni rezultati u Nemačkoj, uloga zelenih u Evropskom parlamentu, zeleni u Hrvatskoj, kapilarni uspon zelenih u Srbiji… Zaštita životne sredine – voda, vazduh, zemlja, hrana … Građani uče kako da brane opšte dobro koje je svuda, pre svega u vašem dvorištu, ali još mnogo više van njega jer je svima egzistencijalna potreba, bilo da su u SNS, NDMB, SPS, SSP, ZaS… I tu je početak i kraj. Kada se mnogo više ljudi bude zajednički angažovalo u odbrani javnog dobra koje svima treba, nijedan politički sistem i trenutna konstelacija ne može to da ignoriše. Vladavina prava je javno dobro. Poljaci su se masovno pobunili protiv odluka sudstva i vladajuće garniture i ne žele da snose posledice njihovih odluka po opstanak u EU. Traže se novi putevi, smisao, uverenja… A datum ulaska u EU, da li je on presudan? Ili jasna putanja i koraci na tom putu, pa da i mi podelimo deo odgovornosti za majušni i sada već ranjivi kontinent Evropu. Možda ćemo im brže zatrebati nego što i mi i oni očekujemo.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.