Pet minuta sa Goranom Ilićem

Sudijska i tužilačka udruženja, kao i civilni sektor koji se bavi pravnim pitanjima, u prvi plan ističu okvir kojim bi mogao da se smanji pre svega politički uticaj i pritisak izvršne vlasti na sudije i tužioce. Zbog čega se, amandmanski bar, odustalo od radikalne kontrole pravosuđa, pitanje je za predlagače i kreatore političkog sistema, a o dobrim stranama i manama predloženih ustavnih amandmana razgovaramo sa zamenikom republičkog javnog tužioca Goranom Ilićem. On će, kao i sve njegove kolege, kad prođe čitava procedura i amandmani postanu deo Ustava, biti lišen onog “dodatka” zamenik, koji je jasno ukazivao na upravljanje čitavom organizacijom sa jednog mesta.

“Ubuduće nijednog sudiju ni predsednika suda neće birati Narodna skupština, proces je prepušten Visokom savetu sudstva, telu koje će u pretežnoj meri činiti sudije. Kada je u pitanju javno tužilaštvo, novina je ukidanje tzv. monokratskog sistema, što je sistem jednovlasti ili jednostarešinstva, prema kojem iako je tužilaštvo organ, njegove funkcije vrši samo jedna osoba, republički javni tužilac”, kaže Ilić na početku razgovora i objašnjava: “To je prevaziđeni model koji se vezuje za sovjetsku prokuraturu, a vi znate da se nije proslavio sa stanovišta zaštite ljudskih prava i procesuiranja krivičnih dela.”

Kakav sistem očekujemo?

Javno tužilaštvo će biti kolektivni organ s naglašenom hijerarhijom, ali u strogo i tačno propisanim situacijama, pa je i protiv svakog hijerarhijskog uputstva predviđen prigovor. Ukoliko je uputstvo nezakonito ili neosnovano – što znači da je možda zakonito, ali protivno profesionalnoj savesti – možete da ga odbijete. Uvodimo neku vrstu klauzule profesionalne savesti.

Govorite o uputstvima u konkretnim predmetima i mogućim uticajima i pritiscima?

Da, velika pažnja se posvetila hijerarhiji upravo zato što je hijerarhija bila način političkog uticaja na javno tužilaštvo. Nisu političari okretali telefon i svakog konkretnog tužioca zvali, to se radilo putem hijerarhije tako što su oduzimani predmeti neposlušnima ili su u nekim slučajevima davana neosnovana uputstva.

Proširen je opseg imuniteta javnih tužilaca; ubuduće javni tužilac neće moći da bude pozvan na odgovornost ne samo za postupanje u predmetu već i za istupanje i aktivnosti u vezi s javnotužilačkom funkcijom. Recimo, neko bi mogao da shvati da sam u razgovoru s vama rekao nešto što šteti ugledu javnotužilačke funkcije i da me pozove na odgovornost, izloži disciplinskom progonu, a ubuduće neće moći. Ovo će, po mom uverenju, značajno doprineti jačanju poverenja u javno tužilaštvo jer ako više tužilaca bude govorilo o tome šta se dešava i kakve su aktivnosti, biće i bolja slika o javnom tužilaštvu. A mi znamo da je ta slika danas katastrofalna.

To znači da izbacivanje ovog u nazivu nije samo kozmetička promena?

Tačno, nije samo jezička, semantička već suštinska. Takođe je bitno što se povećava broj tužilaca u Visokom savetu tužilaca, činiće većinu, pet će biti izbornih, biraće ih same kolege, šesti je vrhovni tužilac. Starešine ne mogu da budu članovi VST niti će tim telom predsedavati vrhovni tužilac, što je veoma važno jer smo dosad imali neku vrstu sultanske moći u rukama republičkog javnog tužioca, koji je bio i predsednik Državnog veća tužilaca. Takođe je predviđeno da o svim pitanjima položaja tužilaca odlučuje Savet, neće (vrhovni) javni tužilac odlučivati o premeštanju tužilaca kao sada, a neće ni postavljati vršioce dužnosti u pojedinim tužilaštvima. Ta je dosad bio model za političku i svaku drugu manipulaciju jer je republički tužilac imenovao vršioce, a jasno je da v.d. nema otpornost na politički i svaki drugi pritisak kakav ima izabrani tužilac.

Ima i zamerki.

Ja mogu da govorim o rešenjima za koja sam se zalagao, a nisu prihvaćena. Jedno od njih je da vrhovnog javnog tužioca bira Visoki savet tužilaca, a ne Narodna skupština. Takvo rešenje postoji u nekim zemljama, ja znam za Italiju i BiH, tako da smo se u Radnoj grupi na kraju opredelili za srednje rešenje, predlaže ga Savet, a bira Skupština. To nije idealno rešenje, ali je bolje od rešenja koje je u okolnim zemljama.

Problematično rešenje je i način biranja članova Saveta iz redova javnosti; njih bira Narodna skupština dvotrećinskom većinom, ali ako ne može da je obezbedi poseže se za nekakvom petočlanom komisijom. To je loše rešenje, sistem za deblokadu izbora treba da bude neprimamljiv skupštinskoj većini, da pre tog mehanizma iscrpi sve moguće načine da izabere članove VST. Ne samo vladajuća većina već i manjina, takozvana parlamentarna opozicija, i kad skupština, vlast i opozicija budu birali članove, onaj njegov politički deo neće činiti istomišljenici.

Očekuje se da će ovaj saziv i proglasiti ustavne promene, posle stava Venecijanske komisije i referenduma, ali šta zapravo i kada očekujemo kao ključne promene u radu pravosuđa?

Kad je u pitanju tužilaštvo, pravi efekti će biti kada zbog promenjenog načina rada javnog tužilaštva poverenje javnosti bude veće. To znači da će i sve afere s kojima smo se kao društvo suočavali biti razrešene.

To je jedina prava mera uspeha ili neuspeha amandmana.

Ovde je već dugo tužilačka istraga, a pominjete i afere; omogućavaju li najavljene promene i samostalnost, bolju tužilačku istragu, nezavisniju ili je za to potrebna i infrastruktura?

Ovo je dobar korak u dobrom smeru, nužan, ali ne i dovoljan uslov. Za potpuniju i bolju tužilačku istragu svakako je neophodno da pojedini delovi policije budu pripojeni tužilaštvu, da tužilaštvo ima svoju “policiju”, tim koji će postupati isključivo po nalozima tužioca i biti izdvojen iz policijskog sistema. U zemljama koje su imale ozbiljne rezultate u borbi protiv korupcije tužilaštva su imala posebne jedinice ili islednike.

Tu nam je Italija dobar primer?

Italija je dobar primer, a mogla bi da bude i Rumunija i sad čuvena tužiteljka Laura Kodruta Koveši, koja je imala posebnu policijsku jedinicu i čak ovlašćenu jedinicu pod sopstvenom kontrolom.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.