Pet minuta sa Estelom Živkov (VIDEO)

Izvor: Novi magazin

Zašto ste se odlučili da na ovaj način istupite u javnost?

Većina zaposlenih u službi zaštite nepokretnih kulturnih dobara svesna je svih specifičnosti i poteškoća koji prate zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa. U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture radim više od 20 godina, za to vreme promenilo se pet direktora, sigurna sam da je bilo različitih pritisaka vlasti, investitora, vlasnika, ali presedan kakav nam se sprema još nije zabeležen. Koliko ja mogu da pratim, do sada je nasleđe bilo ugroženo „pronalaženjem“ rupa u zakonu, pronalaženjem nekoga ko će da sprovede odluku koja devastira kulturno nasleđe. Kada je u pitanju Dobrovićev Generalštab situacija je potpuno drugačija. U pitanju je utvrđeno nepokretno kulturno dobro. Utvrđeno je 2005. godine, znači posle bombardovanja, znači u stanju u kome se i danas nalazi. Zakon o kulturnom nasleđu jasno kaže da se kulturno dobro može brisati iz registra i to u izuzetnim slučajevima ako je „uništeno ili nestalo, odnosno ako je izgubilo svojstva“ zbog kojih je utvrđeno za nepokretno kulturno dobro. Kada je Generalštab u pitanju ti sigurno nije slučaj. Tako da ne postoji ni jedan pravni osnov za njegovo „brisanje“ iz Centralnog registra. Centralni registar nepokretnih kulturnih dobara se vodi od 1981. godine. U njega je do danas upisano 2.643 nepokretnih kulturnih dobara, a iz njega obrisano samo sedam nepokretnih kulturnih dobara za koje je dokazano da su izgubili spomenička svojstva. Planirana izgradnja na širem prostoru Generalštaba podrazumeva brisanje ili značajno menjanje četiri odluke o utvrđenim nepokretnim kulturnim dobrima bez ikakvog pravnog osnova. 

Da li to objašnjava i možda neočekivano jedinstvo zaposlenih? 

Mislim da upravo pomenute činjenice objašnjavaju jedinstvo konzervatorske struke. Jer, ukoliko se sa jednog dobra silom vlasti „skine“ zaštita to će otvoriti put ubrzanom devastiranju kulturnog nasleđa Republike Srbije. To će biti signal da Zakon o kulturnom nasleđu ne mora da se poštuje, pa će onda svako sa malo više moći da „ukloni“ kulturna dobra koja smetaju njegovom „razvojnom“ projektu. Ako uđemo dalje u analizu – ukoliko država ne poštuje jedan svoj zakon, to takođe otvara put bezvlašću, jer zašto bi se onda i jedan drugi zakon poštovao? Htela bih samo da napomenem da su se našem Stavu priključile i kolege iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, tako da je danas naš Stav potpisalo 80 konzervatora. Sigurna sam da isti stav dele i konzervatori iz drugih zavoda.

Direktorka je podnela ostavku, šta se od tada dešava u Zavodu? Ima li pritisaka, da li vas je neko iz Vlade zvao?

Zavod nije niko zvao ni iz Vlade ni iz Ministarstva kulture. Odgovore na naš stav nismo dobili ni sa jedne adrese na koje je upućen. Iskreno, odgovor ni ne očekujemo. 

A ima li reakcija javnosti, kako uže, stručne, tako i šire?

Reakcija javnosti ima. Posebno nas raduje reakcija stručne javnosti. Najznačajnija od njih je reakcija Međunarodnog saveta za spomenike i spomeničke celine (ICOMOS) koja okuplja sve najeminentnije stručnjake za zaštitu nepokretnog kulturnog nasleđa širom sveta. ICOMOS je takođe savetodavno telo Uneskovog Komiteta za Svetsku baštinu i bez njihovog mišljenja se ni jedno kulturno dobro ne može upisati na Uneskovu Listu svetskog kulturnog i prirodnog nasleđa. Oni su uputili pismo na iste adresa na koje smo i mi uputili naš Stav u kome se izražava nezadovoljstvo zbog nepoštovanja nasleđa 20. veka i pruža podrška stručnoj javnosti našem nastojanju da se očuva zgrada Generalštaba. Svakodnevni su pozivi i kolega iz okruženja koji takođe žele da nas podrže.

Da li je slučaj sa Generalštabom na neki način prevršio meru? 

Ako se ovo desi, više ni jedan spomenik nije zaštićen. S kojim argumentom ćemo štititi spomenike na Kosovu i Metohiji ako svetu pokažemo da ih ne možemo sačuvati ni u srcu Beograda. 

Ministar Vesić je rekao da Šećerana neće biti srušena, imate li nekih informacija o tome? 

Mi ni za Generalštab, kao ni za Šećeranu nismo dobili ništa zvanično. Fabrika šećera utvrđena je za nepokretno kulturo dobro 1984. godine, a od 1987. godine nalazi se i u okviru prostorno kulturno-istorijske celine Topčider, koja je kategorisana kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Rušenje fabrike šećera takođe nije moguće bez kršenja zakona. Moguća je svakako njegova rehabilitacija. 

Kakav je uopšte odnos vlasti prema kulturnom i spomeničkom nasleđu u Srbiji? Da li je u unutrašnjosti gore nego u Beogradu?

Situacija je svuda zabrinjavajuća. Gde god postoje veće investicije, nasleđe je ugroženo. Odnos vlasti se najbolje vidi u činjenici da su sve druge vrste kulturnog nasleđa dobile zakon koji bliže uređuje njihovu zaštitu, a da zakon koji reguliše delatnost zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa još nije gotov. Stanje u zaštiti nikada nije bilo savršeno, ali se situacija sve više i više pogoršavala. Služba zaštite je decentralizovana i postala podložna uticajima lokalnih vlasti još početkom dvehiljaditih godina, godinama nije bilo zapošljavanja, pa su sada neki veliki zavodi (po teritoriji) kao što je niški koji pokriva sedam upravnih okruga ostali na manje od 20 zaposlenih. Zakon o planiranju i izgradnji je u dobroj meri derogirao Zakon o kulturnim dobrima i time ugrozio spomeničko nasleđe Srbije. Budžeti za kulturnu su mali i nedovoljni za bilo kakve ozbiljne radove na nasleđu i slično. 

Kako izgleda poređenje s regionom? 

Samo kada se uporedi broj utvrđenih kulturnih dobara u Srbiji I u zemljama bivše Jugoslavije stiče se utisak da su ostale zemlje pod znacima navoda bogatije kulturnim nasleđem od nas. U realnosti to svakako nije slučaj. Pravilnost je uvek: što je neka zemlja razvijenija i bogatija, odnos prema nasleđu je najvišem nivou. Odnos prema nasleđu jedne zemlje ili jedne kulture je civilizacijska tekovina. Naš odnos govori upravo o tome na kom smo stupnju civilizacijskog razvoja. 

Šta očekujete, da li će stav Zavoda kada je o Generalštabu reč biti uvažen od vlasti?

Nažalost, iskustvo me je naučilo da se ne nadam ničemu dobrom. Ne verujem da će vlast uvažiti stav struke, ali verujem da će Generalštab preživeti i ovo bombardovanje. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.