Pet minuta sa Duškom Bogdanovićem

A on, kako kaže Petar Peca Popović, “sve pišući o medijima, sportu, kulturi ili o brljotinama šampiona naše stvarnosti, godinama uredno briljira u svojim kolumnama, stavljajući kap razuma u koktel ludosti” i kaže da Duško Bogdanović “čuva rukopis časnog autoriteta, čuvajući drugost u odnosu na sraman i slugeranjski žurnalizam”.

Siniša Kovačević ide i dalje i kaže da je, daleko bilo, Duško Bogdanović obezbedio sebi i epitaf: “Umro slobodan, od viška objektivnosti i pravičnosti”. A Draža Petrović podseća da je Duško Bogdanović onaj koji je stajao pod silnim reflektorima televizijskih studija, da zna šta je program uživo, šta je život pred kamerama. I da “ponekad deluje kao matoro džangrizalo, ali to mu savršeno stoji”, i da je baš u tome njegova prednost nad nama koji samo tako izgledamo.

U svakom slučaju, Duško Bogdanović je do dana današnjeg ostao budno oko nad svim onim što nam se dešava u društvu i to će nam uvek “servirati” na britak i beskompromisan način u svojim kolumnama. Dokaz za sve ove tvrdnje uskoro nas očekuje kod izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada, koja objavljuje najnoviju knjigu Duška Bogdanovića “Nervozne godine”.

*Razgovaramo upravo na dan kada ste pre 22 godine počeli da pišete dnevničke beleške, 23. marta 1999, koje su objavljene u knjizi “Beleške iz (I)NATA”. Ta knjiga predstavlja svedočanstvo o svemu što nam se dešavalo za vreme bombardovanja. Možete li da nam kažete šta je suština poriva da se “srede misli”, da se zapiše ono što se dešava oko nas?

O, nemoguća misija! Otkad znam za sebe teško sam “sređivao misli”. Uvek je prolazila ona prva koja mi prostruji kroz glavu. Znam da je mudro i korisno umeće brojanja “do deset”. Kod mene je to, međutim, navek bila skraćena verzija. Moguće da je sve posledica mog “sportskog ja”. Na terenu, u bazenu, na ledu, razmišljaš u deliću sekunde, nema posle ću, ili dža ili bu… Na koncu, semafor pokaže sve. Dobro i loše. Poraz ili trijumf. Dabome, u svakodnevlju takav misaoni postupak donosi i pogrešne procene i katastrofalne odluke. Život! Ali, takav sam. U pisanju, takođe. Kasno je da se menjam…

*Tokom proteklih decenija u kolumnama upravo to radite. Još od “Naše borbe”, pa u Blicu, nedeljnicima… Koje su nam godine bile najnervoznije?

Kad vratim životni film, sve su godine bile nervozne na svoj način. Teško ih je porediti. Ali, ima lepih i odvratnih “nervoza”. One nervoze kada mi je sport bio vrlo važan, potom studentske godine, one sa strogo ličnim ili porodičnim događanjima, poslovne, naravski…

Recimo, 88. Čist “rolerkoster”. Početkom i sredinom te godine Informativna redakcija televizije Novi Sad beležila je neviđen svejugoslovenski proboj, krunisan pobedom na festivalu u Neumu u kategoriji televizijskog Dnevnika. Nove zvezde! Nekoliko meseci docnije, nakon “Događanja naroda”, idioti su vikali za nama po ulicama, optužujući nas za autonomaštvo, neprofesionalizam, udvorništvo… Sledio je “topli zec” kroz idejnopolitičku diferencijaciju. A mi smo radili svoj posao najbolje što smo umeli i znali. I pre i posle. Makar većina od nas. Pluskvamperfekt, kako god.

*U knjizi “Nervozne godine” mnoge kolumne su posvećene medijima. Kako vi vidite stanje u medijima danas?

Bezobrazno dugo sam u novinarstvu. Ako računam volontiranje tokom srednjoškolskog raspusta u novosadskom Dnevniku, godine studiranja na FPN i sve potonje po raznim redakcijama, u novinama, na radiju i televiziji, pa eto, bezmalo šezdeset godina. Za mene ne važi izreka kako je novinarstvo najlepša profesija ako se na vreme napusti. Danas? Onako kako odluči svako ko se smatra novinarom. Ništa alibi tipa, eto moram, žena ne radi, deca, ogroman kredit… Ima toliko drugih profesija u kojima striktno držanje uzusa zanata, dostojanstvo, samopoštovanje… može da dođe u drugi plan, te vezuješ konja gde ti gazda kaže. U novinarstvu, onom pravom, časnom, poštenom, ili jesi ili nisi. Ništa između.

*Čitaoci će, pored mnoštva sjajnih opaski o dešavanjima u medijima i sportu, pročitati i promišljanja o političkoj situaciji i kod nas i u svetu. Niste “štedeli” ni opoziciju, na primer, u kolumni “Kvadratura opozicije”. Ima li mogućnosti za dijalog danas i ovde kad živimo u opštoj kakofoniji?

Znam šta je politika, znam šta je višestranačje, izbori, pobede, porazi, koalicije… Sredinom sedamdesetih počeo sam da pratim događanja na političkoj sceni zemalja takozvane razvijene demokratije. I zaljubio se za sva vremena. Potpuno sportska atmosfera, ikonografija kao na rok koncertima. Fanovi, navijanje, konferencije za medije s neverovatnim pitanjima, debate na ivici fizičkog sukoba aktera…

To je 1990. postala i naša stvarnost. Počeo sam s prvom višestranačkom serijom u Jugoslaviji. Izbori i veliko – buć! Onda radost i nada petooktobarska… pa još jedared – buć! Evo, devet godina Ovog i Ovih. Katastrofa. A opozicije nigde. Tuga bez opomene. Nirvana. Sami sebi dovoljni. Nema više ni – buć! Teško razočaranje.

*U vašim knjigama, u Beleškama o piscu, uvek istaknete, na prvom mestu “Novosađanin”. Koliko ste danas Novosađanin? Kako vam se danas čini Novi Sad?

To je grad u kojem sam rođen i koji sam, uz razne prilike da ne bude tako, odabrao da bude moj za ceo život. Obožavao sam ga. Školovanje, korzo, blejanje ispred “Carigrada” i “Kafea”, leti Štrand, zimi klizanje… Svi smo se znali i kad se nismo poznavali. Kao beogradski student već petkom sam hitao kući. Kod mojih. Kod devojke, roditelja, prijatelja… zbog sporta, dabome.

Onda su krajem osamdesetih barabe, nikogovići i bezveznjaci počeli da preuzimaju grad. Uzeli su ga bez borbe, bez otpora. Tada sam izmislio reč “Starosađani”. Ne zbog pristiglih “dođoša” i nas “nađoša” već kao kod raspoznavanja. Prepoznavanja. Identifikacije.

Tog mog Novog Sada više nema. Niti koga poznajem u njemu niti mene neko zna… Svi su s nekim maskama. Ali ne zbog korone…

G.N.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.