Pet minuta sa Dušanom Kokotom

Izvor: Novi magzin

Nije nasilja u školama, posebno nad nastavnicima, manje nego prethodnih godina nego su se neki od napadnutih ohrabrili da o tome govore, a neki nasrtaji poput udarca ciglom u glavu na javnom mestu ili glava o beton nastavnice pred svedocima toliko su teški da ne mogu ostati bez javnosti, smatra predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Dušan Kokot, nedavno reizabran na tu funkciju. Sindikat NSPRS godinama upozorava na rastuće nasilje, vršnjačko i svako drugo u školama, pre dve godine posle drastičnih incidenata u Trsteniku ponudili su i način za njegovo smanjivanje, ali bez odjeka među nadležnima, koji žmure na sve.

 

Pre nekoliko dana nimalo biranim rečima reagovali ste na izjavu bivše premijerke, sada predsednice Skupštine Ane Brnabić da je u obrazovanju mnogo bolje nego pre deset godina. Zašto?

Sramotno je to i komentarisati, ja ne vidim ama baš nijedan segment koji je bolji, od stanja u školama, opremljenosti, bezbednosti, do socijalno-materijalnog statusa zaposlenih i znanja dece. Štaviše, rekao bih da je u mnogim stvarima mnogo gore. To što je plata nastavnika dvostruko veća nego pre deset godina obična je besmislica, ne argument; plata profesora je 86.700 dinara ako ima punu normu i sedmi stepen obrazovanja, pa s minulim radom i starešinstvom može da stigne do sto hiljada dinara. Ali nije posao nadležnih da nam pričaju šta je bilo pre deset ili sto godina već šta rade i šta će raditi da sadašnjost i budućnost obrazovanja, dece, nastavnika, roditelja bude bolja i sigurnija. 

 

Ključni povod za ovaj razgovor jeste nasilje dece i roditelja nad nastavnicima. Doskoro se više govorilo o vršnjačkom nasilju, sada je ovo u fokusu.

Nije se ništa ključno promenilo u poslednjih godinu, dve, samo su neki nastavnici, poput koleginice Aleksandre Saške Marković, javno progovorili o napadima, u ovom slučaju učenika. Napadi roditelja odavno nisu samo verbalni, ali konstanta koja sve prati godinama je da se takvi događaji sakrivaju u samim školama. Sve direktore bira izvršna vlast, postavlja ih ministar, a reka ne teče uzvodno, pa se tako postavljeni direktor plaši da informacije o lošem stanju u školi prenese dalje, plaši se za svoju poziciju, pa zbog toga pritiska zaposlene da i oni ćute. 

 

Nekada neka deca nisu volela da idu u školu, većina jeste, da se druže, nešto nauče, a danas izgleda da je i deci i nastavnicima škola noćna mora?

Jeste upravo zbog tog nasilja koje se iz društva preliva i u školu. Mi u društvu imamo zaštićene nasilnike, ali – da se vratim pitanju – mislim da i danas većina dece voli da ide u školu, tu su drugari, razmenjuju se iskustva, nešto nauči, socijalizuju se. Sigurno, međutim, nije prijatno ako dolazi u školu u kojoj se neki učenik dugo nasilno ponaša, a nastavnicima i školi su vezane ruke. Nedostatak alata kojim nastavnik u učionici može da drži stvari pod kontrolom doveo je do kulminacije nasilja, čak i učenika koji još nisu ni tinejdžeri.

Vi danas đaka ne možete da udaljite sa časa ma šta da radi, čak i da urinira nasred učionice! Sem naših vezanih ruku i ko ih i zašto tako vezuje, tu se postavlja i pitanje da li je pravo tog jednog učenika na obrazovanje veće od prava ostalih 29 učenika u razredu? Mi smo i kao sindikat tražili da možemo učenika koji ponavlja nasilje udaljimo sa časa, odnosno da preveniramo ludilo koje dovodi do nasilja. Tražili smo suspenziju učenika i momentalno obaveštavanje roditelja, koji je obavezan da dođe u školu. Suspenzija jeste ušla u zakon, ali na nakaradan, neprimenljiv način. A taj učenik može polagati završni ispit, pa mu nije uskraćeno pravo na obrazovanje. 

Tražili smo i da se ne postupa po anonimnim prijavama jer je ogromna većina najobičnija osveta, ali kada vam inspekcija dođe pet puta po takvoj prijavi, onda vas i kolege čudno zagledaju, bez obzira na to što ništa nije nađeno. U takvim okolnostima nastavnici dižu ruke i upisuju petice. Moj sin je sada završio osmi razred, desetine i desetine vukovaca je bilo, nikako da se na završnoj svečanosti pročitaju sva ta imena. Ima među njima dece koja su to sigurno zaslužila – i oni uspevaju ne zahvaljujući sistemu nego uprkos njemu! – ali taj vukovski cunami je posledica nasilja nad nastavnicima, koji u strahu pred učenicima i njihovim roditeljima i pod pritiskom direktora bespomoćno dižu ruke i pišu petice.

 

Počinje raspust, naredna dva meseca nema škole, šta planirate za jesen?

Rekao sam i ponavljam; nećemo više dopustiti da prosvetni radnici budu žrtve. Makar škola bila bez nastave, neće još jedna glava pući! Traje godinama i samo idiot bi verovao obećanjima vlasti. Naš sindikat je pokrenuo anketu među članstvom da utvrdimo naredne korake i kad rezultati budu poznati, obavestićemo javnost šta ćemo raditi; sigurno je jedno – da školska godina neće početi ni trajati na način na koji je to do sada bilo.

 

Hoćete li pozvati i druge sindikate?

I druge sindikate, i kolege i koleginice koji nisu u sindikatima, nevladin sektor, građane da nam se pridruže. Mi smo naše zahteve po pitanju bezbednosti izneli još pre dve godine posle slučaja u Trsteniku, a što se tiče materijalnog statusa zaposlenih, pratićemo i zahtevati da se sva prava, poput novogodišnje nagrade, nađu u budžetu i isplate bez dodatnih pregovora. Imamo i rešenje Agencije za mirno rešavanje sporova mada ovu državu očito ništa ne obavezuje. Zbog toga mislim da se moramo sami organizovati, pozvati kolege i građane jer svi moraju shvatiti da mi ne branimo sebe već – javno obrazovanje.

Danas više od trećine svršenih osnovaca upisuje privatne škole, a voleo bih da znam koliko je posle „Ribnikara“ dece upisano u te škole jer je tamo bezbednost veća. Rezultat svega će biti gašenje javnih škola, mnogi nastavnici će ostati bez posla, a u školu će ići samo oni koji imaju para. I nije to slučajno, setimo se, na kraju, ko je bio ministar pre pet godina. Direktor privatne škole! To nema nigde, pa niko me ne može ubediti da je on radio u interesu javnog obrazovanja jer bi time direktno ugrozio svoj posao. 

Meni sve to jasno pokazuje šta je agenda; kad ukinemo javne škole, bićemo društvo prostih najamnih radnika, naša deca će motati kablove jer smo mi kao radnici jeftiniji nego robot na zapadu. I kuda ovaj autobus vozi? Mi kao prosvetni radnici upozoravamo da srljamo u provaliju, a vlast stalno govori da sistem nije zakazao.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magzin.