Pet minuta sa Đorđem Krivokapićem

Izvor: Novi magazin

U jeku uzavrele političke krize, masovnih protesta i sve izraženije građanske neposlušnosti, prilično skromno je primećena i javno debatovana vest da srpski tabloidi brišu tekstove u kojima blate neke od pobunjenih studenata. A upravo bi javnost, naviklu na svakodnevno obračunavanje prorežimskih kvazimedija sa svima koji prkose zvaničnoj „istini“, trebalo da ohrabri odluka nekih provajdera u internet sferi da ovdašnjim tabloidima praktično naloži da sa svojih portala uklone više od 100 tekstova. Kako je objavila Cenzolovka, reč je o sadržajima „u kojima su iznosili informacije bez dokaza ili širili govor mržnje prema učesnicima blokada i protesta“, suprotno pravilima korišćenja interneta i zakonima Evropske unije i Srbije. 

Povodom ove nove prakse digitalnih platformi zatražili smo pojašnjenja od Đorđa Krivokapića, profesora prava informaciono-komunikacionih tehnologija na Fakultetu organizacionih nauka, inače suosnivača SHARE fondacije. 

Kako je došlo do toga da prorežimski tabloidi moraju da uklone tekstove sa govorom mržnje prema učesnicima blokada i protesta u Srbiji?

Po mom razumevanju, oni su takve tekstove sklonili nakon što su primili obaveštenje svojih pružaoca usluga. To su kompanije koje obezbeđuju ono što zove hosting a predstavlja skladištenje podataka, odnosno veb stranica, i omogućavaju pristup tim sadržajima na internetu. Te kompanije su dobile zahtev da uklone stranice u kojima se krše neke pravne norme. U ovom slučaju, koliko sam razumeo, to nisu domaće nego inostrane kompanije ali su svejedno potencijalno solidarno odgovorne sa onima koji objavljuju takve sadržaje, bilo da se radi o povredi autorskog prava ili kao u ovom konkretnom slučaju o kršenju ličnih prava. Možda prema krivičnom pravu a moguće i u građansko-pravnom smislu.

Ukoliko te kompanije po obaveštenju zainteresovanog lica u vezi sa potencijalno ugroženim pravima, i dalje takav sadržaj čine dostupnim javnosti onda one gube ono što zovemo privilegijom oslobođenja od odgovornosti. Zapravo mogu solidarno da odgovaraju sa medijem koji je odgovoran za takav sadržaj. Te kompanije, kada prime pomenuta obaveštenja, same procenjuju kroz analizu rizika da li će mediju kojem pružaju uslugu dostaviti zahtev da ukloni takav sadržaj. Inače, pružaoci takvih usluga ugovorom sa medijskim klijentima propisuju da se njihovim sadržajima ne mogu kršiti nečija prava, na primer u slučaju dečije pornografije, autorskih ili nekih drugih ličnih prava. U takvim ugovorima se predviđa šta su to povrede zbog kojih se može otkazati usluga hostinga. Naravno, da to njima ne odgovara jer bi time izgubili klijenta, ali ne žele ni da trpe odgovornost za sporni medijski sadržaj koji čine javno dostupnim. 

U ovom konkretnom slučaju, kompanije provajderi su očigledno procenile da broj zahteva i medijski sadržaji na koje im je ukazano za njih predstavljaju rizik da budu solidarno odgovorne pa su zato pokrenule ugovorom predviđenu proceduru prema medijima koji se kod njih hostuju. S druge strane, čini se da mediji na koje se to odnosilo nisu hteli da promene provajdera, jer je to tehnički i ekonomski veoma zahtevno, već su odlučili da uklone takve sadržaje. 

Navodno su tabloidi uklonili tekstove kojima su kršili etičke i zakonske norme Srbije, ali pre svega zato što su kršili propise EU objavljujući slike i lične podatke studenata, nazivajući ih antisrbima, kroatofilima i drugim pogrdnim imenima. Ko i kako može da zahteva brisanje spornih sadržaja i ko onda nalaže njihovo uklanjanje?

Ovde nema nalaganja, nema procesa gde javno pravo i nekoga ko kao nosilac javnog prava i odgovarajućih ovlašćenja, moći i prinude traži da se takvi sadržaji uklone. Sadržaj se uklanja u okviru ugovornog odnosa, a hosting kompaniji na to može da ukaže lice čije je pravo ugroženo kao i bilo koje drugo zainteresovano lice. Na Fejsbuku i drugim platformama postoji „dugme“ report button koje nam omogućava da te društvene mreže obavestimo da postoji neki nezakonit sadržaj koji zbog toga treba da bude uklonjen. Od toga koliko su legitimni odnosno opravdani takvi zahtevi zavisi i već pomenuta procena rizika hosting kompanije da reaguje prema svom klijentu. 

Kako to da ranije nije bilo takve prakse iako prorežimski mediji, posebno tabloidi, gotovo ustaljeno krše etičke i profesionalne norme Srbije i EU?

Suštinski, mislim da se ranije nije krenulo ovim putem pritiska na hosting provajdere zato što se postavljalo pitanje kreativnosti i vere da će to da urodi plodom. Onda je neko ipak zavrnuo rukave i zapravo iskoristio mehanizam koji sam pomenuo. 

Može li se ovim povodom postaviti pitanje ograničavanja slobode izražavanja i informisanja koje su garantovane domaćim i posebno evropskim propisima?

Ovde nije reč o ograničavanju slobode izražavanja i informisanja zato što uklanjanje spornih sadržaja nije preduzela država već je reč o ugovornom odnosu između hosting kompanija i njihovih klijenata – medija. 

Međutim, kada to posmatramo iz drugog ugla, ono što možemo primetiti a protiv čega se bori zajednica za zaštitu ljudskih prava jeste da se daje previše moći hosting kompanijama i platformama da one vrše selekciju onoga što će biti ili neće biti objavljeno, a one ako padnu u pogrešne ruke tu moć mogu da zloupotrebe. Mnogi misle da je Tviter pao u pogrešne ruke jer smatraju da je njegov novi vlasnik (od kraja 2022.) Ilon Mask previše liberalan, mada se ispostavilo da nije tako. Ali ako Fejsbuk ili Instagram padnu u ruke nekoga ko ne voli rizik i ko će nakon svake prijave da zahteva uklanjanje sadržaja onda može doći do sužavanja slobode izražavanja i informisanja. Tako bi svaki sadržaj koji nije sto posto proveren mogao da bude uklonjen, a znamo da i sadržaji koji predstavljaju mišljenje i kada nemaju najviši nivo kvaliteta mogu doprineti javnoj sferi. 

O svemu tome se može diskutovati ali je izvesno da je rizična ta koncentracija moći posrednika koje hostuju sadržaje da svojim kapacitetima odlučuju o tome šta će biti vidljivo a šta ne. Država i njen aparat bi trebalo da ceni koji je dobar balans između slobode izražavanja i zaštite privatnosti i drugih interesa. No, kada imamo državu koja to ne radi adekvatno možda je bolje da to čini platforma, iako na duži rok to može biti pogubno. 

Smatram da moramo imati brojne kvalitetne mehanizme za procenu kvaliteta sadržaja iz više perspektiva da bi se donosile teške balansirane odluke o tome šta treba ukloniti a šta ne. Ti mehanizmi treba da budu od onih mekih – samoregulatornih do nekih tvrdih koji omogućavaju i vanredne mere u situacijama kada su u pitanju neki najznačajniji društveni interesi poput dečje pornografije i sličnih pojava. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.