Pet minuta sa Dinkom Gruhonjićem

Ovoga puta, u noći između 23. i 24. novembra na ulazu njegove zgrade u Novom Sadu osvanuli su grafiti mržnje da nije poželjan u ovom gradu i s fašističkim simbolima. Kako se nosi s novom situacijom, ali i o tome koliko se u našem društvu uopšte ne razume srž i svrha istraživačkog novinarstva, razgovaramo sa Gruhonjićem za Novi magazin.

*Nije prvi put. NDNV i vi lično imate iskustvo s pretnjama članovima, stizala su preteća pisma, tabla gde je bilo sedište Udruženja često je bila meta pretećih poruka, ali sada je to drugačije jer su počinioci to uradili na zgradi u kojoj živite s porodicom. Prelazi li ovo zaista sve granice osnovnog ljudskog prava na bezbednost egzistencije?

Ne prelazi sve granice, već je prešlo. Onima koji imaju nedoumicu o tome kakav je to osećaj, neka zamisle kako bi im bilo da im se to “desi” i da im deca prolaze kroz vrata “okićena” mržnjom i pozivom na nasilje. Taj poziv upućen je anonimno, iz fašističkih katakombi. Ja svoje tekstove potpisujem imenom i prezimenom.

*Vama su upućivane pretnje i s najviših političkih mesta, neretko su to činili i poslanici u Skupštini Srbije. Kolika je odgovornost sadašnjih predstavnika vlasti za sve ovo?

Odgovornost vlasti je uvek najveća. “Tradicija” nekažnjavanja onih koji prete i napadaju novinare, fizički ih povređuju, vrše atentate na njih, ubijaju ih, nažalost je konstanta svake vlasti u Srbiji. Vučićeva vlast se, kao i Miloševićeva, ne libi da preko svojih notornih funkcionera čak i sa skupštinske govornice upućuje pretnje slične onima koje su ispisani na mojoj zgradi. Verovatno ih nisu lično pisali, ali jesu dali zeleno svetlo. Time su postali saučesnici.

*Da li je ikada ranije razrešen neki slučaj pretnji koji je nadležnima prijavio NDNV ili vi lično?

Toliko retko su pronađeni oni koji prete, da to može da se ubroji u domen statističke greške.

*Najnoviji slučaj takođe je prijavljen policiji. Izjavili ste da ste dobili odgovor da je krivična prijava koju je vaš advokat podneo u vaše ime “zbog izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti” dostavljena na hitno postupanje Višem javnom tužilaštvu. Očekujete li da će ovog puta počinioci biti otkriveni i da će odgovarati pred licem pravde?

Voleo bih da se to konačno desi. Ne želim da ugrožavam istragu, ali želim da pomognem. Policija verovatno zna ko su “navijači” koji i inače žvrljaju kojekakve gadosti po zidovima naselja Liman u kojem živim. Među njima, na primer, dominiraju grafiti “1312” i “ACAB”, odnosno “All Cops Are Bastards”, što baš i nije prijateljska poruka upućena policiji. Siguran sam da znaju i da među tim “navijačima” ima i dilera droge, koje angažuju krupniji dileri za rasparčavanje po Limanu.

Kada šetate Limanom zaista imate utisak da ste u nekakvom Bronksu. Liman je nekada, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, bio sedište svakovrsne umetničke i intelektualne avangarde, pankerski kraj. A pogledajte na šta sada liči. Dragi Limanci, mislite li onda da je, uz toliko droge, nasilja, oružja…, samo bezbednost porodice Gruhonjić ugrožena jer onaj Dinko stalno nešto “laje”? Bolje je da shvatite da smo svi ugroženi, dok ne bude kasno. Ili treba da podsećam da je komšija iz moje zgrade 2011. dobio batine od “navijača” jer im je prekrečio grafit. Posle toga su napisali “Pizdo matora, što sada ne krečiš”, sa potpisom FKV (Fudbalski klub Vojvodina). Komšiluk je ćutao, kao što i sada masovno ćuti.

*Kako tumačite to što je gradonačelnik Novog Sada pravovremeno reagovao kada je u gradu nekoliko dana pre ovog vašeg slučaja osvanuo grafit mržnje prema doktoru Konu, a da se nije oglasio nakon pretnji upućenih vama?

Ne zanimaju me izjave nadležnih već isključivo dela.

*Zato podrška prijatelja nije izostala. Odmah te večeri, opremljeni četkama i farbama, stotinjak građana i vaših poznanika i prijatelja došlo je pred vaš ulaz i grafiti su prekrečeni. Koleginica Brankica Drašković napravila je i kratki film o tom događaju. Koliko ta kolegijalnost i ljudska podrška znače u takvim momentima i nedostaje li nam solidarnosti u esnafu i kada nisu tako drastične stvari u pitanju?

Ta podrška je najdragocenija stvar koja nam se dogodila! Najvažnije stvar na svetu mi je da moja porodica vidi i zna da nismo sami. Nismo sami bili te noći kad su prijatelji došli, nismo sami ni posle te noći i nećemo biti sami. Jer, prijatelji nisu otišli.

Nedostaje nam solidarnosti u esnafu jer nam je esnaf zagađen kojekakvim medijima i personama koje se lažno predstavljaju kao novinari, a u stvari su huškači i propagandisti. I to su takođe posledice ratnih devedesetih godina 20. veka i činjenice da posle pada Miloševića niko nije odgovarao za ratnohuškačku propagandu. Nije povučena osnovna moralna vertikala u društvu: da se građanima jasno, glasno i nedvosmisleno kaže koja je razlika između dobra i zla.

A što se solidarnosti među pravim novinarima tiče, mislim da bismo mogli konačno početi primenjivati stari i oprobani metod: da se svi koncentrišemo na priču koju neki kolega pokrene, pa mu zbog toga prete. I da onda krenemo “rafalno” da istražujemo i objavljujemo nastavke iste priče. Da se češće setimo da nosioci vlasti i moći treba nas da se plaše, a ne obrnuto.

*Živimo u društvu u kojem građanima još nije jasno koliko je i zašto potrebna sloboda medija, da istraživački novinari rade u njihovom interesu. Jedan od najistaknutijih vođa Mađarske revolucije iz 1848. Košut bio je izričit u tome da štampa služi interesima naroda samo ako je slobodna. Rekao je: “Neka nam sve uzmu, neka nam daju samo slobodnu štampu i neću imati razloga da brinem za slobodu, za sreću moje nacije; ili slobodan tisak, ili stisak slobode. Puta srednjeg ovde nema! A ja glasam za slobodu štampe!“ Kako objasniti građanima da ni u jednoj zemlji nema “srednjeg puta”?

To je veoma dugačak proces u društvima poput našeg, kojima dominira ne samo autoritarni način vladavine nego i masovna autoritarna svest kod građana. Za početak, bilo bi dobro da sebi priznamo sopstvene slabosti, kao društvo. Naime, demokratija se uči, a mi smo tek na početku. Jedna od prvih lekcija iz demokratije i ljudskih prava je da moja sloboda seže samo dotle dok ne počnem da ugrožavam slobodu drugoga. Sloboda nije pravo da pretite ljudima i njihovim porodicama. Ko to radi, on je neprijatelj i slobode i demokratije i mesto mu je u – zatvoru! Kad to naučimo, moći ćemo sebe zvati građanima, a ne podanicima.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.