Pet minuta sa Borisom Vargom

Izvor: Novi magazin

Sfera njegovih interesovanja su tranzicione bivše socijalističke republike evroazijskog regiona. Dosad je objavio osam naučnih i publicističkih knjiga i publikacija na tematiku geopolitike i savremenih političkih sistema, među kojima su Rusija i Balkan – Ekspanzija i potiskivanje (2019, Evropski pokret u Srbiji/Forum za međunarodne odnose), Evropa posle Majdana (2015, Studentski kulturni centar Novi Sad), Putin i baršunasta gerila (2007, VREME). Knjige su dostupne na sajtu borisvarga.com.

Kaže da je odmah po izbijanju rata odlučio da pokuša da objasni ljudima šta se dešava, da analizira, a da prihode sa konferencija i tribina daje u humanitarne svrhe za obnovu ratom razorene Ukrajine. Varga je i 2014. godine, kada je faktički počeo rat, zajedno sa građanskim aktivistima u Novom Sadu i Vojvodini pokrenuo akciju prikupljanja humanitarne pomoći za porodice pogođene ratom u Donbasu i na Krimu.

Podsećamo ga da je Đerđ Konrad pre 40 godina u periodu koji je bio najduži bez sukoba u Evropi, u eseju „Živimo u vremenu prekida vatre“ napisao, dakle, u periodu koji je bio najduži bez sukoba u Evropi, da se „dva tabora još nisu sukobila, ali je verovatnoća da će nam taj eventualni sukob doći glave višestruko porasla, a u perspektivi vizije nuklearne zime – ova verovatnoća vrlo je blizu stopostotnoj“.

I izbio je rat. Jeste li mogli da pretpostavite da će Rusija napasti Ukrajinu?

Bio sam od onih koji je najmanje verovao u totalnu rusku agresiju. Iracionalnost ovog poteza bio je Putinov trik, kojim je uspeo da uspava mnoge. Ovde ratuje nezavršeni 21. vek protiv 21. Zarad viših interesa i mira nakon Drugog svetskog rata, nismo raščistili sa staljinizmom kao smrtno opasnom totalitarnom pojavom. Lukrativnost i potkupljivost zapadnih vlada i političara stvorila je cinične uslove da otuđeni i enormno bogat vladar Rusije u jednom momentu umisli da je Petar Veliki i da bez prepreke krene u krvavi osvajački pohod uništenja Ukrajine. To nije samo san svih ruskih imperijalista, to je rat protiv Evrope. Krstaški rat protiv grešne Gejrope. Pokušaj da se globalni svetski poredak vrati u srednji vek.

Rekli ste da je Evropu pre rata u Ukrajini obeležio faktor suzdržavanja. Teorija, po vašem mišljenju, kaže da je rat manje moguć dok su više prisutni mehanizmi suzdržavanja. Odjednom ta suzdržanost nestaje i dođe do sukoba. Šta je potrebno da se Rusija ponovo „uzdrži“ od agresije?

Nismo dovoljno ozbiljno čitali stare udžbenike iz politikologije, koji jasno kažu da su autoritarni i totalitarni režimi po svojoj prirodi agresivni, militantni i da mogu da se upuste u iracionalni rat. EU je mislila da je milijardna investicija Severnog toka 1/2 dovoljni faktor „suzdržavanja“ Putina, a nije bila. On je taj novac, koji u svakoj mikrosekundi pljušti iz svih tih cevovoda, najhladnije bacio i počeo da gradi vekovni san svih ruskih careva. Potrebno je da Putin i Rusija budu poraženi kao režim smrti i da se politika nakon takve jedne revolucije gradi na novim osnovama, koje će jasno osuditi sve prethodne imperijalne težnje te velike zemlje, stvorene na osvajanjima. Videli smo na vlastitom primeru, jedne daleko manje države kakva je Srbija, da je veoma teško izaći iz matrica prošlosti. Za Rusiju to sada zvuči skoro nemoguće.

Da, uvek je mnogo teže zaustaviti rat. Nije uspeo plan da se za nekoliko dana izvede blickrig i uđe u Kijev, a sada smo već mesecima svedoci razaranja gradova, pogibije velikog broja civila… Vidite li kraj sukoba i šta bi trebalo da se desi da nastane mir?

Iako je imao više neuspeha u agresiji na susednu zemlju, Putin nije poražen i sprema se u drugi totalni napad na Kijev i Ukrajinu. Daleko je ovaj rat od kraja, a svaki potpis na mirovni sporazum samo je predah i neophodno vreme da Rusija obnovi snagu i nastavi gde je stala. Uostalom, to se dogodilo i 2015. godine nakon potpisanog mirovnog sporazuma Minsk-2. Putin mora biti poražen, totalitarna Rusija mora biti poražena jer se to nije dogodilo kada je trebalo. Raspad SSSR-a bio je dobra šansa za modernizaciju Rusije, koju Zapad nije dobro iskoristio. Sada u ratu Rusije protiv Ukrajine i Zapada svoje interese vidi pre svega Si Đinping. Kina može da utiče na ishod rata, da ga zaustavi, ali i da utiče na njegovo dugoročno trajanje.

Rekli ste da Putin ne može sada da stane jer bi u tom slučaju pao s vlasti?

Tako je namerno ultimativno postavljen zadatak. Uništiti neprijatelja po svaku cenu ili pasti. I nije to samo Putin već i cela državna struktura i hijerarhija, oligarhijska piramida stvorena zahvaljujući Kremlju. Putin je kadar najopasnijeg mehanizma u državi koji je kroz istoriju samo menjao imena. Za ruske radikalne krugove Putin nije ostvario primarni cilj i već sada je gubitnik rata. On ne može da ga zaustavi, jer bi mu isti presudili. Zato je Putin spreman da žrtvuje mase. Revolucija u Rusiji 1918. rasterala je po svetu neistomišljenike. Danas smo u svojim gradovima, Novom Sadu i Beogradu, svedoci ponavljanja istog scenarija. U Rusiji su ostali siromašni, pokorni, uplašeni i ostrašćeni.

Već su počeli još veći problemi za građane ukrajinskih gradova, pre neki dan je objavljeno da struje nema, vode, grejanja, a temperature su sve niže jer se bližimo zimi?

To je sve deo najnovije taktike Kremlja, rat hladnoćom, smrzavanje građana Ukrajine. Na tu fazu rata najemotivnije je odreagovala EU, a posebno Nemačka. Sada je već jasno da se radi o genocidu nad Ukrajincima, mada su brutalni zločini u Buči i Irpenju ranije na to ukazivali. Masovno smrzavanje miliona je namera istrebljenja naroda, zato je u EU i njenim članicama kao reakcija usledilo priznavanje Gladomor (Golodomor) kao genocida nad Ukrajincima 1932/33. To jeste kontinuitet Staljinove politike, a putinizam je savremeni oblik fašizma.

Reagovali ste nedavno na društvenim mrežama, nakon gostovanja u TV emisiji na Novoj S, sa zamerkama da vam je voditelj „neopravdano“ upadao u reč i da vam nije dozvolio da kažete ono što želite…

Da, dešava se u ovim napetim danima, u emisijama o ratu u Ukrajini da me u medijima ponekad prekidaju neprofesionalni i nekulturni voditelji. Najčešće je to kada dođemo do političkih tabua u Srbiji, a to su nezavisnost Kosova, odnos prema NATO-u, priznavanje genocida u Srebrenici. Mislim da se pojavio još jedan tabu u našem društvu, a to je odnos prema ratu u Ukrajini. I tu se manje ili više pokušava opravdati ruska agresija, ali pre svega osuditi Zapad. Svi ti politički tabui u Srbiji proizilaze iz našeg nesuočavanja s prošlošću, s ratovima i zločinima iz 90-ih. Bez toga će se teško graditi moderna, demokratska i evropska Srbija.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.