Pet minuta sa Aleksandrom Popovim
Izvor: Novi magazin
Da li smo, kako kaže Vioala fon Kramon, stigli u devedesete ili je izveštaj uobičajen, sa dodatkom u vezi sa sankcijama Rusiji?
Pitanje je ukupan izveštaj ili samo deo koji se odnosi na sankcije, ali mislim da je ovo dosad najgori ili, ako hoćete, najteži izveštaj za nas. Uz ranije neusaglašene nedostatke reformi i nazadovanja u nekim oblastima kao što su medijske slobode i vladavina prava, kao što je konstatovano i pre dve godine, sada su ocene daleko teže zbog spoljne politike Srbije i mogu da izazovu teške posledice. Bez obzira na to šta se plasira javnom mnjenju.
Tačno je da predsednik Srbije, kada je dobio izveštaj od ambasadora EU Emanuela Žiofrea, nije ni kritikovao sadržaj već rekao da se uglavnom slaže, ali i da je poenta na neusaglašavanju spoljne politike i da Srbija ostaje dosledna svojoj poziciji – tako da ovaj izveštaj može da bude s najdalekosežnijim posledicama po Srbiju. Uz već naglašene probleme, „nakačilo“ nam se pitanje sankcija Rusiji, uz rešavanje kosovskog pitanja. A tu je i diskretno naglašena naša regionalna saradnja i zategnutost odnosa sa Hrvatskom, pre svega.
Ovo je poseban izveštaj u posebnoj međunarodnoj situaciji i pitanje je kako će se naša vlast ponašati, posebno u ova dva najosetljivija pitanja, sankcija Rusiji i Kosovu.
Obično se kaže da nam je sužen, vlastima ili ako vole da kažu državnom vrhu, manevarski prostor, a pre svega donosiocu svih odluka – što je dodatni problem našeg društva. Ali da li je vlast toga svesna?
Ne, to vam je slično kao kad je Slobodan Milošević govorio da se Srbija saginjati neće, s tim što Vučić ima blažu varijantu – biće tako kako kaže sve dok šteta ne bude veća od eventualne koristi po Srbiju. Samo ne znam kada će i kako to da proceni!
I govori da je Srbija saterana u ugao, ali ne i zbog čega, a to je pogrešna politika koju vodi već deset godina. Imamo propagiranje proruskog raspoloženja sa samog vrha, a sve vreme je tu i sada najglasniji Aleksandar Vulin, koji istovremeno prednjači u širenju antievropskog raspoloženja. Ja ne znam koliko je pouzdan podatak nekih istraživanja da je četiri petine stanovništva proruski raspoloženo, a daleko manje od polovine je za evropske integracije, ali ne čudi me posle deset godina takve propagande. Koja već decenijama forsira bombardovanje zapada (NATO) kao ključni argument, a tek kad stigne šamar iz Brisela, sete se i javno da su EU i zemlje članice najveći donatori, a i investitori Srbije.
Sve to Srbiji vezuje ruke da donosi kvalitetne odluke. Jer je potpuno jasno odakle sve te poruke idu.
Pomenuli smo regionalnu saradnju, koja je u vašem fokusu. Ali pitanje je da li je Srbija sebe ogradila i od većine suseda takvom politikom?
Mi vodimo politiku koju smo već pomenuli, a okruženi smo zemljama EU, a još važnije NATO članicama. Konstantno čitavu deceniju – od dolaska SNS ovde, a u Zagrebu HDZ na vlasti, imamo loše odnose…
Loše sećanje, da ne kažem neizmirene račune iz devedesetih?
Može se i tako reći, pošto su i onda i sada isti glavni akteri, imamo faktički atmosferu nezavršenog rata, a to je najuočljivije kad je reč o politici prema BiH. Sećate se da je Vučić na Brdu kod Kranja izjavio da se s Plenkovićem slaže samo u odnosu prema Dejtonu, odnosno BiH, možemo samo da pretpostavimo šta to znači. U Crnoj Gori smo se otvoreno mešali u izbore, posebno u vreme litija, a onda i lokalne izbore u Nikšiću…
Što je nesumnjivo nonsens!
Pa da, tamo su funkcioneri SNS javno nastupali. Onda Srbiji nije bila dobra vlada Zdravka Krivokapića, pa je sa agende vlade Dritana Abazovića – koja je kratko potrajala – bio bitan samo temeljni ugovor sa SPC. U stvari, ne zna se šta je naša regionalna politika. Recimo, jasno je da se potenciraju ratni zločini, ali otrovne strele ispaljuju se prema Zagrebu, posebno sada u slučaju pilota – koje je Hrvatska sama trebalo da procesuira – ali nema prigovora kada se u Budimpešti otvara spomenik mađarskom fašisti Hortiju ili ako Albanija kritikuje izveštaj Dika Martija – što valjda nije u skladu sa idejom Otvorenog Balkana. Žmurimo kad hoćemo, a širom otvaramo oči tamo gde nam odgovara. Naizgled, naravno, jedno i drugo.
To je verovatno zbog toga što nismo ni sopstvenu ratnu prošlost sagledali?
Naravno, ali mi i u Srbiji i u Hrvatskoj imamo reviziju i novije i starije istorije, pa imamo ovde četnike, tamo ustaše, rehabilitujemo ratne zločince, haške osuđenike dočekujemo kao heroje, čak i crkvena odlikovanja dobijaju. Potencira se krivica i odgovornost drugih, minimiziraju tuđe žrtve iako svaka ima ime i prezime. I krvnika.
Sekularna smo država, ali sve je uočljivija veza državnog vrha i crkve. Jeste li pratili govore patrijarha Porfirija u Pećkoj patrijaršiji i Vukovaru? Kako vama to deluje, a posebno simbioza vlasti i crkve?
Meni je bilo vrlo simpatično dok je patrijarh, tada mitropolit zagrebačko-ljubljanski, bio u Zagrebu na službi. Mnoge poruke koje je slao bile su izuzetno tolerantne, ali posle se mnogo toga dešavalo, što je zbunjujuće iako su poruke i iz Pećke patrijaršije i iz Vukovara dobrodošle. Trebalo bi da sačekamo da vidimo šta ko stvarno kome poručuje i ima li tu naslaga politike.
Kad bi sada neko pitao gde su ljudska prava u Srbiji? To je nekako veza čitavog razgovora. Koju biste ocenu dali?
Pa neka dvojčica, suštinski nema promena nabolje, a još manje vidim nameru da se to ostvari. Nema trunke tolerancije prema neistomišljenicima i kritičarima vlasti, a posebno je urušena grana sudske vlasti i presude idu u prilog vlastima i njoj bliskim ljudima. Ne vidim nikakav napredak.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
