Pavle Jevremović: Redefinisanje svetskog poretka

Razgovarala: Ivana Pejčić, Novi magazin

Ne verujem da će Rusija ili bilo koja druga svetska sila otvoriti neke “svoje” nove frontove na Zapadnom Balkanu. Svi mi, zemlje regiona, ovako izdeljeni, nalazimo se pod međunarodnom kontrolom, vidljivom i nevidljivom. Ovo je ekonomski iscrpljen region, u punom jeku tranzicije, ne može i ne treba da otvara nove frontove, ni svoje ni tuđe, kaže za Novi magazin Pavle Jevremović, bivši ambasador Srbije pri Ujedinjenim nacijama.

Da li se može očekivati prelivanje sukoba na Zapadni Balkan?

Sada je prilika za Srbiju da vodi jednu racionalno utemeljenu, kreativnu politiku prema susedima. Takvo je vreme, svi se moramo spasavati zajedno. Tako će svima biti lakše. Ne očekujem prelivanje sukoba oko Ukrajine na područje Zapadnog Balkana. Trenutno velikim silama ne odgovara da ovde vrše pritiske i da ulaze u neke avanture. Dokle će to trajati – to je pitanje. Nadam se da će ova „privilegovana“ situacija potrajati. Glasanjem u UN, bez obzira šta mislili o politici Rusije, Srbija je dobila predah. Od naše snalažljivosti i kreativnosti zavisi kako da izborimo za sebe povoljniju poziciju i time zaštitili svoje interese.

Da li je do sukoba u Ukrajini moralo da dođe?

Nije moralo da dođe do sukoba u Ukrajini. Od početka je ruski stav bio upozorenje SAD da se Ukrajina ne dira. Njihova teza je bila – „izigrali ste nas, u redu, otišle su skandinavske zemlje, ali Ukrajinu nećemo dati.“ U završnom periodu Buševe administracije postojao je projekat tzv. GUAM za proširenje  NATO, koji je obuhvatio Gruziju, Jermeniju, Ukrajinu i Moldaviju,  ali je ruski odgovor bio „tvrd“, verovatno je bilo ocenjeno da to bio preveliki zalogaj, pa se zaboravilo na to. Nezavisno od toga, od super supersile poput Rusije očekuje se da bude uzdržana, odnosno da ima alternativnu politiku, a ne da odmah šalje tenkove. To jeste razlog da se čovek zabrine.

Prilike u svetu se brzo menjaju Navešću vam jedan primer: Posle 2000. godine prema rezultatima jedne ankete 46 posto građana bilo je da SRJ uđe u NATO. Tada sam išao na konsultacije našeg i ukrajinskog ministarstva. Odmah na početku razgovora, pitali su me kako je moguće, iako nas je NATO bombardovao, u tom broju bi prihvatili da se pridružimo NATO-u. Objašnjavao sam da smo suočeni sa pojavom i rasplamsavanjem međunarodnog terorizma, počinjali su požari u Sudanu, Libiji, na Bliskom istoku. Stekao se utisak da su UN i svet zatečeni tom situacijom. Takođe, nije bilo balansa sa Sovjetskim Savezom, koji se u međuvremenu raspao, a EU nije imala vojne instrumente.

U takvom svetu samo je NATO imao vojnu snagu i tada je postojala ideja, verovalo se da bi NATO mogao da bude neki vid nove mirovne strukture. Tada sam ukrajinskom kolegi pokušavao da objasnim da naše eventualno pridruživanje NATO-u, nije upereno protiv bilo koga, već da se to radi opštoj, međunarodoje bezbednosti. Probao sam da objasnim da kao država moramo biti u nekom sistemu koji garantuje međunarodnu bezbednost i mir, a da „nema džabe ručka“ i da zato moramo da budemo deo te organizacije. To objašnjenje se mom ukrajinskom kolegi nije dopalo. Na kraju je ispalo potpuno drugačije. Ubrzo nakon svetskih događaja poput invazije na Irak,  navodno zbog posedovanja oružja za masovno uništenje, (sećamo se kopromitujućeg istupanja državnog sekretara Kolina Pauela na Svetu bezbednosti), zatim su usledile nove vojne intervencije i drugi događaji. Od tada do danas, postavlja se pitanje – dokle? I na kraju, tu smo gde jesmo. Šansa da kreiramo bolji i bezbedniji svet, nakon Hladnog rata, nije se održala.

Ovaj sukob će morati da se završi u jednom trenutku. Šta nakon toga?

Ukrajina nije Čehoslovačka 1968. ili Irak. To je država u središtu Evrope sa više od 40 miliona stanovnika. Kada se radi o namerama Rusije, postoji jedna anegdota, doduše iz vremena Sovjetskog saveza. Svojevremeno, na zasedanju UNCTAD-a jedan kolega je sređivao zapisnik sa ocenama debate i stavova zemalja učesnica. između ostalog, naveo je šta su istupanja i verovatne namere Sovjetskog Saveza. Šef jugoslovenske delegacije, ambasador velikog političkog iskustva Vladimir Popović precrtao je taj deo o namerama SSSR-a uz napomenu mlađem kolegi: „Šta su namere Sovjetskog Saveza – to niko ne zna“.

Tako vam je u dobroj meri i danas u slučaju Ukrajine. Možda Putin ima izlazni plan, a možda i nema. Možda to ide planiranim tokom, a možda i ne. U zavisnosti od ishoda sukoba u Ukrajini, zavisiće i budući svetski poredak. Možda idemo ka novoj podeli sveta, odnosno ka svetu multilateralne konfrontacije.

Bilo je raznih inicijativa u poslednje vreme u vezi sa sukobom u Ukrajini.

Biće raznih pokušaja da se iskoristi trenutna situacija. Turska je, na primer, zauzela stav distanciranja i nemešanja u sukob. Uostalom, zašto bi se Erdogan mešao u slovenske sukobe kada je njima interesna sfera Centralna Azija? Turska se vraća na svetsku pozornicu, kao respektabilna sila. Kine se veoma mudro drži po strani, veruje i verovatno ima razloga da će biti veliki dobitnik iz svega što se dešava, razmišlja i planira temeljno i unapred. Indija, i, naprimer Brazil, iz sopstvenih inerese ne mogu biti večito po strani. Neki vid garancije razuma je i Južna Afrika, zasnovan na nasleđu Nelsona Mandele.

Dok sam bio u UN, često sam Južnoj Africi zavideo na kreativnosti njihove politike. Njihov stav je uvek bio da oni odgovaraju za celu Afriku. Na primer, oko Kosova su nas uvek podržavali jer smatraju da bi prekrajanje granice kroz sukobe moglo da utiče loše na afrički kontinent, ako se imaju u vidu granice iz kolonijalnih vremena  veštački crtane. Revizija granica silom imala bi katastrofalne posledice.

Kako komentarišete ćutanje Izraela?

Izrael se ne čuje, osim što se spominju kao mogući posrednici u pregovorima Kijeva i Moskve. Mislim da iza toga ćutanja Izraela stoji i bojazan da neko ne digne ruke od Izraela, koji bi u tom slušaju egzistencijalno bio ugrožen. Mislim da i ponašanje Izraela govori u prilog tezi da je u toku prerasporeda snaga u svetu. Nakon svega ovoga ćemo dobiti sasvim novi raspored snaga u svetu. Bez obzira na ishod rata u Ukrajini.

Da li postoji neki mehanizam u UN da se pokrene u slučaju Ruske federacije?

Ujedinjene nacije ne mogu da budu ništa bolje ili više od zemalja koje ga sačinjavaju. Po pitanju uloge i angažovanje UN – ta faza je završena donošenjem rezolucije. U okviru UN više ne možemo da očekujemo nove korake, nakon usvojene rezolucije. Predlagači rezolucije su očigledno bili jako obazrivi prilikom izbora formulacija. Drugim rečima, termini upotrebljeni u Rezoluciji UN su odmereni i za takve prilike relativno blagi. Takođe, ne pominju se sankcije, već se traži prekid neprijateljstava i povlačenje. Niko ne može da bude protiv toga. To je Srbiji olakšalo situaciju. Mi smo rekli da podržavamo teritorijalni integritet Ukrajine i to je ozbiljan stav i uklapa se da donetom rezolucijom. Kada je reč o sankcijama, sada smo uslovno rečeno prepušteni samim sebi. Mi smo dosta izolovani i slabašni u ekonomskom smislu. Nadam se da su Rusi dovoljno strpljivi da nas nastave snabdevati energentima. Verujem da nas očekuju i veliki izazovi po pitanju izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju.

Pitanje sankcije je stvar odluke i procene Srbije. Ne može se ništa predvideti. Iako se stalno spominje ali u pežorativnom smislu – sedenje na dve stolice – istina je da mi ne možemo drugačije. Srbija mora da se prilagođava realnom odnosu snaga u svetu s hipotekom Kosova. Mada, uslovno rečeno možemo dodati tu i Bosnu, jer se ne zna šta će se dešavati tamo. Nijedan međunarodni sukob, i Ukrajinski i Kosovo, nije napravila sadašnja struktura vlasti, već su nasleđeni problemi. Problem Kosovo nije kreirao Milošević, već je to znatno stariji problem od njega.

Da li je moguće da dođe do promene sastava Saveta bezbednosti?

Sastav Saveta bezbednosti je danas u neku ruku neprirodan, jer je ustanovljen je Poveljom 1945. godine. Sile pobednice Drugog svetskog rata dobile su privilegovani status stalnih članiva sa pravom veta. Već duže vremena postoji pritisak da se to promeni. O tome se se raspravljalo dok sam ja bio ambasador Srbije u UN. Znao sam da od toga nema ništa. Članstvo u Savetu bezbednosti traže Indija, Nemačka…Angažovali svoje stručnjake kako bi se pronašao način da se to uradi, ali za sada nisu uspeli..

Da li može da sukob u Ukrajini bude izgovor za udar na UN?

U svoj svojoj nesavršenosti nema boljeg mehanizma od UN. Takav je kakav je. Generalna skupština je jedan od značajnih političkih faktora, pogotovo u ovakvoj situaciji. Ali postoji i UNESCO, UNICEF, FAOL, zdravstvo… i u tim oblastima je obavljen značajan i konstruktivan posao u međunarodnom interesu. I to se često zaboravlja, iako su to civilizacijske tekovine, tako da se povremeno neko javi da ukida UN. Donošenje rezolucije u UN je demonstracije osude i nezadovoljstva. U osnovi ako se otegne ovaj sukob to će biti udar na UN. Ujedinjene nacije ne mogu da budu nešto drugo od sveta u kome se nalaze. Koliko je rezolucija doneto po pitanju Bliskog istoka, pa problem i dalje postoji. Sada je druga stvar, akteri umeju da se suzdrže kada se dođe do ivice, a i ograniče uticaj spolja. Nemoguće je predvideti scenario A, B ili C.

 Da li mislite da bi položaj i uloga Nemačke bila drugačija u slučaju da je Angela Merkle ostala kancelar?

Nemoguće. Nemačka je vodeća ekonomska sila. Ona ne može da se menja od danas do sutra. Nemački interesi su trajni. Nemačka kao da želi da se iskupi za neslavnu prošlost. Imajući u vidu destruktivnu ulogu koju je Nemačka imala u raspadu SFRJ, mislima da je sada oko ukrajinskog konflikta drugačija situacija. Bitno im je da se sačuva klohezija i solidarnost u Evropskoj Uniji. Preovlađuje stav da ukoliko Evropljani žele bolju budućnost da mora da prevlada jedinstveni stav. Kada se raspadala SFRJ pitali smo se tada šta je to sa Nemačkom, jer smo imali tada veoma dobre kontakte sa njima. Tada nam je rečeno da je raspad SFRJ bio prva proba evropskog jedinstva nakon Mastrihta, odnosno da je nakon ujedinjenja Nemačke Jugoslavija i njen prvi ispit. Tada su strane diplomate objašnjavale da zbog svega toga niko nije želeo da Nemačku „lupi po prstima“, ali smo zato mi dobili po glavi.

Kakva su očekivanja od EU? DA li će se uslišati zahtev Ukrajine da postane članica?

To bi moglo dovesti do teških posledica. Ishodi današnje situacije mogu biti različiti od podeljene Ukrajina, fragmentirane, tampon zone, poput Finske ili možda cementirano rešenje kao u slučaju Koreje…Ako se desi bilo od kojih opcija onda imam o Hladni rat do kraja ovog veka. Posle 2000. su nas u Briselu primili kao svoje. Ništa se nije skrivalo od nas. Tada sam razgovarao sa političarima i stalno sam se pitao da li oni znaju koga na prečac primaju u Uniju. Primaju nove istočnoevropske članice bez eprijemnog ispita.“ Baltičke države sa tvrdim nacionalističkim režimima u tradiciji od pre Drugog svetskog rata. Sa izuzetkom Češke i Slovačke, istočnoevropske zemlje sa skromnom tradicijom parlamentarne demokratije, primljene su EU bez preterano strogih uslova. Odgovor tadašnjih političara je bio da je to verovatno tako, ali u pitanju viša politika.

Raspad SFRJ

Svojevremeno sam kao ambasador Srbije prisustvovao otvaranju dosije američkih službi po pitanju raspada SFRJ na institutu „Vudri Vilson“. Taj događaj je vodio bivši državni sekretar i američki ambasador u SFRJ Lorens Iglberger i započeo ga je uvodnim obraćanjem gde je rekao da ga nisu na vreme upozorili da Miloševiću ne treba verovati. Nakon toga je rekao da je glavni krivac za raspad Jugoslavije Genšer, Nemačka i Vatikan. To je prvi put tako da neko kaže. Ali prošao je voz. Takvo vam je slično i danas sa Ukrajinom. Niko tu nije čist, a svako ima neku svoju računicu. Samo su neke zemlje odgovornije prema sebi i svojoj tradiciji.

Može li Srbija biti predvodnik novog pokreta nesvrstavanja?

Srbija je malo skup klijent i uvek raspolažemo velikim kapacitetom za nevolje, odnosno da ih stvaramo. Ruski ministar spoljnih poslova Sezonov u vreme Skadarske krize, kada je kralj Nikola računao na podršku Rusije, na zahteve Crne Gore rekao je da kralj Nikola hoće da napravi evropski požar da bi na njemu ispržio svoju crnogorsku kajganu.

Najveći problem Srbije je stagnacija u rešavanju problema Kosova. Jednostavno, mi smo dopustili da prođe 30 godina, a da nismo nigde krenuli na neki put konstruktivnog i kreativnog rešenja pitanja Kosova i pritom uvažavaju naše interese, prisustvo Srba na Kosovu i albanske većine.

Izvor: Novi magazin.