Oliver Tošković: Živimo zatvorenikovu dilemu

Razgovarala: Anđelka Cvijić. Izvor: Novi magazin

Približava se kraj godine, svode se računi, Srbija je sve siromašnija, institucije su ugušene, o svemu, pa i najnebitnijem pita se predsednik države, mediji uz vlast su sve nakazniji i kao da se ne vidi kraj „srpskoj Stradiji“ u poslednjih deset godina. Ipak, sagovornik Novog magazina psiholog Oliver Tošković uliva dozu optimizma, osvrćući se na sve jači građanski aktivizam koji je svakako važan deo promene „jer bar pokazuje da nas ima, da smo tu i da ćemo se boriti. Takva vrsta otpora pruža nadu i osnov za poverenje i saradnju koji su baza uspešnog igranja svake igre, pa i funkcionisanja društva.“

Oliver Tošković (1977) vanredni je profesor na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Predaje i na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, a radio je i na Fakultetu sporta i fizičke kulture, i na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. Saradnik je Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Instituta za psihologiju u Beogradu, Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu i Istraživačke stanice Petnica. Dugogodišnji je koordinator za postavku psihologije u okviru Festivala nauke.

Nosilac je i učesnik brojnih domaćih i međunarodnih istraživačkih projekata i naučnih skupova, teme kojima se bavi su psihologija opažanja, eksperimentalna estetika, evaluacija obrazovanja, statistika i metodologija naučnih istraživanja i bazični kognitivni procesi i funkcije, a autor je više od 100 radova u naučnim časopisima. O problemima u kojima se nalazi srpsko društvo, šansama da ih reši i krene primerom suseda i zemalja koje su se posvetile političkom, ekonomskom i kulturnom prosperitetu, Oliver Tošković govori otvoreno i argumentovano.

Koji fenomen / paradoks najbolje opisuje Srbiju danas?

U teoriji igara postoji tzv. zatvorenikova dilema, u kojoj dva zatvorenika bivaju ispitivana odvojeno i nude im se dve opcije, da priznaju krivicu ili da optuže drugog zatvorenika. Pravila igre su takva da ukoliko obojica priznaju dobijaju minimalnu kaznu; ako obojica optuže onog drugog dobijaju veliku kaznu; ako jedan prizna, a drugi ga optuži, ovaj koji je priznao i optužen je dobija veliku kaznu, a onaj koji ga je optužio i nije priznao biva oslobođen.

Naravno, najpovoljnija opcija za oba igrača jeste da priznaju krivicu jer tako prolaze s malim kaznama. Međutim, problem je nepoverenje u drugog igrača jer u trenutku kada vi treba da donesete odluku, jednostavno ne znate šta će onaj drugi odlučiti. Ako verujete da će drugi priznati, najbolje po oboje je da i vi priznate. Ipak, kopka vas opcija da ćete možda biti i slobodni jer ako verujete da će drugi priznati, dovoljno je samo da optužite drugog zatvorenika. Nažalost, tokom igre se obično desi da bar jedan igrač bar jednom pokuša da optuži drugog i tada nastaje nepoverenje, pa drugi igrač ne sme da prizna očekujući da će biti istovremeno optužen, te i drugi igrač počinje da optužuje prvog. I tako se igra obično završava velikim kaznama po oba igrača jer ne veruju jedan drugome i ne uspevaju da saradnjom dođu do male kazne i na neki način oboje profitiraju.

Mi živimo zatvorenikovu dilemu. Jasno je da bi, ako svi nezadovoljni građani izađu na izbore ili ulicu, svaka vlast pala istog trena. Ali kako da znamo da će i drugi izaći. Ako izađemo sami, onda nas je malo, vlast se ne promeni i bivamo kažnjeni, a oni koji su ostali kod kuće se provuku. I tako, živimo čekajući da neko drugi izađe, protestuje, glasa i donese nam promenu, dok upadamo u sve težu i težu zatvorsku kaznu.

U vezi s tim je i tzv. Nešov ekvilibrijum, prema kojem se igra najuspešnije završava ako svaki igrač uzima u obzir poteze drugih, odnosno ako igrači međusobno sarađuju. Saradnja i poverenje vode zatvorenike izlazu, a nesaradnja i nepoverenje ukopavaju nas sve dublje. A garanti saradnje i poverenja morale bi da budu institucije, organizacije, opozicija… A trenutna vlast je sve to uspela da razori ili kontroliše i ostavila nas razdvojene, neorganizovane, nepoverljive i nesaradljive u našoj zatvorenikovoj dilemi.

Kako tumačite uglavnom ista imena istaknutih pojedinaca koji ukazuju na sve veću spregu kriminala i vlasti? Da li je nedostatak novih imena posledica odlaska mladih i obrazovanih ljudi iz Srbije?

Omalovažavanja i odlazak mladih verovatno nisu uzrok blagog reagovanja akademske zajednice. Oni su pre posledica. Akademska zajednica je deo društva u celini i igra istu zatvorenikovu dilemu. Ono što važi za svakog građanina važi i za akademsku zajednicu, sve dok ne bude postojao jasan zajednički cilj koji će nas naterati da sarađujemo i verujemo jedni drugima. No. i pored toga, znatan deo akademske zajednice učestvuje u proglasima, protestima, peticijama. Nažalost, nedostaje nam inicijatora i organizatora, ali volje i podrške ima. Verovatno jedan deo kolega i ne smatra da je naša uloga u javnom i društveno-političkom životu podjednako važna kao i uloga u akademskoj sferi. Jednostavno rade istraživanja, drže nastavu i pretpostavljaju da su društveno-politička zbivanja posao za nekog drugog.

Druge kolege, koje su saglasne da je uloga akademske zajednice u društveno-političkom životu veoma važna, ponekad nemaju dovoljno inicijative ili nisu sigurni u svoje javne nastupe, čini im se da ih ljudi ne razumeju dovoljno. Naravno, postoje i kolege koje nalaze svoj interes u saradnji s vlastima, dobijanju projekata, posebnih statusa svojih institucija i sl. Sve ovo je, nažalost, već dovoljan skup uslova za zatvorenikovu dilemu.

Mediji na strani vlasti šire sve veću mržnju. Mislite li da će 24-časovni protest televizija N1 i NovaS, s porukom „Mrak u Srbiji, bez slobodnih medija“ na crnom ekranu imati efekta?

Kada želite da zatvorenici u vašoj igri ostanu zauvek u zatvoru, a vi da budete večiti upravnik zatvora, neophodno je da konstantno podstičete nepoverenje i nesaradnju. Jedan od efikasnijih načina za to jeste da kreirate snažnu podelu u društvu na nas i njih, patriote i izdajnike… Što je podela snažnija, to će jedni više sumnjati u druge, manje će sarađivati uz stalnu paranoju i pitanje da li je neko vaš ili njihov. Dakle, nije tu reč u širenju mržnje nego u pojačavanju podele. Zavadi, pa vladaj. Kako se vremenom navikavamo na druge, kritika tih drugih mora biti jača i bezočnija, pa će tabloidi biti još tabloidniji, a njihove naslovnice sve oštrije i beskrupuloznije.

Niko ne može unapred znati efekte protesta ili protestnih nota, poput crnog ekrana N1 i NoveS. Ali je važno da protesti postoje. Važno je da se reaguje, da se ukazuje na probleme. To što će odjek nekada biti manji, drugi put veći, manje je važno od toga da odjek postoji. Ako nema protesta, nema reakcije, neće biti ni odjeka.

Akcije grupe „Bela ruža“ u Minhenu trajale su manje od godinu dana, predvodilo ih je petoro studenata i jedan profesor, nisu zaustavile rat, ali su verovatno najsvetlija tačka nemačkog društva tokom Drugog svetskog rata. Ako neko ne šapne zatvorenicima da je bolje za oboje da igraju u zajedničkom interesu umesto da imaju na umu samo svoj interes, oni se nikada neće izvući; naprotiv, zakopavaće se sve dublje i dublje, verujući da rade u sopstvenom interesu.

Vulgarni rečnik tih medija ništa manje ne odlikuje i samog predsednika Srbije. Atribut „srpski ološ sa dna kace“ kojim je „počastio“ Radu Trajković i Nenada Rašića jer su ušli u kosovsku vladu poslednji je primer. Šta se time postiže?

Danas smo svedoci toga da ruska vlast optužuje ukrajinsku za nacizam, dok istovremeno ukrajinska vlast poredi Putina s Hitlerom. I u našoj javnosti se često moglo čuti da i vlast i opozicija optužuju jedni druge za fašizam. Nažalost, živimo u doba u kojem veći efekat ima popularnost tvrdnje od njene istinitosti. Ako se nešto dovoljno često plasira kroz veoma dostupne i praćene medije, to će većina ljudi pre usvojiti i ne dovodeći u pitanje tačnost takve tvrdnje. Danas bi Gebels verovatno optuživao sve druge da su nacisti i sve nas „branio“ od tih nacista.

Ako naša vlast nešto radi odlično, to je medijska samopromocija. Neće oni tu sebi pucati u nogu. Znaju da kontradiktornosti i lako proverljive neistine nisu problem ako se vest plasira dovoljno brzo i dovoljno snažno. Možda im većina građana neće poverovati, ali to nije ni cilj. Cilj je da se što većim brojem besmislica, laži i kleveta zatrpa istina. Tada istina postaje samo jedna tvrdnja od velikog broja drugih, sve počinje da deluje slično i možda ljudi ne veruju u laži, ali nažalost, ne veruju više ni u istinu.

Vulgarni rečnik je postao uobičajeni vid komunikacije. Njime nam počinje jutro, uz njega odlazimo na posao, uz njega radimo, dolazimo kući, uz takav rečnik zaspimo i neretko ga i sanjamo. U takvoj atmosferi, vulgarnosti predsednika ili bilo kog predstavnika vlasti u javnosti ne deluju ništa drugačije, ne odskaču. Dovoljno bi bilo da ljudi zamisle bilo kod našeg kralja ili bivšeg predsednika, uključujući i one tokom 90-ih, da priča na takav način, i shvatiće koliko je to strašno i kako nijedan od naših prethodnih poglavara nije to sebi dozvoljavao.

Današnja politika se ne rukovodi diplomatijom, a potpomaže tabloidima, naša današnja politika zapravo jesu samo tabloidi, pa je vulgarnost predstavnika vlasti podrazumevana i verovatno poželjna za opstanak na vlasti. No, i pored svega toga, ispad predsednika Srbije u tom telefonskom intervjuu na TV Pink jeste delovao previše lično i više pod uticajem afekta nego planiranog marketinga. Strašno je što i takav, on nije previše različit od uobičajenih i planiranih marketing strategija naše vlasti.

Na koji način sačuvati doslednost pred uvredama vlasti?

Ako je „Bela ruža“ mogla da sačuva doslednost i slobodu u Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata, verujem da možemo i mi u daleko manje opasnom i manje represivnom sistemu. Salve uvreda su najmanji problem u društvu u kojem gotovo da nema institucija. Uvrede su buka, šum kojim nas predstavnici vlasti zapljuskuju kako se ne bismo bavili realnim problemima. Njihove uvrede su kao preglasna muzika koju neko pušta da komšiluk ne čuje porodično nasilje. Dok nas zasipaju galamom uvreda, oni tuku i razbijaju institucije, koje su osnov funkcionisanja društva. A institucije čine ljudi koji u njima rade i koji te institucije vode. Zato, umesto uvredama, moramo se baviti procedurama za osiguravanje nezavisnosti sudstva, policije, obrazovanja…

Moramo stalno upozoravati i tražiti da se na čelo institucija postavljaju ljudi koji će čuvati doslednost i slobodu tih institucija, ali i nas svih. Ti ljudi i institucije su garant međusobnog poverenja i saradnje članova jednog društva. Bez njih nema slobode mišljenja, govora, otvorenog dijaloga… Bez njih nema društva kao organizovane celine, kao organizma koji usklađeno živi i radi. Bez njih ćemo ostati grupa pojedinaca koji lutaju u mraku, vređaju se međusobno, ne veruju jedni drugima, u stalnom strahu da će biti prevareni i izigrani od drugih, ali i od sebe samih.

Gledate li probuđeni građanski aktivizam kao šansu da se nešto u Srbiji može promeniti?

Aktivizam pokazuje ljudima ne samo da postoje i drugi koji su nezadovoljni već da nas je mnogo i da nam se ništa neće desiti ako smo zajedno. A što nas je više, to se oni koji prete i vređaju više povlače. Zato im je i važno da nas svađaju, dele i zasipaju lažima. Da ne vidimo od gomile laži bar jednu istinu da kad smo zajedno, kad „verujemo da smo zauvek svi ovde isti“, nema te dileme koja će nas zatvoriti. Ja ponekad sumnjam da su pežorativni termin „sendvičari“ za glasače SNS-a izmislili u samom SNS-u kako bi ubedili svoje glasače da mi zatvorenikovu dilemu igramo protiv njih, dok se međusobno optužujemo da ne primetimo da javni dug Srbije drastično raste, da smo prvi po stopi rizika od siromaštva, dok se mali broj pojedinaca iz vrha SNS-a strahovito bogati. Ostaje nam samo da se nadamo da je Abraham Linkoln bio u pravu: You can fool all the people some of the time and some of the people all the time, but you cannot fool all the people all the time.

Lakše je verovati u mitove nego u život

Kako objašnjavate povratak Srbije mitovima?

Jedna od snažnih psiholoških tendencija jeste težnja za očuvanjem samopouzdanja i samovrednovanja. Ona nas štiti da ne bismo olako izgubili veru u sebe. Na primer, ako uradimo nešto loše na poslu ili u školi, većina nas će prvo početi da traži opravdanja i izgovore – „Nisu mi javili na vreme“, „Loša je oprema na poslu“, „Nastavnik je prestrog“… Oni racionalniji i samokritičniji će se ubrzo prebaciti na analizu sopstvenih grešaka, ali drugi deo će ostati na traženju uzroka neuspeha u drugima ili u nesrećnim okolnostima.

Zamislite sada da ste konstantno neuspešni gotovo u svemu što radite. Država se osamostalila ne tako što smo mi tražili samostalnost već tako što su sve druge bivše republike pobegle od nas. Ušli smo u veliki broj konflikata i ratova i sve ih izgubili. Ekonomija nam je doživela krah i iako je od toga prošlo skoro 30 godina, mi i dalje imamo utisak da iz te krize tek izlazimo. Od sportista nam je ostao samo Đoković, koji je koketiranjem sa antivakcinalnim pokretima vratio priču da su „svi protiv nas“.

Dvadeset godina imamo jasne pokazatelje da nam je obrazovanje među najlošijim sistemima u svetu. Ma koliko racionalni bili, teško nam je da sve to ne doživimo lično, a praktično jedina odbrana nam je da za sve okrivimo druge, da zaključimo da su „…iza svega sigurno masoni, Židovi i Bin Laden…“. Teško nam je da razumemo da i najbolji srpski sportista može imati krivo uverenje i doneti katostrofalnu odluku, pa je lakše da okrivimo „zlu“ australijsku vladu. Lakše je verovati u mitove, blistavu prošlost, sopstvenu veličinu i loše okolnosti nego reći da već godinama donosimo loše odluke.

Naša vlada ih donosi u naše ime, a mi smo birali tu vladu, bar većina nas, pa je deo odgovornosti i na nama. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što nismo uspeli da sačuvamo ili izgradimo nezavisne institucije, što nismo uspeli da sačuvamo poverenje jedni u druge i da sarađujemo na izgradnji tih institucija umesto što sarađujemo u izgradnji korupcije. A kako kolege psihoterapeuti kažu, početak svake promene jeste prihvatanje činjenice da problem postoji i da smo bar delimično i sami za to odgovorni. Ostalo je lakše, dovoljan je glas po glas.

 

Stalno se „vadimo“ iz većeg gubitka

Jesmo li izgubili osećaj za sramotu? Poštovanje drugog? Je li to najveći srpski poraz danas?

Kada upadnete u vrzino kolo prebacivanja odgovornosti i krivljenja drugih za vlastite neuspehe, onda se lako tone, a dubina je velika. Kao kockar koji veruje da će ogromne gubitke nadoknaditi iznenadnim i malo verovatnim dobitkom, ne shvatajući da su ga ti iznenadni i malo verovatni pokušaji dobitka i doveli do gubitka. Svaka sledeća opklada traži rizičniji tiket jer očekujemo „vađenje“ iz sve većeg gubitka, a što je opklada rizičnija, to je gubitak izvesniji, i tako unedogled. Tonjenje našeg društva traje dugo, previše je neuspeha i previše kockanja našim životima. A nema institucija koje garantuju sigurnu platu, tople domove i struju, pa budućnost vidimo u daljem zaduživanju i daljem kockanju.

Nije problem jedan nesportski komentar velikog sportiste. To se može pripisati afektu. Problem je sistematsko trovanje takvim komentarima čitave javnosti, i to od najviših predstavnika vlasti. Problem je što nema nikoga ko će da donese presudu protiv predsednika države ili vlade za diskriminaciju ili širenje verske i nacionalne mržnje. Nema nezavisne institucije koja će da sankcioniše one koji bi trebalo da vode politiku, odnosno vode naše poslove i raspolažu našim resursima, za loše i nesavesno vođenje. Dok se ne izborimo da takvi ljudi vode institucije naše države, nećemo imati ni institucije ni državu, samo ćemo se vrteti u zatvorenikovoj dilemi, ne shvatajući da tonemo sve dublje i dublje.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.