Oliver Tošković: Istraživanje, nauka, autoritet i pseudonauka

Piše: Oliver Tošković, Novi magazin

Karl Linus Pauling je jedan od četvoro ljudi u istoriji koji su dobili dve Nobelove nagrade, za hemiju i mir. Od svih njegovih briljantnih naučnih dostignuća nijedno nije imalo toliki uticaj na društvo kao knjiga Vitamin C and the Common Cold, koja nije zasnovana ni na jednoj naučnoj činjenici već na njegovoj opsesiji. Pauling je smatrao da bi uzimanjem vitamina C prehlada nestala, ali i da bismo tako mogli da lečimo čak i AIDS. Iako ove ideje nisu zasnovane ni na jednoj naučnoj činjenici ili su čak u sukobu s naučnim podacima, Paulinga to nije sprečilo da ih do smrti propagira. Pseudonaučna opsesija jednog, inače genijalnog naučnika dovela je do toga da je prodaja vitamina C enormno skočila, da lekari prepisuju a mi pijemo velike doze vitamina C iako svi dokazi pokazuju da to uopšte ne pomaže kod prehlade. Zašto?

Pseudonauka je skup verovanja ili praksi za koje se tvrdi da su zasnovane na činjenicama i nauci iako zapravo nemaju nikakve veze s naukom niti su bazirane na naučnom metodu. Naprotiv, ovakve tvrdnje su često u suprotnosti s naučnim činjenicama, ali neretko imaju veliki uticaj na naš život. Pseudonaučna verovanja se nude kao objašnjenja praznina u naučnom saznanju ili su pak posledica slabog poznavanja prave prirode stvari, tzv. argument iz neznanja.

Svedočili smo poplavi pseudonaučnih tvrdnji tokom pandemije kovida-19 zbog nedovoljnog razumevanja načina na koji vakcine pomažu. Na primer, takva je tvrdnja da vakcine nisu efikasne jer se razbole i vakcinisani, u čijoj osnovi stoji nepoznavanje suštine vakcinacije. Vakcine deluju na osnovu imunizacije većine, odnosno koliko veliki procenat populacije bude vakcinisan, bolest će toliko biti oslabljena, pa neće doći do epidemije. Dakle, ako smo svi vakcinisani, to ne znači da se niko neće razboleti. Kada ovako razumete proces vakcinacije, onda je ranije pomenuta pseudonaučna tvrdnja besmislena jer njen glavni argument, da se razboleo neko ko jeste vakcinisan, zapravo ništa ne znači.

Pored nerazumevanja procesa vakcinacije, ljudi veruju pseudonaučnim tvrdnjama i zato što su često zasnovane na ličnim primerima koji su im bliži. Zbog toga većina pseudonaučnih tvrdnji počinje time da se to desilo nekome lično ili bliskom prijatelju, članu porodice… Sa druge strane, naučna objašnjenja su zasnovana na istraživanjima, velikim uzorcima uz strogu kontrolu uslova, pa ljudima deluju manje blisko.

Sledeći razlog lakog prihvatanja pseudonaučnih tvrdnji verovatno je u potrebi ljudi da smanje neizvesnost i steknu veću kontrolu nad dešavanjima. Objašnjavajući vakcinaciju pominjemo verovatnoću, tj. ostavljamo neki prostor neizvesnosti. Naravno da 100 odsto izvesnost nije realna i da je većina ljudi toga verovatno svesna, ali neki automatski mehanizam u svima nama ipak traži veću sigurnost. A većina pseudonaučnih tvrdnji upravo to nudi, manje ili više eksplicitno, ili kritikuju naučna saznanja tvrdeći da ni to što nam nauka nudi nije 100 odsto sigurno.

Dakle, pseudonauka napada nauku jer ova potonja ne uspeva da ponudi nemoguće. Ovo jeste apsurd, ali nažalost, naši automatski procesi nisu osetljivi na apsurde. Tako ćemo nekad pre popiti navodno lekovitu smesu koju nam je spremila nepoznata medicinski neobrazovana osoba iz nekog udaljenog sela i poslala poštom nego primiti vakcinu koju su napravili cenjeni istraživači i testirali je na desetinama hiljada ljudi, pa na stotinama, pa je njome vakcinisano nekoliko milijardi ljudi, a sve to uz objašnjenje da vakcina nije dovoljno ispitana.

Još jedan razlog lakog prihvatanja pseudonaučnih tvrdnji verovatno je u jednoj osobini našeg mišljenja, takozvanoj pristrasnosti potvrđivanja (confirmation bias). Na primer, ako već imamo neke sumnje u vakcinaciju zbog različitih i neretko kontradiktornih informacija po medijima, onda ćemo lakše prihvatati informacije koje su u skladu s tim našim početnim sumnjama. Argumente koji su suprotni ovom početnom stavu teže je prihvatiti jer jednostavno protivreče nečemu u šta smo već počeli da verujemo.

Na kraju, kako prepoznati pseudonaučne tvrdnje? Ovakva verovanja su često nezainteresovana za činjenice i rezultate istraživanja, a ukoliko istraživanja i postoje, ona su obično loše metodološki postavljena. Ovakve tvrdnje obično počinju nekim emocionalno jako obojenim stavovima i deluju spektakularno i neverovatno, a brane se objašnjenjima koja su smišljena u datom trenutku i često su puna protivrečnosti. Ovakve tvrdnje obično se pravdaju nekim ličnim primerima, mistifikuju se i brane pre retorikom nego istraživanjima. Pseudonaučna verovanja su puna nejasno definisanih pojmova i oslanjaju se na kvazi ili anonimne autoritete (naučno je dokazano, istraživanja su pokazala…). Posebnu opasnost predstavljaju pseudonaučne tvrdnje koje iznose poznati naučnici, pravi autoriteti u svojim oblastima poput Paulinga jer oni često u svojim drugim radovima koriste strogu naučnu metodologiju, neguju naučni pristup, a onda iz nekog čudnog razloga zastupaju stav ili verovanje koje potpuno odstupa od svega toga.

Opasnost pseudonaučnih verovanja ili tvrdnji može biti direktna, kao u slučaju antivakcinalnih pokreta koji ugrožavaju zdravlje pojedinaca i čitave populacije pogodujući širenju zaraza. U drugim slučajevima pseudonaučna uverenja mogu biti indirektno opasna, tako što će usporiti pravi proces lečenja, kao u slučajevima traženja saveta od astrologa ili homeopata, pa ljudi pauziraju lečenje i izgube dragoceno vreme.

Nekada ove tvrdnje nisu opasne već samo bizarne, pa ako ne preterate s vitaminom C, nećete izbeći prehladu, a možda nećete dobiti ni kamen u bubregu. U svim ovim slučajevima, opasne ili ne, pseudonaučne tvrdnje se lažno predstavljaju kao da su bazirane na naučnim dokazima i često su samo osnova za prodaju magičnih proizvoda. Ako želite pravu magiju, pratite Džejmsa Rendija, usavršavajte svoju naučnu pismenost i imajte na umu da smo svi skloni da poverujemo pseudonaučnim tvrdnjama, ako ništa drugo, uzimali ste vitamin C.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.