Ogled Lana Avakumović – Navikavanje na autoritarizam

Ukoliko stanje demokratije u Srbiji pratimo kroz međunarodne izveštaje i indekse, videćemo jasne, ali postepene silazne putanje u oblastima u kojima je moguće detektovati urušavanje demokratskih institucija. Gledano sa strane, to su podaci koji nam govore da su ocene slobode medija ili vladavine prava svake godine niže za nekoliko bodova, da smo na rang-listama međunarodnih organizacija u slobodnom padu, da postoji još samo jedan relevantan međunarodni indeks koji nas je počastio oznakom demokratije – doduše, manjkave. U svim ostalim Srbija je odavno prepoznata kao hibridni režim koji je od demokratskih standarda sve udaljeniji.

Ako stanje demokratskih institucija posmatramo iznutra, to izgleda kao anegdotsko kuvanje žabe. Iz godine u godinu vlast je prelazila imaginarne granice, praveći mala i postepena odstupanja od demokratskog upravljanja i odlučivanja. Jedna za drugom, crvene linije su zamagljene i u tom smislu Srbija nije jedinstvena – što nije nužno dobra, ali jeste korisna vest. Korisna je jer izučavanjem trendova u sličnim okruženjima (očigledan primer bile bi Mađarska ili Turska) možemo da pratimo kako se odvijao proces urušavanja demokratije i koje su najugroženije tačke političkog sistema. Idealno, to znanje bismo kao društvo imali na umu u pokušaju izgradnje demokratskog sistema koji bi služio građanima. Do tada je, u najmanju ruku, važno razumeti kako smo do ovog stanja stigli.

Upravo time se u nedavno objavljenoj studiji bave profesori političkih nauka Stefan Hagard i Robert Kaufman. Njihova publikacija “Demokratsko nazadovanje” (Backsliding – Democratic Regress in the Contemporary World) predstavlja pokušaj da se isprati hronologija i međusobna povezanost napada na osnove demokratije. Oni definišu nazadovanje kao inkrementalni proces udaljavanja od demokratskih institucija, pravila i normi, i analiziraju ga kroz 16 studija slučaja, uključujući i Srbiju. Uz fokus na “inkrementalnom”, autori žele da istaknu značaj postepenih koraka kojima se autoritarni režimi služe kako bi uvećali svoju moć i kontrolisali ključne društvene procese. Nadalje, autori tvrde da ovaj inkrementalizam ima posledice koje se manifestuju na dva načina. Prvo, kroz urušavanje demokratije jer napadi na jednu njenu komponentu utiru put za napade na ostale. Drugo, u kontekstu bihejvioralnih ili socio-psiholoških procesa koji nam otežavaju da primetimo odstupanja od demokratskih normi i da na njih reagujemo. Drugim rečima – usled postepenih izmena lako se odvikavamo od demokratije ili navikavamo na autoritarizam, dok režim svesno manipuliše javnim mnjenjem i zloupotrebljava pozicije moći.

Koristeći postojeće baze podataka poznatog Instituta V-Dem sa Univerziteta u Geteborgu, Hagard i Kaufman u fokus analize stavljaju koncept polarizacije, posebno obrađujući njene posledice u izbornoj areni. Politička polarizacija, koju najslikovitije možemo zamisliti kroz paralelno “šerpanje” i “bakljade” tokom vanrednog stanja u Srbiji 2020, u isto vreme je i posledica i uzrok propadanja demokratije.

U viđenju autora tri su načina na koje polarizacija otvara prostor za demokratsko nazadovanje: kroz uticaj na ophođenje vlasti i posledično nepoverenje u demokratiju, zatim jačanje antisistemskih političara, partija i pokreta i konačno – “kroz spremnost, kako elita tako i javnosti u polarizovanim okruženjima, da tolerišu odstupanja od demokratije”. Oni polarizaciju određuju pomoću četiri indikatora: poštovanje suprotnih argumenata od političke elite, učestalost govora mržnje u retorici političkih partija, polarizacija građana po pitanju ključnih političkih tema i stepen razvoja antisistemskih pokreta i organizacija. U svemu ovome važnu ulogu igra i populizam političara vlasti, koji nameće “volju naroda” kao faktor koji može i treba da nadjača demokratske procedure i pravila, dodatno udaljavajući društvo od osnova liberalne demokratije.

Kada je reč o Srbiji, autori je klasifikuju kao izbornu demokratiju u 2013. godini koja nazaduje, da bi 2017. prešla u domen hibridnih režima i postala primer kompetitivnog ili takmičarskog autoritarizma. Najkraće, to su režimi u kojima vladajuće partije uživaju značajnu institucionalnu, medijsku i finansijsku prednost u odnosu na opoziciju, ali u kojima opozicija i dalje ima mogućnost izazivanja režima na izborima, koji su daleko od ideala slobodne i poštene utakmice. Najveći udar na demokratiju u Srbiji registrovan je u režimskoj cenzuri medija, zatim u kvalitetu izbornog procesa, nezavisnosti sudstva i represiji nad civilnim društvom. Uz to, ne treba zanemariti bitnu ulogu međunarodnog okruženja, koje ovakve prakse u najboljem slučaju ne sankcioniše.

Nazadovanje, dakle, predstavlja proces političkih promena koji se od revolucija ili smena režima razlikuje po svojoj postepenosti. Kao što žaba ne primećuje da će biti skuvana ako se temperatura vode postepeno podiže, tako i građanima prag tolerancije neminovno prati dirigovanje vlasti. Vladajuće strukture dodatno podstiču polarizaciju i koriste je kako bi, na nivou zakonskih, ali i izmena u praksi, anestezirali javnost i jačali sopstvenu moć, udaljavajući se od osnova demokratije.

Rizici navikavanja na autoritarizam su ogromni i njihovim posledicama svakodnevno svedočimo. Razloge za zabrinutost sumirala je i Hana Arent, upozorivši da, iako tiranija naizgled nudi kratkoročne prednosti poput stabilnosti, bezbednosti ili produktivnosti, ona nepogrešivo vodi proterivanju građana iz javne sfere. Za pojedinca to znači postepeno gubljenje prava i sposobnosti da deluje, čak i razmišlja, što u krajnjoj liniji može dovesti do potpune predaje ličnog i javnog interesa jednom arbitru.

Nazadovanje predstavlja proces političkih promena koji se od revolucija ili smena režima razlikuje po svojoj postepenosti. Kao što žaba ne primećuje da će biti skuvana ako se temperatura vode postepeno podiže, tako i građanima prag tolerancije neminovno prati dirigovanje vlasti. Vladajuće strukture dodatno podstiču polarizaciju i koriste je kako bi, na nivou zakonskih, ali i izmena u praksi, anestezirali javnost i jačali sopstvenu moć, udaljavajući se od osnova demokratije

Lana Avakumović je master politikološkinja i istraživačica. Bavi se pitanjima demokratizacije, izbornim procesom i uporednim iskustvima hibridnih režima.

Tekst je prenet iz Novog magazina.