Ogled – Dušan Čavić

Izvor: Novi magazin

Sofija je bila najbolji đak u osnovnoj, četvorogodišnjoj školi u Bestrmi. Učiteljica je rekla njenim roditeljima da je upišu u gimnaziju u Sisku. Tako je ona postala gimnazijalka i podstanarka u Sisku sa 11 godina života. U njemu je završila 4 razreda gimnazije i nakon Zagreba otišla kod rođake u Beograd gde se i zaposlila. Tri meseca nakon što je 1943. godine na svet donela svoju drugu ćerku dobila je teško zapaljenje srednjeg uva i operisana je, antibiotika nije bilo. 

Dok je ležala u bolnici došao je da je poseti kum njenih roditelja. Saopštio joj je da je njen brat Boško, koji je bio u partizanima, u borbi izgubio obe noge od bombe. Preklinjao je najboljeg druga da ga ubije tamo na ratištu, što je ovaj teška srca i uradio. Sofijin otac, majka i brat Miloš bili su na njivi kada je u selo upala ustaška racija i pokupila sve koje je zatekla na njivama i u kućama i odvela muškarce u logor Jasenovac, žene u ženski logor Gradiška. Svi su u njima okončali svoje živote. Do racije je došlo zato što su tri mladića iz srpskog sela Bestrma otišla u hrvatsko susedno selo i ubila učitelja ustašu. Racija u Bestrmi je bila osveta. 

Sofija je ćerkama dok su odrastale napominjala da mržnja rađa mržnju, da zločinci imaju imena i da ne treba mrzeti Hrvate, jer su to uradile ustaše, kao i da u svakom žitu ima kukolja. Bila je to hrišćanska pouka, koja je u njih usađivala dobrotu, što je u vremenima koja su došla krajem dvadesetog veka i danas za mnoge ljude i narode prevaziđen ideal.

Nemam trunke razumevanja za nacistički i fašistički pokret i pokrete koji su s takvim okupatorom sarađivali i učestvovali u organizovanju, proganjanju i istrebljenju drugih samo zbog toga što su različiti. Kako nekada tako i danas. Uprkos tome, čvrsto verujem da je jedina moguća podela ljudi na dobre i manje dobre. Nisam sklon prilično prihvaćenim teorijama u našem društvu da je za raspad Jugoslavije i ratove odgovoran isključivo strani faktor i drugi narodi. Da je bilo više razuma, promišljanja i dobre volje, razlaz bi bio miran, sačuvali bi se životi i prostori na kojima su ljudi različitih nacionalnosti vekovima živeli

Sofijina starija ćerka Milica je radila na TV Beograd. Objavljivala je komentare, uređivala i vodila Beogradsku hroniku, Dnevnik III, Porotu… Početkom devedesetih godina prošlog veka odbila je da učestvuje u raspirivanju međunacionalne mržnje i medijskoj propagandi, kao i da odustane od osnovnih načela novinarske etike – istinitog i objektivnog informisanja javnosti. U aprilu 1992. godine Vojislav Šešelj u udarnom terminu u Vučelićevom dnevniku u 19 sati i 30 minuta, pominjući „izdajnike srpstva“, čita i njeno ime u spisku za odstrel nepodobnih novinara RT Beograd uz poruku „da svi treba da budu otpušteni“. 

Milica je nakon slanja na prinudni odmor, kao i više od hiljadu njenih kolega, otpuštena.

Nemam trunke razumevanja za nacistički i fašistički pokret i pokrete koji su sa takvim okupatorom sarađivali i učestvovali u organizovanju, proganjanju i istrebljenju drugih samo zbog toga što su različiti. Kako nekada, tako i danas. Uprkos tome, čvrsto verujem da je jedina moguća podela ljudi na dobre i manje dobre. Nisam sklon prilično prihvaćenim teorijama u našem društvu da je za raspad Jugoslavije i ratove odgovoran isključivo strani faktor i drugi narodi. Da je bilo više razuma, promišljanja i dobre volje razlaz bi bio miran, sačuvali bi se životi i prostori na kojima su ljudi različitih nacionalnosti vekovima živeli. Upravo kao podela Čehoslovačke.

Puno mi je srce i ponosan sam na moju majku i baku, Milicu i Sofiju. Moje porodično iskustvo mi je ukazalo do kakvih tragedija mržnja prema drugima može da dovede.

Biografija

Dušan Čavić je novinar i jedan od autora emisije Marka Žvaka

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.