Obrazovanje na slepom koloseku

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Aleksandar Baucal, redovni profesor i upravnik odeljenja Psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odavno je prva, a valja reći i prava adresa za sve važno što se dešava, posebno za ono ne dešava u obrazovnom sistemu, a valjalo bi ako Srbija zaista želi da postane uređeno i prosperitetno društvo koje vode kompetentni ljudi. Jedan je od inicijatora Majske platforme, koja je posle masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i selima Dubona i Malo Orašje prošle godine, koja je kao inicijativa desetina prominentnih stručnjaka i nevladinih organizacija, ponudila Srbiji analize, istraživanja i niz preporuka za izlazak iz kolopleta okoštalosti i nekompetencije, garniranog sve otvorenijim nasiljem u kojem se našao obrazovni sistem, kao jedan od ključnih za oporavak društva. Takođe ogrezlog u istim manama.

Za „Ribnikar“ mi još nemamo analizu da li se stvarno neko dete ujutru probudilo, uzelo pištolj i pobilo svoje drugove. Ili se nije reagovalo na prve signale

Za Novi magazin profesor Baucal govori o tome kako smo se zatekli tu gde jesmo i šta nam valja činiti da u dogledno vreme postanemo zdravije društvo sa dobrim izgledima za napredovanje, kolektivno, ali i pojedinačno.

Srbija je postala prva zemlja u Evropi prema broju masovnih ubistava u prethodnih 10 godina, a „Ribnikar“, Malo Orašje i Dubona su specifični po mladosti ubica i žrtava. Sistem ipak kaže kako nije zakazao. Kako to tumačite i manjak saosećanja, ne sećamo se Velike Ivanče, Jabukovca, Žitišta…?

Postoji jedno bazično nerazumevanje; kad kao građani kažemo da je sistem zakazao mi mislimo na sistem kakav bi trebalo da bude, u kom bi institucije vodile računa o građanima. U kom bi se pre svega delovalo preventivno, a ako ne može preventivno onda adekvatno. Mi smo videli da se ništa od toga nije desilo, u Malom Orašju i Duboni tragedija je mogla da se spreči, a ovako su mnogi roditelji ostali bez oboje dece.

 

Porodice su praktično zatrte!

Da. Za „Ribnikar“ još nemamo analizu da li se stvarno neko dete ujutru probudilo, uzelo pištolj i pobilo svoje drugove. Ili se nije reagovalo na prve signale. Nismo utvrdili ni odgovornost za to ko nije reagovao, ne da bismo nekoga stavili na stub srama nego da bismo utvrdili te tačke u kojima treba reagovati da se ne bi ponovilo.

I kad kažemo da je sistem zakazao ili nije, mislim da samo nismo obavešteni da sistem ne postoji. Ovde funkcioniše samo sistem jednog čoveka i malog broja ljudi – u njihovu korist.

U Majskoj platformi se zaključuje kako „škola više nije zajednica učenika, nastavnika i roditelja, i u toj činjenici leži jedan od ključnih razloga zbog kojih se postojeće mere ne primenjuju adekvatno na nivou škola ili nisu učinkovite“, kao i da te krhke veze dodatno urušava regulativa. Nabrojte nam ključne uzroke i posledice tog stanja.

U mnogim školama u Srbiji taj trougao nastavnici–deca–roditelji narušen je u tom bazičnom odnosu međusobnog poverenja i pozitivnih očekivanja. Imamo školu u kojoj akteri ne vide svrhu i smisao, a kada dođu u školu, svi imaju negativna očekivanja; nastavnici nevolje, ali i da izađu iz nevolja sa učenicima i roditeljima, učenici se ne osećaju dovoljno podržavanim od nastavnika, postali su sve udaljeniji i imaju sve manje poverenja jedni u druge. To je posledica činjenice da mi kao društvo ne vidimo šta bismo s tim obrazovanjem, na margini je što se vidi i po malim ulaganjima u ovu oblast, ali i po tome što se obrazovanje više ne doživljava kao ključni način za napredovanje. 

Kad dospete u takvo stanje „bureta baruta“ u kojem su svi frustrirani, pitanje je samo kada će i kako nasilje eskalirati i ko će biti žrtva, ko nasilnik. A često je ista osoba nekada žrtva, nekada nasilnik.

Sigurno ima puno dobrih škola, ali su nam nevidljive i bitno je da primenimo pravilo tri P. Prvo P je da primetimo škole koje nude kvalitetno obrazovanje i već su dobre zajednice; drugo P je da ih promovišemo, ne njih već to kako su postale dobre škole, šta su radile i postajale sve bolje i bolje; treće P je povezivanje sa drugim školama. Iz iskustva je poznato da će neka škola pre učiti od svojih kolega i vršnjaka nego tako ako dođe neki stručnjak da ih uči…

Ili sa raznih seminara. 

Širenje mreže dobrih škola je spor proces, ali brži od raznih reformi koje se 20 godina donose i ne realizuje; za desetak godina bismo širenjem mreže doši do većine škola u Srbiji koje su dobre zajednice.

U preporukama kažete kako je potrebno obezbediti veću profesionalnu autonomiju školama i nastavnicima. Kako je to moguće u vremenu kada su nastavnici postali glineni golubovi sistema, roditelja i dece?

Ovde treba podsetiti da je ključna preporuka Majske platforme za obrazovanje da škola ponovo postane dobra zajednica, da učenik, nastavnik i roditelj kada dođu u školu imaju osećaj da dolaze na prijateljsko mesto. Da učenici dolaze tu da se obrazuju i nešto nauče, da nastavnici mogu to da im pruže, da se postigne pozitivna atmosfera. Autonomiju škole mi vidimo kao preduslov za to; da biste mogli da postignete pozitivnu atmosferu, morate imati mogućnost odlučivanja. Naš sistem je trenutno visoko centralizovan i sve se bitne odluke donose van škole i spuštaju na niži nivo…

Putem direktive?

Putem direktive! U toj situaciji škola nema neki manevarski prostor da gradi pozitivne odnose i odlučuje o tome kako će biti organizovana. To ne znači da i u ovakvim uslovima nema neke autonomije škole, ali nema je dovoljno. Ceo sistem je demotivišući, mnogi nastavnici su prosto odustali od svoje profesije. To što škola sprovodi neke direktive stvara nepovoljnu atmosferu, a nasilje dodatno pogoršava odnose u školi, pa onda ti odnosi pojačavaju nasilje.

Naša preporuka je da se mora omogućiti autonomija školama, jer samo ljudi u školama mogu da izgrade te pozitivne odnose u kojima će biti moguće i kvalitetno obrazovanje. Ali, nije dovoljno samo dati školama autonomiju, jer to može biti i prebacivanje odgovornosti na škole za neuspeh sistema, školama mora da se obezbedi i dodatna adekvatna podrška. 

Nekim školama je dovoljno samo da ih pustimo na miru – već imaju dobru atmosferu i dobre odnose, sistem treba samo da ih podrži u tome da to stanje održe. Uprkos sistemu! Plus, obrazovni sistem i ministarstvo od tih škola mogu da uče, da one budu osnova za druge. Biće tu i škola kojima je potrebna velika podrška drugih škola i stručnjaka. To je težak i spor proces, ali ako ne krenemo u tom pravcu teško ćemo se izboriti sa ovim stanjem i rastućim nasiljem.

Izbor direktora je sporan, oni su službenici Ministarstva, ne škola. To izgleda kao tehničko pitanje, ali daleko je od toga, da li autonomija škola i veće ingerencije kolektiva, uključujući i roditelje, u izboru direktora znači i njegova veća ovlašćenja, ali i odgovornosti, i koliko je to značajno?

Direktor je veoma važna figura u školi, ali važno je kakva je to osoba, ne mislim na lične karakteristike, nego kakve su pozicije te osobe. Mi imamo direktore koji su glavni administrativci u hijerarhiji koja ga stavlja u poziciju da služi za sprovođenje tih dekreta, a nama treba direktor koji će biti lider zajednice, neko koga ljudi prepoznaju kao svoj oslonac, koji ima sa svima dobru komunikaciju, sa kolegama, roditeljima, učenicima, zajednicom, ko ume da orkestira svim tim i da stvara pozitivne odnose u školi. Takva osoba, da bi mogla da vrši sve to, mora da ima neku vrstu izvornog autoriteta i prihvaćenost u kolektivu. Zbog toga dobar direktor ne može da bude osoba postavljena spolja, sa strane. Nije nemoguće da osoba sa strane bude kvalitetna i ne ume da uspostavi dobre odnose, ali je malo verovatno. Jer kad vi nekog postavite politički on pre svega duguje onome ko ga je postavio i vodiće računa o njihovoj dobrobiti, a ne o dobrobiti zajednice.

Pomenuli ste škole na koje se treba ugledati. Treba li one da postanu ogledne i na osnovu njihove organizacije širiti model? 

Mi smo 2016. kao tim istraživača hteli da idemo tim putem dobrih modela, rekli smo „dobro sistem nije dobar, ali postoje oaze kvalitetnog obrazovanja“ i prikupili smo mnogo podataka i mišljenja o školama, njih stotinjak su delovale kao dobre. Dobra škola je dobro mesto gde se ljudi dobro osećaju i gde učenici mnogo nauče zahvaljujući školi, a ne tome što im roditelji plaćaju privatne časove. Sveli smo taj izbor na desetak škola iz raznih krajeva Srbije, posetili ih da se uverimo kako rade, šta rade i kako su organizovane. Zajednička nit za sve je bila da su dobre zajednice, što znači da kad uđete u tu školu vi vidite i osetite da su odnosi živi, pozitivni, da postoji komunikacija, međusobno poštovanje i poverenje. To je živa škola.

One postoje, nažalost neke su od 2016. propadale, neke zbog nametnutog direktora, nekima je direktor koji je gradio sve te odnose otišao u penziju i nije imao ko da iznese to što je on radio. 

Inflacija petica i vukovaca

Imam još jedno pitanje; u nekim školama je toliko trajalo čitanje imena vukovaca da je mnogima bilo dosadno. U naše vreme se znalo jedan, dva vukovca u odeljenju, nekad i bez njih…

I znalo se da su to deca koja su svaku peticu zaslužila.

 

Danas je i to trećine u školama, a i deset posto je mnogo. Šta nam ta inflacija pokazuje?

Pokazuje da obrazovanje nije bitno, vukova diploma je neka vrsta socijalnog dogovora, a čim ih delimo olako govori da su bez vrednosti. Onda i nastavnici pod pritiskom kažu „šta me košta da i ovom detetu dam peticu i diplomu“, a svim tim devalviramo vrednost i petica i vukovaca. To je isto kao kad štampate mnogo novčanice i što ih više štampate, vrednost im je manja.

Pokazuje nam i da obrazovanje nema značaj i da smo zastali u mestu, da ne idemo napred. Znate, ima neki voz na slepom koloseku, izgleda kao pravi voz, uđete u njega, ali stojite u mestu, oko voza će se vremenom uhvatiti korov.

 

Ali, činjenica je da zbog sistema prohodnosti i deca i roditelji primenjuju teror petica, deca uče kao papagaji, niko ih ne tera da razmišljaju, nego samo da ponavljaju zadato.

Mi smo taj voz propustili, deca iz škole treba da izađu kompetentna za ono čim će se baviti, ne sa peticama. Ne vrede vam petice ako ne znate da radite ono što ste izabrali. Mnoge zelje su sprovele reformu, mi nismo, ali postoji nada da ćemo se ugledati na te zemlje.

Stalno pominjete odnose i nasilje, postoji li uzročno-posledična veza između statusa obrazovanja i nastavnika sa rastućim nasiljem? Rastuće, ali je sve vidljivije među svim akterima, a u poslednje vreme posebno nad nastavnicima?

Nasilje ima tu lošu osobinu da se stalno produbljuje, postaje sve intenzivnije i zahvata sve veći krug aktera, čak i da se ubrzava. Vreme između incidenata se skraćuje. Nasilje nad nastavnicima je izbilo u prvi plan, ranije smo imali problem vršnjačkog nasilja, sada nad nastavnicima i mislim da je to posledica gubljenja statusa obrazovanja u nastavnika u društvu. Zamislite da, kad idete u školu. nemate kao roditelj i dete poverenja u tu instituciju!. Naravno da ćete doći sa nepoštovanjem i velika je verovatnoća da će se to spojiti sa agresijom kada pomislite da ne možete doći do nečega što vam je važno, a to je nažalost ocena.

Pitanje je kako prekinuti taj začarani krug i okrenuti spiralu u pozitivnom pravcu? Nešto što nastaje dugo ne može da se reši preko noći i moramo da stvorimo ulove da tu spiralu promenimo. I ići korak po korak. To pre svega znači da obnovimo važnost obrazovanja u društvu, onda će škola postati važna roditeljima i deci, onda će i nastavnik imati važnu funkciju u životu porodice. A kada roditelji vide da to što se radi u školi ima pozitivne posledice imaće poštovanje, a kad ima poštovanja i kada dođe do teške situacije rešava se na drugačiji način.

Koliko je sve otišlo daleko može da pokaže primer; kada roditelji vode decu u neku drogu školu na neki neformalni vid obrazovanja koji smatra važnim ili trening – neće napasti trenera jer veruju da radi nešto važno za porodicu. Ta vrsta poverenja i poštovanja uloge koju ima nastavnik moramo kao društvo da obnovimo. To nastavnici i škola ne mogu sami, to moramo kao građani.

Deca koja rastu za desetak, 20 godina postaće i sami roditelji, a naučili su na sistem u kojem je nastavnik nebitan, možeš da ga udariš, uceniš ili platiš – za ocenu. Šta u tih deset godina može da se promeni i koji su društveni mehanizmi bitni? 

Najbitnije je da odlučimo. Često se u javnosti govori kako je potrebna politička volja, ali kao i u životu potrebna su dva faktora – da nešto hoćete da uradite i da znate to da uradite; lakši je problem to da li znate, uvek možete nekog da pitate, nekog da angažujete, najčešće je pitanje moći. Prvi korak je teži: da kao društvo podvučemo crtu i kažemo kako ne možemo stvarati budućnost tako što gradimo društvo nasilja, kriminala i korupcije. Druga stvar je da odvojimo stručni deo od političkog, koncipiranje i praćenje neke buduće reforme treba premestiti iz Ministarstva da bismo obezbedili kontinuitet. To je kao kada gradite neku komplikovanu građevinu, menjaće se političke garniture, ali vi morate da nastavite gradnju. Treća je stvar da idemo postepeno, koracima da gradimo sistem odozdo, od škole do škole. 

To su preduslovi. Potrebna je politička volja, ali ta volja zavisi od građana; ako političar kaže „ti od mene tražiš nešto komplikovano što dugo, a to građani ne zahtevaju, ne osećam pritisak“, onda oni odustaju i svoju decu upisuju u privatne škole ili školuju u inostranstvu…

Bitno da građani u svoj proces odlučivanja za koga će da glasaju počnu da ugrađuju pitanja obrazovanja, zdravlja i socijale. To su glavni sektori koji utiču na kvalitet života, a političari će vrlo brzo da osete kada veliki broj ljudi počne da ih ocenjuje na osnovu tih kriterijuma i brzo će se stvoriti politička volja

Ili na akademijama mladih lidera?

Ili tamo. E, zbog toga je bitno da građani u svoj proces odlučivanja za koga će da glasaju počnu da ugrađuju pitanja obrazovanja, zdravlja i socijale. To su glavni sektori koji utiču na kvalitet našeg života, a političari će vrlo brzo da osete kada veliki broj ljudi počne da ih ocenjuje na osnovu tih kriterijuma i brzo će se stvoriti politička volja. Moramo i mi građani da preuzmemo svoj deo uloge, ne da čekamo samo da političari budu dobronamerni prema nama i da urade nešto i za nas ne samo za sebe, moramo nekad da ispoljimo zahteve, pa će se i političari prilagoditi.

Uznemirujući su nalazi grupe za mentalno zdravlje po kojim svaki treći stanovnik Srbije ima značajne psihičke smetnje, posebno što raste broj dece i mladih s problemima u ponašanju, ali se smanjuje kapacitet sistema socijalne zaštite da na taj problem odgovori. Vi ovo možete i sa profesionalne tačke da objasnite.

Krenimo od sistema socijale i uzmimo kao primer ono što se desilo u Duboni i Malom Orašju; očigledno je postojala mlada osoba koja je bila prepoznata u zajednici kao realni izvor problema. Tu je sistem socijalne zaštite zakazao, morao je reagovati na prve signale, jer ako ne reagujete preventivno, čekate da se tragedija desi. Na osnovu istraživanja i iskustva ljudi koji rade u socijalnoj zaštiti sa velikim stepenom sigurnosti mogu da vam kažu u kojoj se porodici mogu očekivati problemi, ali naš sistem zatvara oči i gura probleme pod tepih, nadajući se da se ništa neće desiti. I kad se desi onda se svi hvatamo za glavu i pitamo se kako se to desilo! Potreban nam je sistem socijalne zaštite koji će u ranoj fazi otkriti koje porodice i deca mogu biti problem. Taj problem mogu biti uništeni ljudski životi, ali problem je i kad neki mlad čovek ode u zatvor; šta ćete posle zatvora sa njim?

Kad je u pitanju mentalno zdravlje problem je sličan; mi imamo zdravstveni sistem naučen da reaguje tek kada dođe do – dijagnoze. Važno je da razjasnimo šta je smetnja u psihičkom ponašanju, šta dijagnoza; kijavica je smetnja, ako je ne lečite postaće upala pluća, a to je dijagnoza. Ljudima koji povremeno imaju teškoće sa mentalnim zdravljem, ako ne dobiju podršku, smetnja će se transformisati u dijagnozu i posledice će biti mnogo teže. Mi moramo težiti ka mentalnoj higijeni, ka mentalnom zdravlju, a to možemo samo ako građani mogu da se oslone na sistem. Ovako samo možemo da se prekrstimo i molimo bogu se da nećemo imati problema sa decom, svojim zdravljem…

Važno je da razjasnimo šta je smetnja u psihičkom ponašanju, šta dijagnoza; kijavica je smetnja, ako je ne lečite postaće upala pluća, a to je dijagnoza

Ta kijavica koju pominjete leči se za nedelju dana, a upala pluća dugo i komplikovano. I skupo!

Tako je.

Moram da vas prebacim donekle na lični teren; vi ste stručnjak razvojne psihologije, ali i roditelj. Gde najčešće i najgrublje grešimo?

Ne bih da idem na teren grešaka roditelja, radije bih o tome sa čime se suočavaju. Danas nije lako biti roditelj, neću da kažem da je teže nego pre, ali veliki je izazov. Prvi izazov je da se svet brzo menja, nekada ste mogli da se oslonite da to kakav je svet oko vas i da vidite u kakvom će svetu vaš dete živeti. Druga teškoća sa našim društvom je nedostatak izvesnosti, danas vladaju negativne vrednosti i u dilemi ste da li da pripremate dete da živi u društvu nasilja, kriminala i korupcije ili da živi u nekom normalnom društvu. Ali, ako odlučite ovo drugo u raskoraku ste sa stvarnošću.

Ja mogu da kažem samo na šta da obrate pažnju; prva stvar je da izbegnu da gledaju decu kao objekat koji treba da oblikuju prema svojoj zamisli. Moraš dete razumeti, kad nastane problem vidite kako dete to doživljava. Ako i nas odrasle neko tera nešto sa pozicije moći da radimo, radićemo dok nas gleda, tako je i sa decom. Roditelji treba da se prisete svog detinjstva, šta je njima u odrastanju bio problem i kako su to doživljavali.

Druga stvar je da ne rešavamo problem umesto deteta, nego da mu budemo podrška u rešavanju. Nekad se može pomoći kad dete ne razume šta se dešava, ali ne da stalno to radimo. Zašto? Dete će jednog dana porasti i treba da bude kompetentno u suočavanju sa izazovima.

Treća stvar su pozitivne vrednosti koje deci treba prednosti. E, sad, pitanje je kako to učiniti u društvu negativnih vrednosti? Jedino što mogu da ponudim je nada da je ovo privremeno stanje, traje predugo, ali ne može zauvek.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.