Nužan je iskorak ka činjenicama

Autor: Tibor Varadi, Izvor: Novi magazin

Teška krivična dela protiv čovečnosti daju povod za dublje sagledavanje ljudske stvarnosti – ali daju povod i politici. To vidimo i u raspravi o Rezoluciji UN o Srebrenici. Jedan od ciljeva Rezolucije je potvrda mira. U ovom času se postavlja pitanje da li vidimo korake ka miru ili korake ka konfrontaciji. I ako je u pitanju ovo drugo, da li je to zbog same Rezolucije ili zbog političkih naleta povodom Rezolucije. 

ČINJENICE: Mislim da bi trebalo da se vratimo činjenicama. Gotovo niko više ne poriče da je u Srebrenici počinjen težak zločin. Rasprava se vodi o tome da li se to može kvalifikovati kao genocid. Taj spor ima i racionalne razloge, no tu je i okolnost da je genocid ostao izraz koji nosi težak emotivni naboj. Tu je i činjenica, da pri razjašnjavanju pojmova u krivičnom pravu, pa i u drugim pravnim oblastima, značajnu ulogu ima sudska praksa. Različita činjenična stanja koja dolaze pred sud omogućuju jasnije sagledavanje i definisanje pojmova. Kada je reč o genocidu nije na raspolaganju (hvala Bogu!) bogata sudska praksa. Te nije lako naći uputstvo recimo kod tumačenja izraza „delimično uništenje nacionalne, etničke, rasne ili religiozne grupe“. 

am tekst Konvencije je praktično jedini oslonac tumačenja. Ovde se nalazi definicija koja je detaljnija i šira od opisa koje je dao autor pojma Rafael Lemkin. Prema Lemkinu pod genocidom se podrazumeva destrukcija jedne nacije ili etničke grupe. 

Prema članu 2 Konvencije o genocidu, pod genocidom se podrazumevaju nekoliko dela: ubistvo članova grupe (naroda), zatim uzrokovanje teških telesnih ili mentalnih povreda članovima grupe (pripadnika određenog naroda), kao i neka druga dela – ako su počinjena sa namerom da se „potpuno ili delimično uništi jedna nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa“. 

Nema sumnje da je u Srebrenici surovo ubijeno više hiljade ljudi koji su odvedeni u smrt kao pripadnici jedne grupe (jednog naroda). Može se voditi ozbiljna diskusija o tome da li je adekvatno da se to zlodelo kvalifikuje kao genocid. No, čini mi se da diskusija koja se danas vodi o nacrtu Rezolucije ne vezuje za tekst Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida koja je usvojena 1948. godine i stupila na snagu 1951. godine. Više smo svedoci burne rasprave o časti etničkih zajednica. 

Mnogi diskutanti sa indignacijom postavljaju pitanje mogu li se Srbi kvalifikovati kao genocidni narod. Naravno da ne. To zna svako ko je pročitao Konvenciju. Osuda jednog naroda je nešto što međunarodno pravo ne poznaje – i tako nešto ne poznaje ni ljudska logika

Mislim da je potreban iskorak – i to iskorak ka činjenicama. Nacrt Rezolucije se oslanja na dosadašnje odluke međunarodnog pravosuđa. Ni odluke međunarodnih sudova ne moraju uvek biti bezgrešne, ali one imaju ozbiljan autoritet – i pouzdanijeg oslonca nema. Treba da se suočimo time šta je do sada utvrdilo međunarodno pravosuđe. 

Mnogi diskutanti sa indignacijom postavljaju pitanje mogu li se Srbi kvalifikovati kao genocidni narod. Naravno da ne. To zna svako ko je pročitao Konvenciju. Osuda jednog naroda je nešto što međunarodno pravo ne poznaje – i tako nešto ne poznaje ni ljudska logika. Takvo obeležavanje jednog naroda naravno ne može biti ni predmet rezolucije UN. Bez obzira o kom se narodu radi. 

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida poznaje dva moguća aktera koji se mogu osuditi za delo genocida: pojedinac i država. U vezi sa zločinom u Srebrenici postupci su vođeni u oba pravca. Haški tribunal je utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid, i za to je proglašen krivim general Krstić ( a docnije i drugi pojedinci). Pred Međunarodnim sudom pravde je vođen postupak protiv države (SRJ, potom SCG pa Srbije). Sud je potvrdio da je počinjen genocid, ali je takođe utvrdio da država Srbija nije odgovorna. Član 3 Konvencije predviđa pet mogućih oblika počinjenog dela: genocid, planiranje izvršenja genocida, direktno i javno podsticanje na izvršenje genocida, pokušaj genocida i saučesništvo u genocidu. Međunarodni sud pravde je utvrdio da Srbija nije odgovorna ni za jedan oblik. Utvrđeno je i to da Srbija nije odgovorna ni za naknadu štete. 2017 godine Bosna-Hercegovina je pokušala da ospori to odluku, koristeći jedini mogući pravni lek – reviziju. Zahtev za revizijom je odbijen. Time je odluka postala konačna. 

Dakle ako se oslonimo na norme međunarodnog prava i odluke međunarodnih sudova, dolazimo do sledećih zaključaka: 

– reći da su Srbi genocidni narod je apsurdna besmislica 

– u Srebrenici je počinjen genocid, međunarodni sudovi su identifikovali i osudili pojedince-počinitelje 

– međunarodno pravosuđe je takođe utvrdilo da država Srbija nije odgovorna ni za jedan oblik genocida niti duguje odštetu.

Mislim da to treba da primimo k znanju. I treba krenuti dalje. Potrebno je, bez ikakve rezerve odati poštovanje žrtvama i shvatiti tragediju rodbine i okoline. Treba se saglasiti i o tome da dela koja su učinjena u Srebrenici ne mogu imati opravdanje. Takva dela su za osudu i zaslužuju kaznu bez obzira da li se čine na Balkanu, drugde u Evropi, ili recimo na Bliskom Istoku. Mislim takođe, da bi trebalo da budemo svesni da normalni odnosi sa komšijama olakšavaju život i njima i nama.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.