Niko ne zna koliko će ljudi u Srbiji dočekati 22. vek

Razgovarao: Velimir Perović

Može li Srbija da se izvuče iz demografske krize? Ako je suditi prema zvaničnim brojkama i već godinama negativnim demografskim trendovima, može se zaključiti da će nas za 50 godina biti znatno manje nego sada, ali da ipak nećemo iščeznuti. Zloslutnici već predviđaju da Srbi neće dočekati 22. vek jer ih je u ovom trenutku svakog dana manje za 219, dok demografi kažu da prosta aritmetička progresija u demografiji “ne drži vodu” i da je davanje takvih prognoza naučno neutemeljeno.

A šta kažu zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku? Za prvih pet meseci ove godine zabeležen je rekordno negativan prirodni priraštaj – 33.000 je više umrlih nego rođenih, što nagoveštava da bi stanovnika Srbije na kraju godine moglo biti manje čak 80.000. Srbija je sa prosečnom starošću većom od 43 godine postala zemlja staraca. Starijih od 65 godina je gotovo 1,5 miliona, što je više nego svaki peti stanovnik, dok mlađih od 15 godina ima svega 980.000, odnosno 14,3 odsto ukupnog stanovništva.

U Srbiji je početkom 2021. živelo 6.871.547 stanovnika, što je u odnosu na 2011. manje za 382.422.

Doktor demografije i profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu Goran Penev kaže za Novi magazin da je demografska budućnost Srbije neizvesna, kako u pogledu kretanja mortaliteta i fertiliteta stanovništva tako i u pogledu intenziteta i smera migracionih kretanja.

Ako se nastave sadašnji demografski trendovi, šta će biti sa stanovništvom Srbije za 30 ili 50 godina?

Rezultati najnovijih demografskih projekcija iz 2018. upućuju da se u narednih nekoliko decenija može očekivati nastavak smanjenja stanovništva Srbije i njegovo još intenzivnije starenje. Tako bi 2061. broj stanovnika bio znatno manji nego 2021, i to prema svim varijantama koje uključuju očekivane promene mortaliteta i migracija, negativan migracioni saldo do 2036, a zatim rastuće pozitivan.

Šta to konkretno znači?

U zavisnosti od usvojene pretpostavke o kretanju fertiliteta (odnosno broj rođenih na jednu ženu staru 15 do 49 godina – prim. a.), broj stanovnika bi se kretao od pet miliona, ako bi fertilitet bio 1,3 deteta po ženi, do 6,2 miliona, ako bi plodnost bila 2,1 dete po ženi, što je u ovom trenutku gotovo neverovatno.

Istovremeno, prema svakoj od varijanti, ostvarenje usvojenih hipoteza rezultiralo bi do 2061. nastavkom vrlo intenzivnog demografskog starenja. Udeo starijih od 65 godina u populaciji iznosio bi 27,3 – 34 odsto, dok bi udeo mlađih od 15 godina pao na svega 10,5 – 17,5 odsto.

Vrlo zabrinjavajuća očekivanja?

Da, treba napomenuti da projekcije rođenja pre tri godine ne uključuju dosad poznate demografske posledice pandemije kovida-19. Nesumnjivo, demografska budućnost Srbije je sada neizvesnija, kako u pogledu kretanja mortaliteta i fertiliteta stanovništva tako i u pogledu intenziteta i smera migracionih kretanja. Ako bismo sada pogledali starosnu piramidu, koja predstavlja najpoznatiji demografski grafikon, ona ne bi izgledala kao piramida nego kao čovek u kaputu sa ogromnim ramenima koja predstavljaju generacije starije od 65 godina, a pri dnu bismo videli suženu osnovu koja predstavlja lica mlađa od 15 godina.

Koliko će stanovnika Srbije dočekati 22. vek?

Vrlo je teško dati odgovor na ovo pitanje. Reč je o drugoročnom periodu i o stanovništvu zemlje pred kojom su vrlo izazovne i sveobuhvatne promene koje će nužno uticati na sve najvažnije demografske tokove. Za dobijanje eventualne demografske slike Srbije do 2100. neophodno je uraditi projekcije stanovništva i izabrati adekvatan metod predviđen za jedan duži period. To je zahtevno istraživanje koje nije preporučljivo započeti u jeku globalne epidemiološke krize enormnih razmera.

Imate li podatke o starosti stanovništva?

Svakako jer nema demografije bez starosne i polne strukture stanovništva. Mladih do 14 godina starosti ima 980.332, što je 14,3 odsto ukupnog stanovništva, dok je starijih od 65 godina čak 1.460.603, što čini 21,3 odsto populacije. Pre 30 godina mladih do 14 godina je bilo 1.449.913 ili 19,4 odsto, a starijih od 65 godina 892.977, odnosno 11,9 odsto stanovništva.

Kad ste pomenuli migraciona kretanja, može li se očekivati zaustavljanje procesa odlazaka iz Srbije?

U poslednjih 10 godina Srbiju je napustilo oko 300.000 ljudi, dok se 150.000 doselilo. Uglavnom je reč o našim povratnicima. Pretpostavlja se da će do 2030. doći do usporavanja odlazaka iz Srbije i da će posle toga ona postati zemlja doseljavanja.

Očekuje se da će Srbija već za desetak godina postati privlačna za migrante iz azijskih i afričkih zemalja, kao i za migrante iz Latinske Amerike.

Podrazumeva li to i značajnu promenu nacionalne strukture stanovništva?

U svakom slučaju – da. Naravno, ne bi trebalo da, na primer, reprezentacija Srbije u fudbalu zaliči na francusku ili švajcarsku, koje imaju veoma mali broj igrača etničkog porekla iz zemalja čije boje brane. Svi oni pevaju nacionalnu himnu i zdušno se bore za svoju zemlju, ali to nisu ista Francuska ili Švajcarska od pre 50 godina.

Šta će privući migrante da dođu i žive u Srbiji?

Bolji životni uslovi nego u zemljama njihovog porekla. Povoljniji uslovi u pogledu zapošljavanja, obrazovanja, sticanja poljoprivrednog zemljišta, veće prinadležnosti, klima…

Kakav će biti motiv države Srbije da prihvati veći broj migranata?

Rezultati demografskih projekcija pokazuju da, ako sada imate više od 20 odsto stanovništva starijeg od 65 godina, imaćete uskoro i manjak radne snage. Ona će u narednim decenijama biti deficitarna u Srbiji, bez obzira na relativno visoku nezaposlenost.

U prvih pet meseci ove godine negativan prirodni priraštaj iznosio je 33.000 više umrlih nego rođenih. Šta možemo da očekujemo do kraja godine?

U periodu januar-maj prosečan dnevni negativni prirodni priraštaj iznosio je 219. Ako bi se taj trend nastavio i u narednim mesecima, na kraju godine bi nas, samo po tom osnovu, bilo 80.000 manje. Međutim, pandemija kovida-19 još uvek traje i stalno nas plaše novim “opasnim” sojevima koronavirusa. Ako posledice pandemije budu gore nego u prethodnom periodu, onda bi negativan prirodni priraštaj mogao biti još veći.

Ali bi epidemiološka situacija u drugoj polovini godine mogla biti i bolja, što bi trebalo da se odrazi i na smanjenje ukupne smrtnosti, pa samim tim i negativnog prirodnog priraštaja.

Ponovo vas pitam, ako se ovaj obim negativnog prirodnog priraštaja nastavi i u narednih 30 godina, šta će biti sa stanovništvom Srbije?

Ako biste to čisto matematički računali, onda bi ispalo da će nas biti upola manje nego sada. Međutim, takva aritmetička progresija u demografiji ne drži vodu. Kada demografi rade projekcije za naredni period, uzimaju u obzir starosnu i polnu strukturu, kao i moguće, pa čak i nemoguće promene mortaliteta, fertiliteta, kao i migracija. Sada je neizvesno koliko dugo će trajati pandemija kovida-19 i da li će se u međuvremenu pojaviti neki novi smrtonosni virusi.

Da se vratimo sadašnjosti. Kako komentarišete poremećenu starosnu strukturu stanovništva, odnosno to što 49 odsto ima više osoba starijih od 65 godina nego mladih do 15 godina?

To je veoma nepovoljno, ne samo iz demografskog ugla gledanja nego i sa ekonomskog, socijalnog, kulturnog i političkog aspekta. Takva starosna struktura je teško održiva bez velikih potresa.

Koje su posledice što smo s prosečnom starošću od više od 43 godine postali jedna od najstarijih nacija u Evropi?

Sa ekonomskog aspekta to je veliki pritisak na zaposlene jer je sve veći broj penzionera, čak oko 1.700.000. U narednom periodu može se očekivati još intenzivnije približavanje broja zaposlenih i broja penzionera. Takođe, kada je u pitanju produktivnost rada, nije isto imate li zaposlene koji imaju 50 ili 60 godina ili mlade od 20-30. Da ne govorimo o inovacijama ili prihvatanju novih tehnologija, što je veoma otežano kod starijih generacija.

Zatim, zbog velikog broja starih ljudi pod velikim pritiskom je i zdravstveni sistem. Nažalost, došli smo u situaciju da nam više nedostaju gerontološki centri nego dečja obdaništa.

Zašto sve više žena iz fertilnog perioda izlazi bez dece?

To je, pre svega, rezultat dugoročnog pada fertiliteta. Žene se sve češće odlučuju za manji broj dece, sve kasnije otpočinju s rađanjem, a mnoge od njih ostanu i bez potomstva. Prema našim procenama, u 2020. bez živorođene dece je čak 13,8 odsto žena starih 45-49 godina, tj. onih koje su na kraju fertilnog perioda. Očekujem da bi kroz 20 godina stopa žena koje izlaze iz reproduktivne starosti bez dece iznosila blizu 20 odsto.

Da li naše žene ne žele decu ili je u pitanju nešto drugo?

Više od 95 odsto mladih žena želi decu, ali mnoge od njih ne uspevaju da realizuju svoje želje. Razlozi su vrlo kompleksni i predstavljaju krajnji ishod mnoštva uticaja i odluka tokom vremena i rezultat su različitih životnih tokova i puteva.

Zbog čega, šta su uzroci?

Oni su brojni. Pre svega, treba istaći prihvatanje niskih reproduktivnih normi. Većina žena želi da ima samo jedno ili dvoje dece, prvo rađanje se često iz različitih razloga odlaže i na kraju se mnoge zbog otkucavanja biološkog časovnika ne ostvare kao majke. Takođe, i poboljšanje obrazovne strukture žena, što podrazumeva poslovnu karijeru, negativno utiče na broj rođene dece.

U Srbiji brak i dalje predstavlja najvažniji okvir rađanja, ali je i sve manje privlačan mladima. Nepostojanje stabilne partnerske veze, u formi braka ili kohabitacije, vrlo je važan uzrok neostvarivanja materinstva, ali i volje parova.

Koliko loša ekonomska situacija utiče na žene, odnosno mlade parove, da se sve teže i ređe odlučuju za potomstvo?

Nepovoljna ekonomska i finansijska situacija svakako je bitna prilikom donošenja odluke o rađanju, ali mislim da je njen značaj predimenzioniran. Determinante fertiliteta su mnogo složenije i ne mogu se dominantno svesti na ekonomske. U Srbiji se rađalo i rađa i u uslovima velike oskudice.

Ali to je bilo neko sasvim drugo vreme. Sada je za goli život četvoročlane porodice mesečno potrebno skoro 100.000 dinara.

Kad bi se po tome odlučivalo da li će neko da ima decu ili ne, onda danas ne bi bilo ni pola stanovništva Srbije. Mi imamo porodice sa sedmoro i više dece koje žive od socijalne pomoći, kao i prebogate porodice koje imaju jedno ili nijedno dete.

Mladi parovi koji nemaju svoj stan ili nemaju novca da plate kiriju, koji nemaju posao ili rade na određeno za bednu platu od 200-300 evra, sigurno se neće lako odlučiti za potomstvo. Ekonomska situacija svakako utiče na visinu reproduktivnih normi, ali nije odlučujuća.

Šta bi država trebalo da preduzme kako bi se povećao natalitet?

Dobro je da država daje nadoknade za porodiljsko odsustvo i dodatak za decu, ali to sve ne utiče bitno na porast nataliteta. Mnogo je važnije da država stvori povoljne uslove i društveno okruženje mladima da se osamostale i realizuju svoje želje i planove o formiranju porodice.

Potrebno je da mladi bračni parovi mogu da dobiju povoljne kredite za kupovinu stana, da žena bude zaštićena na radnom mestu, a ne tretirana kao radna snaga druge kategorije, da deca budu zbrinuta uz pomoć države, ne samo finansijsku. I, kao što je za mlade bitno poverenje u partnera, tako je vrlo važno i da imaju poverenje u državu. Ako država neće, ne može ili ne zna da pomogne, bar ne treba da im zagorčava život.

Da li je u Srbiji i skupo i teško biti roditelj?

Skupo jeste i neretko teško, ali verujem da zadovoljstvo koja pružaju porodica i deca kod većine roditelja nadmašuje probleme koji su prisutni, posebno dok su deca još mala.

Kakva je situacija kad je u pitanju broj sklopljenih i razvedenih brakova u poslednjih desetak godina?

U Srbiji je odavno prošlo zlatno doba braka. Privlačnost braka je sve manja, sve ređi su prvi brakovi, ali i ponovni ulazak u bračne vode razvedenih i obudovelih lica. Od sredine 1960-ih godina prisutan je izrazit trend smanjenja broja brakova, koji je nastavljen i nakon 2005. Od tada je on svake godine, osim 2007, iznosio više od 30.000 (od maksimalnih 39.800 u 2006, do minimalnih 34.600 u 2014).

Broj brakova se smanjuje, ali se povećava broj razvoda.

Sa druge strane, razvodi su u istom petnaestogodišnjem periodu imali jasno izražen trend povećanja. Najmanje razvoda bilo je 2010. (6.644), a najviše 2019. (10.899). Posledično, povećan je i broj razvedenih na 100 sklopljenih brakova, i to naročito u periodu 2010-2019, sa 18,6 u 2010, na 25,4 u 2015. i na 30,6 u 2019.

Situacija izazvana pandemijom kovida-19 bila je izuzetna i u pogledu nupcijaliteta i divorcijaliteta stanovništva. U Srbiji je 2020. bilo sklopljeno 23.900 brakova, što je ubedljivo najmanji broj od završetka Drugog svetskog rata. Iste godine razvedeno je 8.600 brakova. Iako je razvoda bilo 21,6 odsto manje nego 2019, ostvaren je njihov ubedljivo najveći broj u odnosu na 100 sklopljenih brakova (35,8).

Razlozi takvih promena lako se mogu naslutiti, ali je za donošenje preciznijih zaključaka potrebno sačekati konačne, i to detaljnije rezultate.

Pozitivan prirodni priraštaj samo u Tutinu, Preševu i Novom Pazaru

Najnoviji statistički podaci pokazuju da je najveći negativan prirodni priraštaj u manjim gradovima na istoku i jugu zemlje, kao što su Babušnica, Boljevac, Dimitrovgrad, Kladovo, Knjaževac, Negotin i Svrljig, sa stopama višim od -15 promila. Veći broj umrlih nego rođenih prisutan je i u velikim gradovima kao što su Beograd i Novi Sad.

Inače, u Srbiji je 2020. negativan prirodni priraštaj evidentiran u svim opštinama, osim u Tutinu, Novom Pazaru i Preševu.

Na selu živi 200.000 momaka i 100.000 neudatih žena

Za poslednjih 70 godina iz sela je u gradove otišlo oko četiri miliona ljudi. Danas na seoskom području u Srbiji živi svega 1,4 miliona stanovnika, a 150.000 kuća je prazno. Pustih sela najviše ima u Vojvodini i na jugu Srbije. Selo propada i ekonomski, i kulturno, i demografski. Na selu živi 200.000 neoženjenih momaka i 100.000 neudatih žena.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.