Ni regruti ni profesionalci

Piše: Nenad Kovačević, Izvor: Novi magazin

Otkako je ukinuto 1. januara 2011. godine i zamenjeno profesionalcima, uz mogućnost dobrovoljnog služenja, vraćanje obaveznog vojnog roka aktuelna vlast je već najavljivala, ali nije uspela da to sprovede. Nova najava je dokaz neuspele profesionalizacije, priznanje vlasti da je Vojska Srbije (VS) godinama u velikim problemima i da je napuštaju i vojnici i starešine. 

Međutim, predsednik države Aleksandar Vučić nudi drugačiji stav i više se bavi kupovinom oružja, nego pitanjem ko će njime rukovati. Nakon sastanka u kasarni u Topčideru, krajem januara ove godine kada su predstavljeni rezultati VS u 2023. godini, ocenio je da su njene sposobnosti „značajno unapređene, ali da smo to skupo platili“. Država , kazao je, „izdvojila je sredstva za 701 složeni sistem naoružanja iz domaće industrije i da će više od 850 morati da bude nabavljeno narednih godina“. 

„U guseničarima, imamo ogromnu prednost, tenkovska smo regionalna velesila, ali imali smo veliki zaostatak u točkašima. Naručili smo 80 „Lazara 3“, 112 „Miloša“, plus produžena varijanta još toliko“, ocenio je Vučić. 

Nakon novogodišnjih praznika, aktuelizovao je vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, navodeći da je naložio Generalštabu (GŠ) i Ministarstvu odbrane da mu dostave predloge o tome do 1. maja. „Videćemo da li će vojni rok“, otkrio je šef države, „trajati 90, 100 ili možda 110 dana, kao i kada će to biti, kako ćemo ispuniti finansijske i logističke pretpostavke“. 

Inače, inicijativu za vraćanje obaveznog vojnog roka je, 4. januara ove godine, pokrenuo GŠ VS nakon „detaljnog razmatranja opšte bezbednosne situacije i savremenih izazova sa kojima se suočava Srbija kao vojno neutralna zemlja“. Cilj je, saopštio je vojni vrh, „podizanje odbrambenih sposobnosti VS, kroz podmlađivanje i unapređenje popune i obučenosti aktivnog i rezervnog sastava“.

Oglasio se i ministar odbrane Miloš Vučević tvrdnjom da to „nije poziv i spremanje za ratove, već na čuvanje države“, da VS ima „potrebu za popunjavanjem rezervnog sastava“ i da „mnoge evropske države ponovo aktiviraju takvu vrstu vojne obaveze“. Trebalo bi da, kazao je, usledi procedura u Narodnoj skupštini za ukidanje odluke o suspenziji obaveznog služenja vojnog roka i izmenu zakona koji tu oblast regulišu. 

Tom recikliranom inicijativom, ocenjuju naši sagovornici, vlast namerava da odvuče pažnju javnosti sa drugih i važnih tema, poput Kosova i Metohije i da je priznala da našoj vojsci manjka kadra. 

Vojsku napustilo 12.000 pripadnika 

General Milan Mojsilović, načelnik GŠ VS je, na spekulacije o broju onih koji su napustili vojsku, rekao za RTS početkom oktobra prošle godine, da je VS „od 2011. godine, napustilo 12.000 pripadnika po raznim osnovama – odlazak u penziju, prestanak službe po ličnim zahtevu, gubitak radne sposobnosti „, ali je u isto vreme, priliv bio 16.400 pripadnika“. 

PROFESIONALIZACIJA: Zdravko Ponoš, načelnik GŠ VS od 2006. do 2008. godine, u vreme reorganizacije Vojske, kaže da je cilj tog procesa bio da se „postratovska i nefunkcionalna vojska sa velikim brojem nepopunjenih jedinica vojničkim, podoficirskim i mlađim oficirskim kadrom i prevelikim brojem garnizona, reorganizuje u skladu sa bezbednosnim potrebama i ekonomskim mogućnostima Srbije, koja je obnovila državnu samostalnost“. 

„Ta poratna vojska je imala više potpukovnika nego poručnika, puno brigada, ali samo na papiru, i tehniku koja je delom bila zastarela i koju nije imao ko da opslužuje. Uspostavili smo organizacionu šemu po NATO standardima i predložili da se višak kasarni i drugih nekretnina proda i da se novcem od prodaje finansira modernizacija vojske“, kaže Ponoš za Novi magazin i dodaje: „Postavili smo osnovu za profesionalizaciju i samo započeli taj proces, planirajući da on bude postepen i da traje duži period, kako bi se obezbedio kontinuitet popune mirnodopske formacije i ratnih jedinica.“ 

Sa mesta načelnika GŠ je, podseća, otišao krajem decembra 2008. godine, a obavezno služenje vojnog roka je ukinuto dve godine kasnije: „Proglašeno je da Srbija ima profesionalnu vojsku, ali to je bilo samo na papiru. U realnosti, ukinuto je služenje vojske, a profesionalna vojska nije uspostavljena. Od tada do danas. Jedinice su nepopunjene profesionalnim vojnicima, a popuna ratne formacije je još u alarmantnijem stanju“. 

Uz isticanje da ideju o vraćanju obaveznog vojnog roka režim obrazlaže izmenjenim bezbednosnim okolnostima, naš sagovornik kaže da one jesu drugačije, nego 2010. godine, da su se promenile i dve godine kasnije, kada je Srpska napredna stranka došla na vlasti, kao i narednih godina, ali jedinice su i dalje bile nepopunjene. 

„Vlast nije objasnila kako je zaključila da je regrutna vojska, nakon tri do četiri meseca obuke, bolji odgovor na te izmenjene okolnosti, nego profesionalna vojska. I, kako misli da, posle takve obuke, popuni ratne jedinice. Ono što nedostaje sadašnjoj neuspešno profesionalizovanoj vojsci, nedostajalo bi i tada. Da ilustrujem – i dalje tenkove ne bi imao ko da pokrene“, poručuje Zdravko Ponoš. 

Režim, dodaje, nije pokušao da odbrani svoju nameru tehnološkim razlozima, jer mu je jasno da ti razlozi idu u prilog profesionalne vojske, čija obuka je skupa i zahteva vremena. „Najavom vraćanja obaveznog vojnog roka, režim je konačno i javno priznao da nemamo popunjenu vojsku i da je stanje dramatično. Trebalo im je 11 godina da vide i shvate da nešto mora da se uradi“.

Zdravko Ponoš: Sadašnji režim je sve u državi deprofesionalizovao i deinstitucionalizovao. Sve je u funkciji održanja vlasti vrhuške, koja traži i nagrađuje ličnu lojalnost

ODVLAČENJE PAŽNJE: Drugi motiv za lansiranje te teme je, objašnjava Ponoš, odvlačenje pažnje javnosti sa drugih tema, poput „implementacije kosovskih sporazuma, kojima je Vučić pristao da Srbiju povuče sa KiM, a Kosovu isporuči državnost“. 

Po načinu na koji je temu ponovo aktuelizovala, ocenjuje sagovornik Novog magazina, vlast ne pokazuje nameru da se ozbiljno pozabavi stanjem u vojsci: „Bilo bi mnogo bolje da se vlast pozabavila otklanjanjem problema koji su uzrokovali stanje u vojsci. Socijalni i profesionalni položaj profesionalaca je deo problema, ali on ne može da se rešava lakonskim povećanjem plata specijalcima i obaranjem kriterijuma za prijem u te jedinice. Dobar vojni sistem je fino našpanovani sistem i svako njegovo ‘drmusanje’ od nekompetentnih, a moćnih, izaziva nepredvidive posledice. Predvidivo je samo smanjivanje operativnih sposobnosti vojske, a često i odlazak najboljih kadrova iz njenih redova.“ 

Da režim želi da kompetentno rešava problem, onda bi se, dodaje Ponoš, pre izlaska u javnost pripremila detaljna analiza o tome koliko je vremena i novca potrebno da se opravi postojeći model neuspešne profesionalizacije, a koliko bi trebalo vremena i novca da zaživi sistem obaveznog služenja vojnog roka. 

„Time treba da se bave obrazovani mladi oficiri, a ne generali penzionisani pre više od dvadeset godina koji se, kao klovnovi, šepure u jutarnjem programu TV Pink, ponižavajući profesiju kojoj su pripadali. Mladi i obrazovni ljudi neće to da trpe i još brže odlaze iz vojske kada vide ko im kroji profesionalnu budućnost. „Za svakog vojnika“, dodaje Ponoš“, „porazno je to kada vidi da je ‘glavna violina’ u celom sistemu neki pomoćnik ministra za materijalne resurse, ako je on taj koji je rame uz rame sa predsednikom dok obilazi vojsku, a načelnik GŠ cupka u pozadini. Za 11 godina doveli su šest ili sedam ministara odbrane i ni jedan od njih nije se ozbiljno bavio vojskom, već su punili naslovne stranice tabloida svojim skandalima i uzajamnim obračunima.“ 

Iako se, kako kaže, „učestalo koristi kao dekor u Vučićevim scenskim nastupima, vojska, bar neko vreme, neće morati da statira na obodu KiM, jer je Vučiću sada zabranjeno da se igra rata u toj oblasti“: „Niko ga nije uzimao za ozbiljno, ni vlast u Prištini, ni Srbi na Kosovu. Samo je kinjio vojsku za svoje unutrašnje političke razloge, fingirajući odlučnost da brani Kosovo, a iza scene je završavao svoj deo ‘dila’ o uspostavljanju kosovske državnosti.“

Sadašnji režim je, kaže, „sve u državi deprofesionalizovao i deinstitucionalizovao“. „Sve je privatizovano i u funkciji održanja vlasti vrhuške koja traži i nagrađuje ličnu lojalnost. Kompetentnost nit se ceni, nit se nagrađuje, a profesionalizam i Vučićev režim ne idu zajedno, to je oksimoron“, poručuje Zdravko Ponoš, nekadašnji načelnik GŠ VS i sada predsednik stranke Srce Srbije (SRCE). 

Skup i zahtevan sistem 

„Vojska je skup i zahtevan sistem. Gradi se teško, postepeno i kroz više generacija, a jedna politička generacija može ozbiljno da ga uruši. To nam se desilo i još se dešava, a započeto je još u poslednjoj fazi prethodne vlasti. To sam tada rekao i zato sam smenjen. Iza svega što sam tada rekao stojim i danas, posebno iza mojih predviđanja o tome šta će se desiti ako se ne preduzmu koraci koje sam tražio. I, desilo se“, navodi Zdravko Ponoš.

BEZBEDNOSNI TOKOVI: Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže za Novi magazin da se zalaže za vraćanje obaveznog vojnog roka, po ugledu na neke evropske zemlje, posebno Norvešku, ali smatra da „ljudi koji bi to trebalo da sprovedu nisu dorasli tom zadatku“. 

Od kada je počeo rat u Ukrajini, ističe, okolnosti u svetu su se promenile i sve vojske postaju jače, pa i Srbija mora da prati bezbednosne tokove. Poljuljano je, ocenjuje, verovanje u to da je Evropa postigla bezbednosnu stabilnost: „Bez obzira na priču o visokom profesionalizmu u korišćenju nekih borbenih sistema, potrebna je masovnost jer bez ljudi koji su prošli obuku ne može biti vojničkog kadra koji bi mogao da se mobiliše.“ 

Ipak, navodi, većina evropskih zemalja ima velikih problema sa popunom profesionalnog vojnog sastava, a mladi nisu zainteresovani za angažovanje u vojsci.

„Nemci žele da prime strance u vojsku. I Englezi to nameravaju, pa su snimili spot u kome vojnik na zadatku postavlja prostirku i moli se Alahu“, objašnjava Radić. Ni u Srbiji, kaže, mladi nisu u dovoljnom broju zainteresovani za vojnu službu, a ljudi na vlasti se, navodi, „ne snalaze u korišćenju unutrašnjih mehanizama za popunu VS“. 

Radić smatra da uvođenje obaveznog vojnog roka nema veze sa Kosovom i Metohijom jer, objašnjava, „nema indicija o tome da je Srbija spremna da taj problem rešava vojnim putem“. „Očigledno je da je vlast tajno rešila pitanje KiM, ali je u problemu kako to da saopšti javnosti. Od 2016. godine, VS je nebrojeno puta angažovana u demonstraciji sile na jugu Srbije, a političari se slikali i svaki put se tako završavao taj ritual. Posle incidenta u Banjskoj, stiglo je upozorenje relevantnih globalnih subjekata moći da se to više ne radi i da je takav koncept već viđen i istrošen“. 

JNA i vojska danas 

U vreme JNA obavezni vojni rok je funkcionisao zato što, ističe Aleksandar Radić, nije bilo izuzetaka i uniformi su nosili Zdravko Čolić i Dragan Džajić, ali danas je pitanje da li će dete nekog kabadahije i minornog političara ići u vojsku. „Kao i sve ostalo, vlast će površnim potezima i ovu ozbiljnu temu pretvoriti u situaciju u kojoj će u vojsku odlaziti nešto malo sirotinje i pripadnika nacionalnih manjina, a onda će saopštiti kako je baš to popuna koju su očekivali i planirali“, kaže Radić. 

NESPOSOBNA VLAST: Radić ocenjuje da „profesionalizacija srpske vojske nije uspela, zato što nema dovoljno kadra“, a „ljudi iz SNS koji su na vlasti od 2012. godine nisu uradili ništa“, već su se „koncentrisali na nabavku naoružanja i proizvodnju u domaćim fabrikama, na stvari koje su u domenu finansijskih interesa, uz dovođenje politički podobnog kadra“. 

Obavezni vojni rok, kaže, trebalo bi da traje „najmanje šest meseci“, uz prethodne ozbiljne analize i pripreme. To što se predlaže da traje tri ili četiri meseca je „kompromis između potrebe da vlast uradi nešto, a da previše ne iritira javnost“. Podseća i na to da je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj je, od prošle godine, strogo poverljiv podatak o tome koliko imamo vojnika. 

„Koncept odbrane zemlje ne sme da bude partijsko pitanje. Ne može partija, koja deli građane po partijskoj pripadnosti i progoni svakog ko drugačije misli, da uspostavi solidarnost u društvu i po tom pitanju. Hoće li samo pristalice partije da služe vojni rok? Vlast nije sposobna da to učini nacionalnim pitanjem, već to, kao i sve ostalo, ostaje unutar njihovih partijskih okvira“, poručuje vojni analitičar Aleksandar Radić. 

Aleksandar Radić se zalaže za vraćanje obaveznog vojnog roka po ugledu na neke evropske zemlje, posebno Norvešku, ali smatra da ljudi koji bi to trebalo da sprovedu nisu dorasli tom zadatku

NEDOUMICE: Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata Srbije (VSS) smatra da je priča o obaveznom vojnom roku politikanstvo kojim se skreće pažnja sa problema na KiM, izbora i drugih važnih pitanja i dodaje da bi novac trebalo uložiti u popunu profesionalnog sastava, uz poboljšanje radnih prava i materijalnog položaja profesionalnih vojnika. 

„Uvođenje obaveznog vojnog roka ne može se realizovati, zbog mnogih prepreka – od Ustava, zakona do drugih propisa. Bolje je da se novac uloži u profesionalni sastav, koji je devastiran i koji u naredne tri godine neće postojati, ako se nastavi sadašnji odnos prema profesionalnom sastavu VS“, kaže Antić za Novi magazin. 

Ne zna se, kaže, da li se obavezni vojni rok vraća zbog popune rezervnog ili aktivnog sastava, koji ne mogu da se popune vojnicima na služenju vojnog roka, ukoliko se potpuno ne izmeni formacija naše vojske“. „Danas, svaki vojnik, podoficir i oficir mora da bude informatički pismen, jer je borbena tehnika visoko sofisticirana i drugačije se ratuje. To ne može da bude osoba sa osam razreda osnovne škole koju će neko, navodno, za četiri meseca obučiti da bude vojnik“. 

Niko nije rekao, ističe, da li će se obaveza odnositi samo na muškarce ili i na oba pola. „Ako se to bude odnosilo samo na jedan pol, onda je to diskriminacija, jer Ustav predviđa ravnopravnost polova. S druge strane, tu je i ustavom zagarantovano pravo prigovora savesti, pa će biti onih koji iz tog razloga neće želeti da služe vojni rok sa oružjem“.

PENZIONERI U VOJNOM VRHU: Ukazujući na to da će „u naredne tri ili četiri godine više od 50 odsto sadašnjih starešina otići u penziju, a da se taj kadar ne zanavlja“, on navodi da je prosečna starost pripadnika VS veća od 44 godine“: „To su, ipak, ljudi koji su navikli na vojni režim, ali mladi kada dođu – vrlo brzo odu. Odlaze i mladi oficiri, posle svega nekoliko meseci rada, jer se brzo suoče sa istinom da to nije ona vojska o kojoj su učili na akademiji.“ 

„Nemamo pravo na regres, topli obrok, realnu naknadu za prevoz, ne plaća se prekovremeni i noćni rad i, veoma često, radimo više od zakonskog maksimuma. To su visoko rizični uslovi rada, a kada se desi da neko pogine, kao što se desilo 2021. godine kada je na Pešteru stradao naš kolega Dejan Stojković, svi se prave blesavi i već dve i po godine nije se utvrdilo ko je za to odgovoran“, naglašava Antić. 

Zbog stavova onih koji trenutno rukovode VS i Ministarstvom odbrane, Antić ocenjuje da promene u našoj vojsci, za sada, nisu moguće. „Među njima su oni koji su pre nekoliko godina ispunili uslove za penziju. Oni ne razumeju kako vojska funkcioniše u današnjem vremenu i glavna su prepreka boljitku profesionalnih pripadnika VS. Naš sindikat ukazuje na to i trpi velike pritiske, ali oni se vode isključivo ličnim interesima i privilegijama, a ne interesima države i vojske“, poručuje Novica Antić. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.