Nela Antonović Bez saznanja o prošlosti, ne može se projektovati budućnost

Razgovarao: Nikola Marković. Izvor: Novi magazin

Nela Antonović jedna je od šest učesnica/ka plesne predstave Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom Igora Koruge, u produkciji Stanice Servisa za savremeni ples, koja će biti premijerno izvedena u Bitef teatru 20. i 21. aprila. Osnivačica Teatra Mimart, jednog od višedecenijskih stožera nezavisne plesne scene, zajedno sa generacijski bliskim učesnicama/ima Anđelijom Todorović, Jelenom Jović, Tatjanom Pajović, Borisom Čakširanom, i Sanjom Krsmanović Tasić učestvovaće u izvođenju svojevrsne arhive u pokretu, baveći se načinima na koji arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa.

Ovih šestoro iskusnih aktera/ki domaće nezavisne plesne scene oteloviće nedovoljno zabeležene zapise kretanja, doživljaja, sećanja, oralnih istorija iz njihovih umetničkih opusa – u trenutku kad ne postoji zvaničan institucionalni okvir arhiviranja lokalne plesne scene.

Kako ste doživeli ideju arhive u pokretu, odnosno arhiviranja plesne umetnosti, koju u predstavi Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom realizuje Igor Koruga?

Ideja arhiviranja Igora Koruge kroz sinergiju teorije i prakse savremenog plesa donosi inovativni pristup beleženju istorije plesne umetnosti kod nas. Prisustvo naših tela na sceni kao svedoka jedne epohe nastajanja inicijativa savremenog plesa kod nas, doprinosi pristupu istraživanja različitih praksi plesnih formi. Okupljeni u projektu su nekad bili afirmisani umetnici plesne scene sa dugogodišnjim igračkim stažom, koji su ostavili kreativne tragove, a koji i dalje rade sa drugim umetnicima, mladima ili u svojim trupama.

Koncept autora da se ideja arhive u pokretu uradi na sceni, dodatno pokreće mnoga pitanja ne samo za širu javnost o razvoju naše plesne scene, nego i nas samih međusobno. Uočili smo sličnosti i razlike u radovima, održivost kroz političke i socijalne promene, koje su neminovno uticale na rad pojedinaca i grupa plesne zajednice. Zato ovaj projekat arhiviranja smatram veoma važnim za mapiranje inicijativa dosad kroz istraživanje svih aspekata uticaja društva na razvoj savremene plesne scene, jer bez saznanja o prošlosti u nekoj oblasti ne može se projektovati budućnost. Pokrenuta su mnoga aksiomska pitanja u samom konceptu i tokom pripreme predstave, koja su od značaja kao mogućnosti za dalja istraživanja. Ideja arhive u pokretu Igora Koruge je značajno promenila percepciju u odnosu na arhiviranje i savremenost ovde i sada.

Kako doći do zvaničnog institucionalnog arhiviranja lokalne plesne scene, što je takođe jedno od pitanja koje propituje predstava? Može li se uopšte doći do institucija na tom polju ili je realnije osloniti se na snage nezavisne scene?

Zvanično institucionalno arhiviranje ne postoji godinama unazad, što me je kao pomisao opsedalo još od 2000. Jedino u nekim arhivama Sekretarijata za kulturu i Ministarstva kulture postoje zatočeni dokumenti o kreativnim idejama za konkurse i realizovanim projektima. Međutim, niko dosad se nije bavio istraživanjem ove arhive, jer bi to bio veoma složen proces sa ograničenim pristupom.

Kao želja da se rad našeg Teatra Mimart sagleda, ne zaboravi, da se zabeleže neki uspesi, ideje i prelomni momenti, odlučila sam da to sama uradim: arhiviranjem dokumentacije o našem pozorištu i da publikujem iskustvo. Objavila sam četiri knjige o procesu našeg rada, metodi, fenomenima i idejama, ne samo kao umetnički dokument, već kao preispitivanje onoga što radimo i šta ćemo raditi, što može biti baza za diskusiju za neke nove generacije. Poslednjih godina smo radili arhiviranje umetnika savremenog plesa i performansa, što se nalazi na našem sajtu kao e-baza umetnika.

Smatram da institucija treba da se osloni na snage nezavisne scene, jer sama nije imala inicijativu, i da treba da je podrži veoma odgovorno u budućnosti. Treba predložiti da se ova arhiva nađe u nekom novom prostoru specijalizovanom za arhiviranje umetnosti kod nas. Jer, kroz razvoj umetničkog potencijala se vide i kapaciteti institucije. Svako od nas je na mnogim gostovanjima, učešćem na festivalima širom sveta, bio kulturni ambasador i predstavljao našu zemlju sa uspehom. Sa druge strane, zadatak savremene umetnosti i jeste da ukaže instituciji šta treba promeniti i kako raditi za dobrobit opšteg napretka.

Kako vidite angažman Stanice Servisa za savremeni ples i njen značaj u svojstvu stožera nezavisne scene, svojevrsne zamene za ono što institucije (još uvek) ne pružaju i postižu?

Inicijativa Stanice Servisa za savremeni ples je veoma važna jer je pokrenula mnoge projekte vezane za plesnu zajednicu, postavila mnoga čije efekte svakim danom sve više uviđamo. Od samog osnivanja Stanice, kad nas je okupila i povezala Dalija Aćin, pratim rad i razvoj kroz aktivnosti: projekte i programe, koji su pored umetničkog aspekta bili važni za obrazovanje i do-obrazovanje savremenog plesa, kao i za razvoj solidarnosti između umetnika. Važna je kao podrška grupama i pojedincima kroz dostupnost informacija o usavršavanju plesača, konkursima, festivalima, povezivanjima kroz EU i međunarodne projekte, kao koordinatora i producenta projekata. Kao mesto gde je okupljena cela plesna scena, Stanica kontinuirano inicira diskurse sa ciljem, ne samo iznošenja problema vezanog za savremeni ples, već rešenja problema.

Na mnoge teme vezane za opstanak plesne scene, na koje ni mi sami nemamo odgovor, retko kad se pojave oni koji bi mogli da pomognu u rešavanju iz institucija. Istraživanjem modela inostranih sličnih organizacija, uviđamo da nam samo nedostaje podrška institucija da bismo mogli da podignemo na viši nivo celokupnu savremenu plesnu scenu. Marijana Cvetković ispred Stanice istupa sa ciljem da ukaže na sve potrebe i probleme koje ima plesna zajednica, ali i na njene kompetencije i kapacitete mogućnosti saradnje sa institucijama.

Čime se Mimart trenutno bavi, kakve planove imate za naredni period?

Pored programskih aktivnosti u narednom periodu Mimart se bavi reorganizacijom udruženja. Već nekoliko godina unazad prenosim aktivnosti na mlade saradnike. Na funkciju predsednika Udruženja dolazi Lidija Antonović, a mladi saradnici preuzimaju sve veću odgovornost. Vode evropske, međunarodne i projekte kod nas, apliciraju na razne konkurse i obezbeđuju potreban novac za realizaciju. Pošto su i sami samostalni umetnici, autori kreiraju programe solidarnosti angažovanjem samostalnih umetnika nezavisne scene. Naše aktivnosti zadnjih godina su bile orijentisane na afirmaciju mladih umetnika plesa, kroz festivale: Mim-Art-Spot i Interpolacije, što planiramo da nastavimo i u narednom periodu.

Iako je rad Mimarta prepoznatljiv kao interdisciplinarni i transmedijalni, naredni period obeležiće projekti imerzivnog pozorišta, mlade dramaturškinje i koreografkinje Mine Ćirić: U projektu pod radnim nazivom Prizma na točkovima, jer je prizma simbol jedinstva različitosti i raznolikosti, istraživaćemo modele povezivanja dece i mladih sa umetnicima u manjim mestima, kroz afirmativne interaktivne akcije, kroz otvoreni koncept neformalne edukacije i diskurs. Radimo na predstavi Poreklo straha, gde se istražuje transformacija straha, traženje porekla straha i prevazilaženje straha. Bavimo se modelom aktiviranja publike, individualnog izbora i ličnog doživljaja, kroz multikulturalni dodir čudnovatih bića Balkana, naše bogate kulturne baštine. Fokus je na(auto)refleksiji (ne)komunikacije.

Obzirom da je sledeće godine 40 godina postojanja, polako osmišljavamo program aktivnosti za obeležavanje, dok se trenutno izvode predstave na repertoaru Beograda Reminiscencija, Aplauz za Hekatu i Vatralj. Pripremamo se za gostovanja i učestvovanje festivala u gradovima Srbije i inostranstvu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.