Neću da budem ničija Aska

Razgovarala: Jelka Jovanović

Marija Lukić iz Brusa postala je svojevrsna ikona Srbije kao žena koja se usudila da prijavi lokalnog moćnika za polno uznemiravanje na poslu i koja dostojanstveno i hrabro prolazi kroz mučan sudski postupak koji se, na osnovu njene prijave, vodi protiv doskorašnjeg predsednika Opštine Brus Milutina Jeličića Jutke, visokog funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke. I dalje, uprkos svemu, najmoćnijeg čoveka tog kraja.

Istovremeno, Mariju Lukić već godinama sačekuje javni topli zec, prvo u Brusu, pa i u čitavoj zemlji i to, što je naizgled nelogično, iz istog razloga iz kojeg je postala heroina mnogih. Naime, nasuprot javnosti koja je podržava, stoji ništa manja i svakako moćnija javnost koja joj zamera što “kalja ugled” šefa, svog i onog sa vrha piramide – predsednika Srbije (!), baca sopstveni moral pod noge, sramoti porodicu…

I, napokon, što ne ćuti jer se podrazumeva da žena na poslu, posebno državnom, mora da nudi sve što ima, a ako neće da bude “na izvol’te” šefovima u svakom pogledu, onda bar da ćutke istrpi; bitno je da sve ostane “slatka mala tajna”. Ili, “ako je pametna” da “dodatna” zaduženja naplati napredovanjem, novcem…

E pa, Marija Lukić nije htela tako da napreduje, nije htela ili nije mogla, rezultat je isti, da krije nepodopštine kojima su ona i njene koleginice izložene. Nije htela da bude Aska koju će matirati i pojesti vuk. I bila je toliko hrabra i temeljna, da je Jeličić dospeo pred sud. Prvo “svoj” u Brusu, pa je zbog pristrasnosti – uvećane pritiskom lokalne javnosti i krajnje nerazumljivog protesta bruskih žena protiv nje! – suđenje povereno Osnovnom sudu u Kruševcu, gde je u petak 20. decembra održano novo ročište. Vrlo iscrpljujuće jer optuženi uz sebe ima pravi aparat za odbranu, uveličan i potpuno nejasnim angažovanjem pravnog svetnika u liku Vojislava Šešelja.

*Vaš branilac je ocenio da se postupak ne vodi u razumnom roku, odnosno da se oteže. Kako vi ocenjujete sam postupak – naravno, u meri u kojoj to možete kazati da ne remetite suđenje? Možda je lakše pitanje – s kakvim osećanjima stižete pred sud, ulazite u sudnicu i, možda važnije, izlazite iz nje?

Tako je, suđenje je nastavljeno u petak. Nažalost, često mi zameraju komentarisanje postupka, posebno činioci izvršne i zakonodavne vlasti iako oni sa svojih pozicija mnogo češće to rade. Kao oštećena u postupku imam ograničena prava jer pravno gledano nisam stranka, ali ne kalkulišem, pa ono što želim da kažem – a jesu činjenice i tiču se samog postupka – zapravo i kažem.

Pričala bih i više, ali ne želim ni na koji način da im dajem prostora kako bi mene optuživali da utičem na bilo šta.

Sa druge strane, ukoliko neko izabere takav poziv, takvo zanimanje, mislim na sudije, mora biti svestan komentara u javnosti i imati integritet da takve stvari ne uzima u obzir kada je donošenje presude u pitanju. Takođe, ne bi trebalo da dozvoli da pritisak izvršne vlasti, koji postoji – da se ne lažemo, bude iznad zakona.

Osećanja su pomešana. Ogroman je to teret, meni je ovo prvi put da sam u nekom sudskom procesu, na strani okrivljenog je pet advokata, kao i stručni savetnik koji je osuđeni ratni zločinac, što dodatno stvara pritisak. Ipak se držim i verujem, što je glavno.

No, uprkos svemu, ne mrzim te ljude niti želim da probudim mržnju u sebi koja bi uticala na zdravo rasuđivanje.

*Tužba na temelju koje se vodi postupak izuzetno je retka iako je često prema relevantnim istraživanjima postupanje moćnih muškaraca, a povremeno i žena, kakvom ste i vi bili izloženi, neretko u sprezi s mobingom. Iako može delovati kao retoričko, važno je pitanje zašto se žene ustežu da prijave zlostavljače?

Znala sam da je ovakvo ponašanje ljudi na pozicijama moći često, ali nisam imala pojma koliko je to često. Nakon izlaženja u javnost, ogroman broj žena, ali i manji broj muškaraca, poveravali su mi se o takvim iskustvima.

Ono što je zajedničko svima jeste strah od stigmatizacije, strah od predugog procesuiranja ili pak neprocesuiranja ukoliko prijave, kao i nereagovanje institucija. Veoma je bitan strah od gubitka posla jer od posla svima zavisi i egzistencija. To su ključni problemi.

*Od trenutka kada ste prijavili tadašnjeg predsednika Opštine Brus izloženi ste brojnim osudama, s jedne strane, a sa druge imate podršku dela javnosti i nevladinog sektora, o čemu svedoči i priznanje “Osvajanje slobode”. Možete li da ocenite šta je značajnije, ne samo za vas lično već i za sve žene koje jesu ili se mogu naći u sličnom položaju?

Verujem da bi osuda bilo manje da okrivljeni nije član vladajuće partije, poverenik Odbora SNS i neko ko je personifikacija izvršne vlasti. Osuđujući mene, brane njega, a samim tim i partiju kojoj na takav način pokazuju lojalnost.

Iako je Jeličića prijavilo čak sedam žena, optužnim predlogom kao oštećena obuhvaćena sam jedino ja, što je dodatno pojačalo pritisak na mene.

Ipak, važnija od toga mi je podrška javnosti. Naravno, trudim se da negativne komentare ignorišem, što bih savetovala i ženama koje žele da prijave nasilje. Uvek će biti negativnih komentara, manje ili više, takvo smo društvo. Znate već da će, ako žena u braku trpi nasilje, mnogi reći mnogi da ne misli na decu i sebe jer ih uči da je to normalan obrazac ponašanja, a ukoliko prijavi i izađe iz zajedničkog doma, reći će da se nije dovoljno potrudila da sačuva brak. Pa i ukoliko dođe do femicida, opet je komentar da je predugo čekala. Zato treba razgovarati sa bliskim ljudima, porodicom, nekim iz savetovališta za žrtve nasilja i ne obazirati se na komentare.

Što se nagrade tiče, veoma sam ponosna, posebno kada pogledamo ko su laureatkinje za prethodne godine. Ove godine sam i od udruženja CRTA dobila nagradu “Hrabri glas” povodom Međunarodnog dana demokratije, kao i nagradu “Lični herojski čin” od Srpske asocijacije menadžera, i sve su mi drage i na svaku od njih sam zaista ponosna.

Dugo ćutanje

*Da li ste u pređašnjem životu, pre tih nazovimo ih ekscesa, a zapravo sa svakog stanovišta neprihvatljivog ponašanja vašeg pretpostavljenog, razmišljali šta sve žene mogu doživeti na poslu i uz posao? Ili ste, kao i većina, naprosto bili neosetljivi i nemi?

Pre toga sam radila u privatnom sektoru i nikada mi se ništa slično nije desilo i nisam imala svest o tome da je to veoma čest problem u javnim preduzećima. Nereagovanjem institucija problem postaje veći jer se takvo ponašanje ne sankcioniše. Zbog toga, nažalost, građani nemaju poverenja u institucije i opet, nažalost, s pravom.

I sama sam napravila “grešku” jer sam porodici dugo ćutala o svemu. Mislila sam da će proći, nisam želela da se oni nerviraju zbog svega. Majka koja ima dijabetes, otac koji je tri dana pre prvog održanog ročišta imao infarkt. Tokom tog perioda, dok sam intenzivno razmišljala da ga prijavim, preminuo je muževljev osamnaestogodišnji brat, da tako kažem iako nisu u krvnom srodstvu, ali je od rođenja u hraniteljskoj porodici njegovih roditelja. Nepunih mesec dana pre toga umrla je tatina majka, moja baka. U tako teškim trenucima nisam želela da izlažem porodicu još jednom stresu. Jer, ovako sam to “nosila “ sama, a prijavom bi svi bili pod stresom i pritiskom.

Podrška porodice, razumevanje i ljubav koju porodica može da pruži nemerljivi su. Zatim, iskrenih prijatelja, zajednice. Očekivano, neke “prijatelje” sam izgubila iako su gotovo sve vreme znali šta se dešava. Prećutno, zarad čuvanja radnog mesta uglavnom, nisu mi pružili podršku. Ima čak i onih čije je supruge uznemiravao, a koji sede s njim da bi izbegli konflikt! Dopuštaju i dalje takvo njegovo ponašanje. Ali, oni znaju da ja znam, i to mi je dovoljno. Njihovo gledanje u pod je neprocenjivo.

*Činjenica da je više žena u Brusu ponižavano na isti način ukazuje na manir. Šta sve dovodi do takvog stanja, svesni smo ne samo u Brusu?

Verujem da su to kompleksi, frustracije koje dolaskom na vlast mogu tako da se “leče”. Upravo nedodirljivost koja je u našoj zemlji zagarantovana ukoliko ste činilac izvršne vlasti omogućava ovakvo iživljavanje.

*Izuzetan značaj u viktimizaciji žrtava imaju društvene mreže, putem kojih se organizuju hajke na žrtve. I sam sudski proces je poligon tzv. sekundarne viktimizacije. Na koji je način moguće zaštititi žrtve od dodatnog ponižavanja u javnom prostoru i pred sudom?

Tako je, i to je ono što izuzetno teško pada, ali što je i model koji okrivljeni i njima bliski primenjuju kako bi vršili pritisak na žrtvu i naterali je da odustane. Kao neko ko je prošao i ko prolazi tako nešto, imala bih mnogo predloga, ali opet, potrebna je institucionalna podrška da bi se žrtva zaista zaštitila.

Ostalo je puka demagogija i ubiranje političkih poena na tuđoj muci.

*Isto pitanje odnosi se i na medije, posebno tabloide i televizije s “lakim” pristupom važnim temama, koji su, na nesreću, najtiražniji i najgledaniji. Razmišljate li o tužbama zbog tretmana kojem ste izloženi – kao što to čini Jeličić tužbama protiv Danasa i Blica?

Što se toga tiče, nisam htela da “širim front” jer mi mnogo energije oduzima i ovaj proces. Neke ljude sam ipak tužila, pre svega mislim na direktora Javno-komunalnog preduzeća Rasina Ivana Jeličića, koji je i bratanac okrivljenog Milutina Jeličića i ničim izazvan medijima je davao saopštenja o meni, svesno lagao, crtao mi metu… Uz to, dva puta je već odložio ročište, tako da još nemam jasnu sliku o tome u kom pravcu se kreću takve prijave.

*Drugi deo ovog pitanja odnosi se na poruke o ženama koje emituju mediji kroz golišave fotografije, vulgarne napise i rijaliti-programe. Koliko su oni “zaslužni” što se žena u dobrom delu javnosti doživljava kao objekat koji je svakom na raspolaganju?

Slažem se da su “zaslužni” i da je to proces urušavanja vrednosti koji nije počeo juče. Konstruisani sociološki projekti poput rijalitija i imaju to za cilj, nažalost.

Ipak, porodica je oaza, vaspitanje i maniri se tu i uče, svejedno da li su u pitanju žene ili muškarci.

*Na uvrede kojima ste izloženi reagovala je poverenica za zaštitu ravnopravnosti upozoravajući da se njima “kreira slika da je žrtva sama kriva za sve što joj se dogodilo”, ali izostala je reakcija najvažnijih političkih ličnosti kojima ste se poimence obratili i javnim pismom. Kako tumačite njihovu gluvoću i ćutljivost?

Da… Poverenica je u jednoj debati takođe rekla da se pita gde su muškarci u Brusu da zaštite žene… To je ono što je poražavajuće. Hoće li ti muškarci moći da se pozovu na ovu izjavu ako nas zaštite? Hoće li pred zakonom, koji se selektivno primenjuje, to biti opravdanje?

Drugo pitanje je, naravno, gotovo retoričko. Političari vladajuće koalicije su ili ćutali ili branili Jeličića jer je jedan od njih. Videli smo njihovo reagovanje kada se radi o nekome ko pripada opoziciji iako su bili manji verbalni ekscesi koje takođe osuđujem. Ali opet, demagogija i “vrana vrani…”

*Nezaobilazan podatak je da ste bili članica SNS, što prema mišljenju mnogih daje izvesnu zaštitu. Da li su u pravu oni koji tako kažu ili je istina na drugoj strani – da članstvo, kao i podređenost na poslu, omogućavaju čelnicima nekažnjivost za kažnjiva ne/dela? Ili, da vas citiram, oni očekuju da budete “Aska pred vukom”?

Očekuju Asku. Bila sam članica nekih šest meseci iako nisam imala nikakvih aktivnosti, bilo je to pasivno članstvo. Nikada nisam bila politički aktivna, a kada sam prepoznala nameru da Jeličića zaštite uprkos optužbama, peticiji koju su građani članovi SNS-a potpisali za njegovo isključenje i o tome da je osuđivan i da se protiv njega vodi još krivičnih postupaka – uzela sam ispisnicu.

Takođe, izjavom da su žene koje su prijavile Jeličića, a ima nas sedam, zapravo htele da napakoste njemu, predsednik Vučić nas je uvredio i ponizio.

*Vaš život se, nema sumnje, iz korena promenio. Razmišljate li o društvenom aktiviranju u smislu pomoći drugim žrtvama koje su zlostavljane i ohrabrivanju da prijave napade ili ćete, zbog iskustva kroz koje prolazite, pokušati da se vratite u anonimnost?

Ukoliko ne odem iz zemlje, volela bih da mogu da pomognem, naravno. Ipak, bojim se da bi to bio Sizifov posao i da je pametnije nastaviti život negde van granica ove zemlje iako mi to teško pada.

Što se tiče života u Brusu, ništa se nije promenilo. Još ne radim, ali se ne obeshrabrujem. Posvećena sam deci, porodici, ali ovde ne vidim svoju budućnost. Previše sam videla i najverovatnije da ću po završetku procesa s porodicom napustiti zemlju. Ranije mi je ta opcija delovala kao poraz, ali sada skroz suprotno – poraz je jedne zemlje, sistema i institucija.

Poraz jer postoje žene drugog reda, koje ne uživaju zaštitu, čak ni elementarnu.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.