Naravno da se odustaje od demokratije

Piše: Mijat Lakićević

Paradoks demokratije je u tome što je nju najbolje braniti napadima, zahtevima da pruži više, i to kroz kritiku, protest i disidenciju, napisala je nedavno istoričarka Džil Lepor. Ako je u pravu, tokom decenija nakon Hladnog rata, kada je izgledalo da je trijumf demokratije nesporan, ona je ostala bez odbrane.

Godine 1989, kada je potpredsednik SAD Den Kvejl izneo besmislenu opasku: “Verujem da smo na putu bez povratka ka većoj slobodi i demokratiji, ali bi se to moglo promeniti”, svi smo se pokorno naslađivali tim gafom. Ali se ispostavlja da je bio u pravu. Ono što je nekada izgledalo predodređeno da se desi, na misteriozan način je postalo nemoguće ostvariti. I nisu samo demokratija i kapitalizam širom sveta ispali iz koloseka već je i nekritična idealizacija demokratije i kapitalizma posle 1989. bar delimično odgovorna za naše sadašnje nedaće.

Demokratski kapitalizam je na kraju Hladnog rata odjednom postao sinonim za modernost. Biti moderan značilo je usvojiti zapadne vrednosti, stavove i institucije. Postojala je gotovo jedinstvena ocena da je imitiranje Zapada najbrži put ka slobodi i prosperitetu. Glavna podela u svetu više nije bila između “slobodnog sveta” i sovjetskog komunizma već između primernih zapadnih demokratija i njihovih imitatora s problemima na istoku i jugu. Prećutna pretpostavka u to vreme glasila je da će Istok pretrpeti radikalnu “tranziciju”, dok će Zapad biti krionički zaleđen u svojim pobedničkim lovorikama. Američki stručnjaci za ustavno pravo imali su u tom periodu malo vremena da kritički promisle o sopstvenoj demokratiji, toliko su bili zauzeti pisanjem ustava u tuđe ime za nove demokratije na Istoku.

PIGMALION I FRANKENŠTAJN

Geopolitička pozornica izgledala je devedesetih godina prošlog veka spremno za performans koji se nije razlikovao od “Pigmaliona” Džordža Bernarda Šoa, optimistične i didaktičke drame u kojoj profesor fonetike (“Zapad”) za kratko vreme uspeva da nauči siromašnu prodavačicu ljubičica (“Ostali”) da govori poput kraljice i oseća se u otmenom društvu kao kod kuće (“da postane liberalna demokratija”).

Ali radikalni šminkeraj nije se odvijao onako kako se očekivalo. Svet kao da je umesto da gleda izvođenje “Pigmaliona” na kraju završio s pozorišnom adaptacijom “Frankenštajna” Meri Šeli, horor-pričom o čoveku koji je odlučio da izigrava boga tako što će sastavljanjem delova ljudskog tela napraviti humanoidno biće i koji je postao žrtva sopstvenog pogrešno vođenog eksperimenta sa samoreplikovanjem. Poverenje s kraja veka u globalno širenje liberalizma poljuljano je dve decenije kasnije globalnim negodovanjem protiv njega.

Ali, kako je strasna želja Istoka da imitira Zapad, u šta se uklapala žudnja Zapada da izvozi voljene političke i ekonomske modele, doprinela aktuelnoj krizi?

Tvrdimo da nam percepcija demokratizacije nakon Hladnog rata kao problematičnog procesa političke imitacije i procesa političke imitacije koji donosi probleme, pomaže da shvatimo tri važna načina na koja je neopravdana preterana idealizacija kapitalizma i demokratije u prvim godinama nakon okončanja Hladnog rata doprinela da dođe do talasa autoritarnog i ksenofobičnog antiliberalizma koji proždire naš svet.

Prvo, bilo je izvesno da će kriza u samom zapadnom modelu, kao što je finansijski brodolom 2008, destabilizovati zemlje na periferiji Zapada koje su se posvetile kopiranju zapadnjačke liberalne demokratije. To objašnjava zašto su time bile destabilizovane čak i zemlje koje su Veliku recesiju preživele ekonomski neoštećene.

Poljaci, koje je privukao neliberalni populizam, nisu počeli da dovode u pitanje demokratiju i kapitalizam zato što su uvideli da se njihove ekonomske perspektive pogoršavaju. Zapravo je poljski BDP utrostručen u protekle tri decenije. Zemlja nije pretrpela recesiju od 1992, društvena nejednakost je opala, a većina ljudi tvrdi da je zadovoljna svojim životom. Međutim, mnogi Poljaci i ostali na istoku Evrope bili su šokirani produbljivanjem krize demokratije i kapitalizma na Zapadu, naročito nakon 2008. Važan razlog za neočekivanu atraktivnost neliberalizma na Istoku bila je, dakle, šokantna kriza liberalizma u okviru Zapada koji je nekada idealizovan.

OSEĆAJ PONIŽENJA I PREZIRA

Radikalno restrukturiranje političkog i ekonomskog sistema zemlje imitiranjem zapadnih modela imalo je još jedan koban, neočekivan rezultat. Imitacija mora da predstavlja nesimetričan odnos između superiornog modela i njegovih inferiornih imitatora. Bilo je izvesno da će ta implicitna moralna hijerarhija razviti osećaj poniženja, otimanja i prezira.

Mnogi građani u replikama demokratija na Istoku počeli su da osećaju da se njihove kulturne i verske tradicije nipodaštavaju obavezujućim usvajanjem stranih stavova, vrednosti i institucija, uključujući sekularizam i multikulturalizam. Javnost ogorčena ophođenjem Zapada prema njegovim istočnim susedima kao prema drugorazrednim Evropljanima počela je da se okuplja oko populističkih demagoga koji su se predstavili kao branitelji autentičnih nacionalnih identiteta. Njihov slogan glasio je: “Ne želimo da budemo kopije! Želimo da budemo ono što jesmo!”

Prezir demokratizacije kao imitacije naročito se pokazao toksičnim u Centralnoj i Istočnoj Evropi, gde se demokratizacija poklopila s procesom evropskih integracija, što je u praksi značilo da birači mogu da putem glasanja postavljaju i smenjuju političke partije s vlasti, ali da se zakoni i politika nikada ne menjaju, pošto su uspostavljeni u Briselu.

Treće, tri decenije Doba imitacije koje je počelo 1989. nanelo je ozbiljnu štetu liberalnoj demokratiji na Zapadu tako što su anestezirale sposobnosti vodećih političara i političkih komentatora. Zauzete nastojanjima da demokratizuju druge, zapadne političke elite postale su ležerne prema propustima i nedostacima demokratije slobodnog tržišta u njihovim sopstvenim društvima.

Ta nekritična idealizacija stanja demokratije kod kuće bila je direktni rezultat preokupiranosti Zapada demokratizacijom drugih. Nije slučajno to što Nacionalna zadužbina za demokratiju, simbol posvećenosti Amerike demokratiji širom sveta, nema mandat da radi na problemima u okviru Sjedinjenih Država. (Mada je to takođe razlog što još uvek uživa dvopartijsku podršku.) Taj propust da pogleda u sebe pretvorio je napore da se izvozi demokratija u američkom stilu u laku metu licemerja.

NESIMETRIČNOST ODNOSA MOĆI

Zbog pristrasnog fokusa Zapada na borbu za demokratiju u inostranstvu, zapadni savetnici izbegavali su diskusije o aktuelnoj borbi za vlast u samim demokratijama. Liberali koji prenaglašavaju prava pojedinca i dobrovoljnu tržišnu razmenu govorili su o “vlasti” samo kada su raspravljali o autoritarizmu, genocidu i korupciji. Inače, činilo se da njihova poruka glasi da ako vlada ne zloupotrebljava svoje ovlašćenje, nesimetričnost odnosa moći karakteristična za svako društvo od neznatnog je značaja.

Učvršćujući se tokom dve decenije, kada je liberalna hegemonija bila na vrhuncu snage nakon 1989, pročišćena slika liberalne demokratije postala je omiljeni “slamnati argument” neliberalnih političara današnjice, uključujući predsednika SAD. To objašnjava zašto oni stalno tvrde da su svi odnosi u društvu odnosi moći, da pravičnost nije važna, da je politika igra nulte sume, da nema nepristrasnih institucija i da je prevara samo lukav način da se pobedi na izborima.

Ta cinična perspektiva koja sada širom sveta zadobija prijemčivu publiku predstavlja negodovanje protiv preteranih obećanja koja su dali liberali posle 1989. “Promoteri demokratije” nerealno su tvrdili da politika i ekonomija uz malo dobre volje lako mogu da postanu igra u kojoj svi pobeđuju, da se periodičnim izborima garantuje da će građani kontrolisati političare i da nepristrasne institucije mogu da savladaju nepravičnost koja je povezana s nesimetričnošću moći u društvu. Lakoća kojom su te iluzije raspršene bio je još jedan faktor koji je otvorio vrata za silovit dolazak neliberalnih snaga do političke moći.

Demokratski kapitalizam u stilu Zapada ima brojne dobro poznate vrline. Ali pošto je stavljen na pijedestal da bi mu se postkomunističke zemlje divile i kopirale ga, izgubio je kritičnu distanciranost u odnosu na sebe, odbacivši racionalna upozorenja, na primer, u vezi s lošim stranama vojnog intervencionizma u inostranstvu i ekonomske deregulacije kod kuće. Definisanjem demokratije kao idealnog stanja društva i jedinog mogućeg puta ka prosperitetu, konsenzus postignut nakon 1989. paradoksalno je potkopao najosnovniji adut demokratskih vlada.

Demokratije nisu i ne mogu biti “mašine satisfakcije”. One ne stvaraju dobro rukovodstvo na način na koji pekar pravi krofne. Ono što demokratije nude nezadovoljnim građanima jeste pravo da učine nešto u vezi sa svojim nezadovoljstvom. Upravo iz tog razloga obuzdavana demokratija, koja se oporavila od svojih nerealnih i samoporažavajućih aspiracija ka globalnoj hegemoniji, ostaje i dalje politička ideja uglavnom kod kuće u trenutnom dobu nezadovoljstva.

Nisu samo demokratija i kapitalizam širom sveta ispali iz koloseka već je i nekritična idealizacija demokratije i kapitalizma posle 1989. bar delimično odgovorna za naše sadašnje nedaće

*Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču.

Stiven Holms je profesor prava na Univerzitetu u Njujorku. Zajedno su napisali knjigu “Svetlo koje se ugasilo”.

Prevela: M. Kojčić

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.