Nama gospodare apetiti umesto razuma i znanja

Razgovarala: Jelka Jovanović, Novi magazin

Danas znamo da je većini lakše u stadu, bez odgovornosti za lične izbore, izjavio je dramski pisac i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Nebojša Romčević pre četiri godine posle premijere satirične komedije “Stado”, koju je Nikola Kojo režirao po njegovom scenariju. Na pitanje da li se stado uvećava ili osipa, Nebojša Romčević za Novi magazin odgovara: “Malo toga je ostalo nedorečeno kad su u pitanju beskrajne analize nezadovoljstva našim mentalitetom, naročito odsustvom brige za sopstvenu budućnost. Za ove četiri godine stvari su se toliko dramatično promenile nagore, da mi je danas potpuno nezamislivo da se ponovo snimi film kao što je ‘Stado’. Umesto ‘Stado’, film bi se danas možda pre zvao ‘Splačina’, ‘Aminokiselina’ ili ‘Primordijalna supa’. Regresirali smo od stada u prost višećelijski organizam bez svesti. Čak i sama pomisao danas snimiti taj film izgleda kao naučna fantastika. Ova zemlja ovo stanovništvo su toliko unazađeni, da stado deluje kao pohvala narodu. Stado ima strukturu, to je ipak nekakva grupa jedinki, doduše pasivnih, a mi smo otišli još dalje u gubljenju sebe. Kad se bliži vreme onome zbog čega se stado gaji, ovce makar zableje, ovde aplaudiraju.”

*Imate li razumevanja za one koji se kriju u gomili, ali i iza nje? U prvom slučaju imam u vidu i ocenu da je srpski narod svetski prvak u trpljenju dok ne poleti prvi paradajz. U drugom one koji vole da ispituju i navodno rade “u ime naroda”.

Umesto razum i znanje, nama oduvek gospodare samo apetiti. Zadovoljiti telesne potrebe sad i odmah, poput novorođenčeta, to je izgleda najdalja tačka do koje se može stići. Cenu zadovoljenja dnevnih potreba građani su spremni da plate dugoročnom i totalnom propašću. Nekada mi se čini da ljudi upotrebu razuma smatraju štetnom po blagoutrobije i da su spremni da poveruju u svaku fantastičnu laž, samo da ne zauzmu bilo kakav stav ili, daleko bilo, preuzmu odgovornost za sopstvene živote. “U ime naroda” je sintagma kojom se ljudi, otkad znam za sebe, tretiraju kao bezlična, interna kaša utonula u tupost i zluradost.

*Kad smo dogovarali intervju rekli ste mi da ne želite da se previše pojavljujete jer je, tako da kažemo, knjiga spala na četiri, pet slova, nekoliko ljudi iz javne sfere govori, a ostali ćute. Jesu li i oni deo stada ili obični kalkulanti? I kad će progovoriti?

Prilikom svakog javnog nastupa osećam se kao da dajem alibi kolegama da ćute dok broje svoje srebrnjake zbog kojih su izdali svoju umetnost, svoj moral i svoju ljudskost.

Rekao bih da postoji jedan tradicionalni stav intelektualaca, cinizam i autoironija; to je jedna komforna pozicija u kojoj vi, ne učestvujući ni u čemu i prezirući sve, zadržavate iluziju sopstvene duhovne ili moralne superiornosti. Ima jedna divna drama mog pokojnog profesora Jovana Hristića “Čiste ruke”, u kojoj je glavni junak Edip odbijao da donese bilo kakav izbor, dakle odbija da učini bilo šta i na kraju postaje praznina. Ne kažem ja da sada svako mora da uzme motku u ruke i da se izjasni za vlast ili opoziciju, ali je dužan da ima stav u odnosu na zlo, na nepravdu, na kriminal, na halucinaciju koja je postala nacionalni program. Ne očekujem da svako pojedinačno otkriva ontološke tajne kosmosa, uzima u obzir sve političke rezultante ili predviđa budućnost. Dovoljno je da svako kaže: “Ovako dalje ne može.”

Sada kada se klimaju temelji Gomore svi zauzimaju startne pozicije za novu podelu karata. Svako se trudi da se ne izrekne, da se ne izleti, da ne štrči, čekajući šta će da objavi “his master’s voice” ili koja će već nova glavica kupusa biti krunisana za pantokratora. To što se smatra oprezom, političkom mudrošću, analitičkom distancom i slično zapravo je samo najgori tip izdaje samoga sebe, izvorni, koncentrovani kukavičluk i moralna impotencija. Vazda je prisutna ta pozicija ciničnog, autoironičnog intelektualca koji na fin način lepim rečima može da obrazloži potpunu pasivnost. Profesor Jerotić je, govoreći o tome zašto Jozef K. strada, rekao je “tačno je, nije uradio ništa loše, ali nije uradio ni ništa dobro”.

Vaše pitanje je zapravo pitanje svih pitanja iako mi je teško da govorim o ljudima čija intelektualna dostignuća cenim, ali njihove moralne stavove i, u krajnjoj liniji, njih kao ljude prezirem. Može razmišljanje o Vučiću da bude suviše vulgarno i ispod časti, ali posledica je transcendetno zlo koje zahteva odgovor.

*Uvek kad pomislim na profesionalne ćutologe kao protivtežu iskrsne mi umolnica Gestapoa da ne prijavljuje poznanike, cinkaroši koji su dojučerašnje saborce slali na Goli otok i preletači svih boja, danas komunisti, sutra zavetnici.

Aktivizam nije isključivo jurcanje s policijom po gradskim sokacima, aplaudiranje i zviždanje po mitinzima i metanisanje opozicionim vođama. Ta vrsta aktivizma je zatvoren krug koji vazda rađa jedan te isti model trčanja u mestu. Mislim da je najvažniji oblik aktivizma vrlo jednostavan, a moćan i zove se nepristajanje. To je čarobna reč kojom odlikujemo sebe kao ljudska bića koja imaju donju crtu ispod koje ne mogu da se spuste.

*Jeste li prestrogi kad aktuelnu vlast nazivate najgorom – gorom i od okupatorske – koja ciljano uništava Srbiju u svakom pogledu, ili ste, što bi bilo tragično, samo realni?

Od okupatorskih vlasti se očekuje da ukinu institucije, suspenduju drugost, gaje filozofiju siromaštva, proteraju pravdu, bezočno lažu, razvuku resurse jednog naroda, ubiju mu volju za slobodom i, ako su sasvim bezočni, kolonizuju ga, unište intelektualni potencijal i obesmisle njegovu budućnost. Pa i takve vlasti bi verovatno razmislile, nakon što se obaveste, da li da prerađuju jadarijum, da li da grade “poslovno-stambene blokove” na Makišu, da li brinu o tome koliko ljudi umire zbog lošeg vazduha, da li da unište lokalni ekonomski potencijal naroda i pretvore ga u belo roblje najnižeg oblika nekvalifikovanog rada.

Ova lista je beskrajna i te dve prave presecaju se u jednom trenutku. No, rekao bih da smo prešli crtu te vrste brige i da smo verovatno izgubili sav potencijal za regeneraciju posle ove kataklizme. Obnova posle vlasti SNS-a će biti ravna pretvaranju vode u vino ili vaskrsenju Lazarovom.

*Vašarska estetika, fascinacija kičem… Povod je bio spomenik Stefanu Nemanji. Jesmo li da putu da postanemo ili smo već postali etalon kiča u svemu, od naopake spomeničke kulture preko naopake “urbanizacije” do javnih nastupa i odnosa prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?

Između “seljaka” i “seljačine” treba praviti razliku. Seljak je obično vezan za zemlju, tradiciju, pretke, slave i daće, gleda u nebo nadajući se dobrom rodu. Seljačina (a.k.a. “kulov”) je magarac u “versačiju” kome je u krilo pala mogućnost da u stvarnost pretvori sve svoje adolescentske snove koje je snevao mrzeći grad, knjigu, znanje i bolje od sebe. Ukus i etos seljačina je srpski mejnstrim; njihovo epsko nerazumevanje sebe, istorije, umetnosti i složenih rečenica postalo je programsko načelo kiča i gluposti.

Oni žive u svojim “guči” stadima gde su jedni drugima lepi, mese jeftine silikonske lepotice i smeju se nama koji se tome čudimo ništa ne čineći. I treba da se smeju jer i jesmo smešni. Šta će ti škola kad u kafani možeš da pokupiš sva znanja o istoriji, politici, metafizici? Na internetu ću pročitati neku budalaštinu, to ću izvaliti u Skupštini ili sličnoj predikaonici ludosti i to će postati nacionalni program iza kojeg će se postrojiti legije mladih budala.

Prošlost je mitomanski konstrukt iz kojeg bez provere uzimate svaku besmislicu koja vam je potrebna da spremite današnji politički ručak. Današnjicom dominira prezentizam, a ljudi su doslovno shvatili “carpe diem” kao licencu za animalno ponašanje.

Ono nemušto čudovište od bronze, ona marvelovska kreatura koju su imenovali Stefanom Nemanjom i uz reči da se ovim srpski narod “odužio” rodonačelniku loze trebalo je da bude postavljen u centar beogradskog centra, ne kao spomenik već kao podsetnik na nesoj koji je vladao Srbijom. To bi trebalo da bude večna referenca ovom narodu na kakvom je dnu bio. Ideologija duhovnog siromaštva prigradske đilkoške estetike je na izdisaju, ali ne znam ima li snage za alternativu ili je sve što je znalo i umelo odavno preko granice.

*Nezaobilazno pitanje za vas kao dramskog pisca jeste javna reč, javni prostor u kojem se krećemo i živimo. Da li je vulgarni jezik koji vlada javnim prostorom uzrok ili posledica stanja duha i koliko su mediji – tradicionalni i novi – odgovorni?

Mediji u Srbiji su sasvim po meri građana koji su proglasili duhovni bankrot, a glupost novom pameću. Nevolja je što novinari ništa nisu mudriji, pismeniji ili informisaniji od svojih čitalaca. Propaganda je u potpunosti potisnula novinarstvo, potpuna neodgovornost prema onome što se objavljuje slabo može da se ispravi simboličnim kaznama po sudovima. Medij koji objavi laž ili klevetu, a to se dokaže na sudu, trebalo bi da bude tako drakonski kažnjen da ili bankrotira ili nauči da svaka informacija mora imati više izvora. Jedino se, zapravo, tajne službe bave istraživačkim novinarstvom i dalje prodaju informacije boljim ponuđačima, a sve ostalo je, uz nekoliko atavističkih izuzetaka, samo junk-food koji se jede samo dok je vruć.

Pitanje je – ima li ozbiljna, objektivna i tačna informacija svog kupca u Srbiji ili svako želi da u medijima potvrdi svoju idiotsku predrasudu? Medij u kojem nema skandaloznih fotografija iz rijalitija, novog dekoltea ili fizičkog obračuna, nečega što je “zapalilo i srušilo internet”, ne može da računa na budućnost. Vredi li tu budućnost dočekati, sasvim je drugo pitanje.

*Godinama su aktuelni napadi vlasti i njihovih poslušnika na ono malo ljudi koji im se suprotstavljaju kritikom. Sada imamo krupnu “diferencijaciju”, kako bi se reklo nekadašnjim partijskim jezikom, unutar vladajuće stranke, uz njeno istovremeno ukrupnjavanje. Kao pisac i dramaturg, kako sagledavate ovaj scenario koji se većim delom odigrava iza zatvorenih vrata?

U samoj ideji demokratije implicira se da su različita mišljenja najdelotvornija za razvoj društva. Tu malignu floskulu “samo sloga Srbina spasava”, koju razumemo kao vladavinu jednog mišljenja, preskupo plaćamo još od 19. veka. Ako u nečemu imamo kontinuitet vlasti onda je to stalna antidemokratska paranoja prema drugačijem mišljenju.

Naravno, ova vlast i “mišljenje” ne mogu da stoje u istoj rečenici. Ako se vrh države ne obazire na Ustav, a uzurpacija je modus operandi, potpuno je jasno da smo u stanju unutrašnje okupacije i pljačke. Pojava istine u bilo kom vidu redovno izaziva pravu lavinu PR hendlovanja, od botova, influensera-šibicara, ministara do medija koje sam narod plaća da mu kriju istinu.

Slučaj sa Stefanovićem možda najbolje ilustruje situaciju koja podseća na “Goodfellas” likvidaciju. Pseudomediji su puni nagađanja o njegovoj budućoj sudbini, njegovih zakletvi na vernost, a da još uvek niko ne zna šta je tačno njegov greh, do kakvih je to informacija o pantokratoru došao, da ovaj mora da pokrene svoju celu vojsku anonimnih ljudskih ljuštura da bi u akciji “svilen gajtan” ostao čistih ruku. U pitanju je neostaljinizam na delu; samo još fali da se Stefanovića optuži za “buržoaski konformizam” ili “trockizam”.

Rekao bih da se ovih dana intenzivno radi na returširanju starih fotografija iz vremena zaljubljenosti, a da će Stefanovića na njima zameniti prazan prostor, što i neće biti dramatična promena. Ipak, Stefanović će, umesto u Sibir, verovatno biti otpremljen na neku masnu sinekuru, gde će u blagostanju čekati vreme kad će napisati svoja sećanja (tačnije – platiti nekome da to učini) i sebe proglasiti žrtvom, a ne saučesnikom.

*Vreme pandemije mnogima je onemogućilo rad, posebno scenskim umetnicima, neke vaše kolege pak kažu da im je manjak javnih obaveza omogućio više vremena za stvaranje. Kako je to u vašem slučaju i može li pisac da stvara ako se ne kreće u stvarnom svetu i zaista susreće s ljudima? Može li uopšte umetnik bez drugih ljudi iz sopstvenog okruženja i publike?

Boetije je svoju “Utehu filozofije” napisao u ćeliji čekajući smrtnu kaznu, što je drastičan primer toga da je stvaranje pre svega autorefleksija. Svet, ljudi, diskursi, javnost, sve to je šum u ušima svih, pa i umetnika, koji nam otežava da čujemo unutrašnji glas, sretnemo se sa sobom u miru i ozbiljno porazgovaramo. Umetnik može da stvara bez drugih ljudi, ali je pitanje može li bez njih da živi. Voleti i biti voljen, ili čeznuti za tim, možda je osnova našeg postojanja, ali biti sam sa sobom je osnova stvaranja.

Kultura, mediji i obrazovanje – dobar vic u Srbiji

*Jasno da je kultura u središtu vaših interesovanja. Da li je još na snazi ocena iz 2014. da je kultura tako loše kotirana i loše postavljena u sistemu vrednosti, pa političari u pozorište dolaze samo na predstave?

Niko ne pamti ko je bio vladar u Mocartovo vreme ili ko je bio predsednik u vreme kada je nastajao impresionizam. Uspešnost vlasti se odvajkada merila kulturnom baštinom koju je ostavljala iza sebe. Kultura je zbir ideala, zabluda, vere i ljubavi prema životu jedne generacije. Iza ove vlasti ostaće spržena zemlja jer je ovo kontrakulturni koncept alternativnog morala oličenog u “da, pa šta?” pogledu na svet. Razni partijski klupoderi uskaču i iskaču iz portfelja češće nego iz sopstvenog donjeg veša i guslaju o ćirilici u “bunga-bunga” društvu potpunog bezakonja i bahatosti. Rekao bih da je čitav koncept osveta kulturi koju gledaju samo preko nišana, ili je vode na povocu, ili, tačnije, osveta unosača tacni prvacima teatra.

*Univerzitet, a i vaš fakultet potresaju napadi na autonomiju i afere. Kako je obraćati se studentima u toj atmosferi, tim pre što ih više gledate virtuelno nego uživo? I koliko, pojedinačno i kolektivno, uopšte brinemo o obrazovanju i mladima i koju cenu će nam ta nebriga ispostaviti?

Obrazovanje je jedina snaga koja ove naše taljige može da izvuče iz blata, ali pod uslovom da se odmah odustane od Bolonje, od hiperadministriranja, od ideje da student mora što kraće da studira i da se čitav obrazovni sistem vrati u korito znanja, slobode kritičkog mišljenja i etike koja ne može biti stalno redefinisana.

Za stručnjake postoje stručne škole, a za intelektualce postoje fakulteti. Nebriga za obrazovanje od samog početka, pa do doktorskih studija je tolika i tako dugo kontinuirana, da je moja optimistička prognoza za oporavak dvadeset godina, pod uslovom da se počne odmah, a neće se početi nikada. Biti asistent ili mladi docent znači da ste neprekidno u trci za bodovima, da jurite sa jednog besmislenog seminara na drugi, da objavljujete u seoskim časopisima ako treba, da objavljujete nezavršene tekstove, da komisije nevoljnika sabiraju te vaše bodove, da se nema kvalitet već kvantitet na umu, što buduće profesore u poziciju dovodi do toga da izgore u toj žurbi, umesto da rastu postepeno i konstantno.

Konačno, obrazovni sistem nije prevashodno mesto gde skupljate informacije i bubate; obrazovni sistem vas pre svega uči mišljenju, stavu, čovekoljublju i solidarnosti. Profesori su tu da studente podstiču i pokušaju da ih nauče šta je to “voditi dobar život”. Vama nije potreban fakultet da biste postali korporativni šraf; za to je dovoljan internet. Fakulteti vas uče šta je to misliti, preispitivati i definisati sebe.

*Kultura, mediji, obrazovanje…

Kultura, mediji, obrazovanje u Srbiji danas zvuči kao početak dobrog vica.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.