Na mom radaru: Slavica Raškov

Volim život. Volim izazove. Ne prihvatam „ne“ kao odgovor. Borac sam. Uporna sam. Čovek sam. Živim za prijatelje i porodicu. Obožavam životinje. Profesionalac. Trudim se da pomognem kad god mogu. Poštujem princip „pre svega, ne naškodi“. Volim da čitam. Zanimaju me jezici. Uživam u glasnoj muzici. Volim prirodu i putovanja. Verujem u dobro u ljudima. Grešim često i mnogo. Tako učim. Tako rastem. Tako se razvijam i tako oblikujem svoju dušu.

Rechargeable

Ulazim u šumu. Pored mene je uvek moj muž. Onaj čiju podršku i bezuslovnu ljubav nosim u sebi. Onaj s kojim mogu da ćutim. Hodamo u tišini. Tek ponekad se osmehnemo. Znam da reagujemo na isti zvuk ili pokret. Korak postaje lagan, misli lepršaju. Puštam ih da slobodno lutaju. Vratiće se one meni. Znaju put. I onda kockice počinju da se slažu. Dolaze na svoje mesto. Misli postaju jasne. Rešenja se nameću. Energija raste i baterije se pune. Spremni smo za povratak u betonsku džunglu. Spremni smo za gradsku vrevu. Možemo dalje u susret svemu što nam je vaseljena spremila. I ništa više ne izgleda tako strašno. Priroda je najlepši i najefikasniji punjač baterija. Ona oplemenjuje dušu, bistri misli i nudi najjednostavnija rešenja na koja nismo ni pomišljali.

Uputstvo za upotrebu

Ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića. Ovo je definicija koja se uči na časovima biologije u petom osnovne. Na razumevanju ove rečenice insistiram i sada, radeći sa decom sa smetnjama u razvoju. Pokušavam da im dočaram taj čudesni svet mašinerije od koje smo sazdani. To je uigrani tim golim okom nevidljivih delova našeg organizma koji nam svakodnevno omogućava biološku egzistenciju. Ali ta ćelijica ima i svoju mračnu tajnu. Programirana je na ćelijsku smrt. Nismo napravljeni da trajemo. Sve naše želje i aspiracije, sva naša nadanja i potrebe, sve naše misli, ljubavi, tuge… Sve je spakovano u taj mikrosvet. Suočena s neizbežnom ćelijskom smrću nekog meni veoma bliskog, pitam se jesam li i gde pogrešila. Da li je nešto trebalo uraditi ranije ili drugačije? Došla sam na ovaj svet gola, kao i svi, bez Uputstva za upotrebu. Pisala sam ga usput, najbolje što sam umela.

Rupa na saksiji

Izumi menjaju svet. Jedan od najvažnijih izuma datira još iz praistorije. Čovek je izmislio vatru. Vatra mu je omogućila da termički obrađuje hranu. Vatra je omogućila da se bolje brani od predatora. Vatra je praistorijskom čoveku omogućila da se tokom hladnih zimskih meseci ugreje. Nešto kasnije, čovek je izmislio je točak. Sve je nekako počelo da se kotrlja. Točak je olakšao transport dobara. Točak je skratio vreme putovanja. Nismo više jahali na konju. Počeli smo, zajedno s točkom, da se kotrljamo. Radeći u prosveti poslednjih 15 godina, postajem svesna činjenice da naša vlast sve češće izmišlja rupu na saksiji. Obrazovni sistem u Srbiji je potpuno obesmišljen. Fokus je na dokumentaciji umesto na deci. Bitno je napisati izveštaj, popuniti tabelu, formirati još jedan, ko zna koji po redu, tim koji će se baviti istim onim što radi i onaj prethodni, ali će se ovaj novi zvati drugačije. Kao što rupa na saksiji efikasno propušta vodu, tako i srpski obrazovni sistem efikasno ispušta one zbog kojih postoji, decu.

Slavica Raškov, diplomirani defektolog – oligofrenolog

Izvor: Novi magazin.