Na mom radaru: Jasmina Topić

RUKOPISI

Zašli smo u jun, ali je početak ovog meseca uvek rezervisan za rezime festivala koji se održava u drugoj polovini maja u Pančevu, nazvan po istoimenom zborniku Rukopisi, u kojem se objavljuje poezija i kratka proza mladih s prostora ex-JU. Ove godine objavljeni su 46. Rukopisi po redu, odnosno prošlo je 46. godina od objavljivanja prvog izdanja, tada poezije mladih Pančeva. Izdavač je Dom omladine Pančevo, a ja imam to zadovoljstvo i odgovornost da budem na čelu uredničkog tima koji još čine mladi pesnici Stefan Stanojević i Srđan Gagić, kao i dve urednice za Sloveniju i Makedoniju: Tanja Božić i Valentina Bakti. Rukopisi su zbornik koji funkcioniše po principu konkursa, ali se poslednjih petnaestak godina organizuje i mini-festival, gde pored domaćih autora, nastupaju i autori iz regiona, kao i gosti književnici ili muzičari. To je prilika za druženje i za razmenu iskustava, ali i uspostavljanje kontakata i potencijalne saradnje. Mnogi afirmisani pesnici i pisci objavili su svoje prve radove u Rukopisima, a oni su zaista jedinstvena knjiga ovog tipa na Balkanu. Ne postoji nijedna slična. Nekad u šali kažemo da su Rukopisi kao paralelni pasoš sa kojim se otvaraju sva dalja književna vrata i verovatno najbolji književni ambasador svog grada.

FESTIVAL POEZIJE BERLIN

24. festival poezije u Berlinu organizuje Haus für Poesie i predstavlja jedan od važnih književnih festivala na evropskoj i svetskoj mapi. Otvaranje je bilo 9. juna u pomenutom gradu. Imala sam priliku da prisustvujem prvom festivalskom danu, doduše ne kao učesnik, već kao posetilac sa posebnom misijom, da to tako nazovem. Boravim u Berlinu do 16. juna na usavršavanju zahvaljujući projektu pod nazivom Balkan Translations Collider Academy, zajedno sa takođe piscem i urednikom Alenom Bešićem. Cilj je da posetim literarnu mrežu Traduki, kao i pomenuti festival, ne bi li naučila nešto o organizaciji, prikupljanju sredstava, uspostavljanju potencijalne saradnje i sl. Otvaranje festivala suočilo me je sa blagim kulturološkim šokom. U Akademiji umetnosti, gde se odvija program, odnosno u glavnoj sali, bilo je oko 500 ljudi koji su platili ulaznicu da sede i slušaju poeziju. Slobodno pročitajte još jedanput prethodnu rečenicu ako ne verujete jer nisam ni ja, ali sam upravo tome prisustvovala. To veče čitalo je osmoro autora iz svih delova sveta, a svaki posetilac je na ulazu dobio specijalno štampanu publikaciju, samo za to veče, sa tekstovima autora na engleskom i nemačkom, i malu lampu za čitanje tokom nastupa. Čitalo se u dva dela sa pauzom posle četvrtog autora – ukupno dva sata programa, ali i tapšanja, uzvika oduševljenja, povremenog smeha i iznad svega zahvalnosti publike jer ima priliku da sluša poeziju. Zamislite tako nešto kod nas!

PRIVREMENI BORAVAK

Naziv je moje i dalje aktuelne knjige poezije koja je štampana krajem 2020. u Arhipelagu. To je takođe i naziv još jednog za mene sasvim netipičnog projekta koji bi konačno trebalo da se realizuje do kraja ovog leta. U pitanju je kantautorski (muzički) album. Istoimeni naziv je zbog toga što su pesme iz knjige ukomponovane za izvođenje, prvobitno na akustičnoj gitari. Nisam nikada pomislila da ću snimiti muzički album, ali jeste nešto o čemu sam maštala još u tinejdžerskom dobu. Nemam formalno muzičko obrazovanje, ali eto, uz malo sluha i usuđujem se da kažem talenta, kao i sviranja gitare, a pre svega zahvaljujući drugarima i saradnicima, taj album dobija svoje obrise i biće uskoro dostupan svima koji su zainteresovani. Mnogo sam naučila o samom procesu rada, i kako to izgleda sa druge strane ,,trake“. Sada svaku muziku slušam pomalo drugačije, obraćajući pažnju na detalje o kojima ranije nisam razmišljala. Album će za početak biti na stranici Bendcampa, a za dalje videćemo. Neki snovi se izgleda ipak ostvaruju, makar i sa dobrim stažom čekanja.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.