Na mom radaru: Dunja Trifunović
Izvor: Novi magazin
MOJ CRNI KONTINENT
Kad kažem da sam predstavnica Mreže mladih za klimatsku odgovornu agrikulturu sa središtem u Kameronu, prva asocijacija manje upućenim sagovornicima su neukrotivi lavovi, kaktus u pustinji i afričko pleme koje ritualno skače oko vatre. Tek mali broj razume da je crni kontinent velika tajna koju otkriva svako za sebe i u kojoj geografske i druge koordinate imaju zanemarljivo malu ulogu. Svetski događaj Youth Circle, koji sam organizovala, okupio je ovu drugu kategoriju ljudi.
Ideja je bila priprema mladih za veliki klimatski samit pred COP27 koji se ove godine održava u Šarm end Šejku. Događaj je bio spektakularan, neusiljen, značajan. Ujedno edukacije, smeh, vera, koordinacija. Visoke zvanice bile su barabar s mladim ljudima u pokušaju da iznađu najbolje rešenje za predstojeći pred COP27. Kad sam u Rimu završila onlajn format događaja, značajno sam klimnula sebi glavom i ponovila – lakoća i vera. Dobar predznak da će predstojeći samit biti uspešan, a posledično i onaj koji sledi, a na kojem će lideri sveta reći svoju konačnu reč – da li će i dalje, rečima Grete Tunberg, ponavljati samo bla bla, bla ili ovog puta zaista učiniti sve da spasu našu planetu.
ASISTIRAĆU TI!
Nedavno, sasvim slučajno na ulici upoznajem Britanca rodom iz Irske koji je u svom dokoličarskom proputovanju po belom svetu odlučio da koji mesec, možda godinu prevede u Beogradu. Zašto? Dopada mu se, dovoljno ubedljiv argument, kaže. Beogradu je prethodio predratni Kijev, a sledeća tačka je divlji Kazahstan. On je oksfordski je đak koji s lakoćom preskače sa jedne na drugu geografsku tačku, nešto nalik modernom Bajronu koji umesto stihova beleži utiske, a samo skroman uvid u njih daje mi za pravo da zaključim da to može biti štivo za ozbiljan roman.
Razmišljam: čovek literatura, a postavljam pitanje: „Da niste vi špijun?“ Dovoljno dobar podsticaj da prasnemo u smeh i izmaštamo 100 novih puteva. Kako god, preporučila sam se za asistentkinju u istraživanju sveta. Možda u Kazahstanu nastaviti borbu protiv klimatskih promena? Uostalom, klimatske promene ne poznaju granice, pa Danteovski rečeno, bodrim sebe, zar nije moja domovina ceo svet.
KOLEGE IZ ZAMBIJE:
Kao neko ko je vrlo aktivno odgovarao na domaće i svetske izazove, beležeći utiske, gostujući na domaćim, ali i nacionalnim televizijama drugih zemalja, volim novinare, volim taj borbeni esnaf koji kroji svetove, pomaže i kažnjava, kritikuje i osmišljava. I, zanimljivo, novinar je zaista unutrašnji sastav, a ne profesija. Još jedna potvrda stigla je iz Zambije. Nedavno sam dala intervju njihovom listu i razgovor s kolegom završila konstatacijom da su posredi samo nijanse u razlikama novinarstva u Srbiji i kod njih. Može da piše na modernom kompjuteru ili na palminom listu, to je tako malo važno, novinar je novinar, uvek i ma gde bio borac na frontu reči.
Tekst je prenet iz Novog magazina.
