Muharem Mutabdžija: Život teče, Polimlje beleži… i traje!

Izvor: Novi magazin

List Sandžak, kako je u glavi novina pisalo, “za kulturno i ekonomsko podizanje Sandžaka” pokrenuo je, uređivao i izdavao Milivoje Žugić (1905–1972), istaknuti intelektualac i novinar. Rođen je u Novakovićima kod Šavnika a posle gimnazije u Pljevljima završio je Pravni fakultet u Beogradu. Ceo radni vek proveo je u novinarstvu.

Posle pokretanja novina u Prijepolju, Milivoje Žugić je bio dopisnik Politike sa Cetinja, središta zetske banovine, gde ga je zatekla kapitulacija zemlje 1941. godine. Ratne godine proveo je po zatvorima u Cetinju i Podgorici a od novembra 1942. do aprila 1943. bio je zatvoren i u Prijepolju. Po oslobođenju Sarajeva bio je dopisnik Politike za BiH. Učestvovao je u osnivanju Udruženja novinara Srbije i Saveza novinara Jugoslavije.

U mraku sandžačkog vilajeta u kome je, kako je ostalo zabeleženo na stranicama Polimlja, još uvek bilo…”kamenje svezano a paščad pušćena”…pojava NOVINA bila je mnogo više od događaja… Srećom pa je događaj izlaženja jedne od najstarijih (a živih!) lokalnih novina u Srbiji potrajao…sve do današnjih dana.

Celokupna imovina Informativnog preduzeća Polimlje koje je nastavljač tradicije Sandžaka iz 1932. godine prodata je u Agenciji za privatizaciju pre petnaestak godina za početnu cenu: hiljadu eura! U cenu su uključeni i oprema, desetak hiljada gramofonskih ploča i nekoliko hiljada drugih tipova “nosača zvuka” istoimenog radija. “Procenitelji” koji su formirali početnu cenu nisu uzeli u obzir, jer ih Zakon na to nije obavezao, neprocenjivost “intelektualne imovine” smeštene u zelenkastoj metalnoj kasi u kojoj se čuvaju svi brojevi novina od 1. februara 1932, do danas. To je najdragocenija imovina Polimlja, bila i ostala. Jedino su tu sačuvani svi brojevi lokalnog lista koji vitalnom starošću prkosi pomami gašenja lokalne štampe u ovom delu Evrope. U istoj kasi sačuvano je i sećanje osnivača, vlasnika i urednika Sandžaka Milivoja Žugića, objavljeno 1967, u kome on piše:

“Za ono vreme i ondašnje prilike pojava ‘Sandžaka’ u Prijepolju, 1. februara 1932. godine, bio je smeo poduhvat. Osnovna intencija Lista bila je razvijanje i jačanje demokratskog duha i naprednijih shvatanja. List je bio postavljen na široku političku platformu i od prvog broja mogao se videti njegov opozicioni karakter. Na njegovim stranicama iznosili su svoja mišljenja ljudi različitih političkih shvatanja, ali je većinu njih spajala ista težnja i zajednički napor da se razbije šestojanuarska diktatura i stvore povoljniji uslovi za napredak zemlje pa i našeg kraja”, pisao je Žugić u autorskom tekstu “Pojava štampe u našem kraju”.

List Sandžak štampan je u privatnoj štampariji Ljubomira M. Romanovića u Užicu. Pojava tih novina je jedan od najznačajnijih događaja u istoriji grada na Limu i Mileševki, dugoj gotovo sedam vekova. Od 1932. do danas iz štampe je izašlo je preko 2.900 brojeva. Na dinamiku su neposredno uticali i cenzori, a zatim i hronična besparica koja je premošćavana čak i tako što je vlasnik Milivoje Žugić prodao očevu livadu kako bi platio štampu.

List je obnovljen 1952. pod imenom Glas Polimlja i pod tim imenom iz štampe je izašlo 29 brojeva. Potom je zaglavlje Lista ostalo “bez glasa” i pod imenom Polimlje izlazi do današnjih dana. Jedno vreme bio je međuopštinsko glasilo pokrivajući uz Prijepolje i opštine Priboj i Novu Varoš. A onda se birokratija dosetila: svako bi da ima svoju “prćiju” pa je međuopštinska redakcija rasparčana na tri dela… od kojih je u životu još samo Polimlje.

Na čvrstim temeljima predratnih novina Sandžak početkom 1952. u Prijepolju je izašao prvi broj Glasa Polimlja. Štampan je u štampariji Narodne banke u Prijepolju a potpisao ga je profesor prijepoljske gimnazije Slavko Penca koji se ovde obreo po nalogu tadašnjeg Ministarstva prosvete. Sedamdesetih godina prošlog veka formirana je Radiodifuzna i novinsko-izdavačka Radna organizacija Glas Polimlja u okviru koje je duže od 30 godina bio i Radio Polimlje. Javno informativno preduzeće Polimlje privatizovano je među prvim medijima u Srbiji jula 2007. Već naredne godine Radio Polimlje ostaje bez frekvencije i u skladu sa tadašnjim propisima nestaje iz etra.

A kako se vlast odnosila prema značaju Polimlja znaju najbolje oni koji su ceo ili većinu radnog veka proveli u Redakciji, kako se u narodu oduvek zvalo preduzeće koje je izdavalo novine i tridesetak godina emitovalo radio program na talasima tada prestižnog Radio Polimlja. O tome bi mogli posvedočiti i članovi Komisije za dodelu frekvencija radio stanicama koji su, dan uoči odlučivanja, stavili Radio Polimlje na prvo mesto po ispunjavanju kriterijuma koje su propisali u javnom pozivu. Međutim, već sutradan, uz prethodnu najezdu faksova iste ili vrlo slične mrziteljske sadržine, frekvencije su dodelili drugima a Radio Polimlje skrajnuli na poslednje mesto liste prijavljenih radio stanica iz ovog dela Srbije. Trajanje nastavlja samo list Polimlje koji se, uprkos finansijskim nevoljama, ustalio u sedmičnoj dinamici.

Dakle, devet decenija List je bio i jeste nepristrasan i redovan hroničar burnih društvenih, ekonomskih, kulturoloških i drugih promena ovog područja. Jedina je to novina u stalnoj dinamici koja izlazi na području Sandžaka, odnosno Raške oblasti. Možda i zato što su je decenijama nosili profesionalci, spremni da se odupru permanentnim političkim pritiscima pravdanim, često, “višim ciljevima”, ili “interesima od nacionalnog značaja”!!!

U multietničkom Prijepolju gde je procentualni odnos Srba i Bošnjaka 55:42, redakcija Lista je bila i ostala multietnička i proevropska, apsolutno iznad sve izraženije najezde nacionalista “ovog” ili “onog” predznaka… Cena svega toga je najrigidnije ispostavljena baš aktuelnoj generaciji novinara. Kada je List 2007. godine privatizovan, većinski vlasnik je mogao da kupi – samo ime novina! Sve drugo, pre svega solidan poslovni prostor, već je bilo uknjiženo kao – tuđa imovina!

Mnogo šta se od tada promenilo u ovoj sredini, ali ako je nešto gotovo pa konstanta jeste nisko mesto Polimlja na listi prioriteta vlasti koja se potpuno okreće šarenilu elektronskih medija, bez obzira što ogromna većina tih novonastalih medija, uz retke izuzetke, i na lokalu poznaju samo dva “novinarska izraza”: vest i – izjavu! Vest je najčešće od “a” do “š” prepisano saopštenje, a “izjava” se kao proizvod na medijskom tržištu legalizovala pojavom televizijskog i portalskog informisanja. I sad mi je muka kad se prisetim višesatnih sastanaka na kojima uporno sede samo novinari štampanih medija. Uveče, gle čuda, sve lokalne televizije i portali imaju “izjavu” o tome šta se događalo na skupovima…

Kad su se pre dvadesetak dana okupili poštovaoci Polimlja da čestitaju jubilej novina i prisustvuju promociji specijalnog izdanja povodom devet decenija izlaženja, osetio sam, po ko zna koji put, svu onu jezu kao kad sam 1. oktobra 1978. došao na posao u tadašnju Redakciju sa Listom i Radijem… Sa suzama sam se oprostio od dragih mi koleginica 3. oktobra 2019. kad sam, posle 40 godina i 3 dana radnog staža u Polimlju otišao u prevremenu penziju.

Muharem Mutabdžija je rođen 1956. godine u Prijepolju.

U novinarskoj profesiji je proveo više od 40 godina, od 1979. do oktobra 2019. godine. Ceo radni vek proveo je u redakciji Polimlja iz Prijepolja, nedeljnog lista sa tradicijom dugom devet decenija, u čijem je sastavu duže od 30 godina bio i istoimeni radio.

Bio je saradnik-dopisnik Omladinskih novina (NON), Radio Beograda, Tanjuga, sarajevskog Oslobođenja, Radija Dojče Vele, Radija B 92, Agencije Beta…

U privatizovanom IP Polimlje iz Prijepolja poslednjih jedanaest godina obavljao poslove direktora i glavnog i odgovornog urednika lista.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.