Mladi i mentalno zdravlje: Strah od običnosti

Piše: Snežana Miletić

Adolescentsko doba delikatan je period za svaku mladu osobu samo po sebi. To je vreme kada se budi u svakom smislu, kada se u njoj nazire sve ono iz čega će postati čovek: svi njeni talenti, ali i sve njene dileme i potencijalne drame. U tim godinama nije lako ni tinejdžerima u društveno dobro uređenim državama, a dvostruko teže je onima koji odrastaju u konfuznim i problematičnim društvima. Otuda neprekidan odlazak mladih ljudi iz zemlje, možda više i ne toliko trbuhom za kruhom koliko glavom za zdravom logikom.

SAMO NEŽNO PREMA SEBI: Ako izuzmemo neke male oaze, u Srbiji se o mentalnom zdravlju mladih brine nominalno i “prigodničarski”. Vlast tu temu izvlači samo kada sebi pribavlja neki predizborni poen, a za većinu medija ta je tema klikabilno potentna samo ako je iz domena crne hronike.

Ipak, o mentalnom zdravlju mladih danas se priča više nego ikada ranije. O njemu se kojekuda može naći brdo tekstova, za nove generacije odlazak kod psihoterapeuta nije tabu već pitanje finansija, pa opet slika mentalnog zdravlja mladih u Srbiji daleko je od idealne, pa i dobre, na šta ukazuju i rezultati istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2021. godinu; mentalno zdravlje dobilo je niže ocene u odnosu na fizičko. Niže ocene svom mentalnom zdravlju dale su žene i tinejdžeri od 15 do 19 godina.

Kako smo do toga došli, može li se to promeniti, koliko dramatičnu ulogu je u svemu tome odigrala pandemija koronavirusa, za Novi magazin govore profesori, praksa i mladi ljudi koji na samom početku precizno definišu Weltschmerz svoje mladosti.

Novinarka Tamara Mladenović kaže da se mentalno zdravlje mladih može opisati samo rečju: borba. Ali uvek je povezano s mnogo stvari: finansijskim statusom, ljubavnim, fakultetskim, poslovnim: “Svaki neuspeh na mikroplanu drma makroplan mentalnog zdravlja. Pogotovo kad nam roditelji kažu ‘U naše vreme je bilo drugačije’. Znamo to i sami. Mi smo počeli da radimo sa 16, a oni sa 26. Zato i jeste neprestana borba održati svoje mentalno zdravlje zdravim. Na mladima svet ostaje, a kad nam svet ostane, bićemo premoreni.”

Mladenović smatra da uz njuejdž parolu koja kruži Instagramom #samonežnopremasebi, mnogi mladi brinu o svom mentalnom zdravlju, pa i ona: “Ta sintagma svakome predstavlja nešto drugo, ali bitno je da u njenoj srži pronađemo tu nežnost prema sebi. Moderno vreme razbija tabue, pa tako i kada je u pitanju psihoterapeut. Danas se to ne krije i ne šapuće, što je uticalo da mladi, bez osećaja stida ili srama, potraže pomoć ukoliko smatraju da im je potrebna.”

Na pitanje kakva je u svemu uloga medija, odgovara: “Medije već dugo niko ne uzima kao reper jer su se mladi potpuno okrenuli društvenim mrežama. Influenseri utiču na svoje pratioce. Pastelnim bojama i izrežiranim slikama oni postavljaju nerealne standarde savršenih života i naravno da to, kad gledamo prljave kose s kauča, utiče na naše mentalno zdravlje. Osećamo se neuspešno, čak i kada duboko u sebi znamo da je sve to šarena laža. I pandemija je imala uticaja jer je većini mladih oduzela ventil koji im je potreban posle teške nedelje: noćni i društveni život. Neki su se povukli u sebe, neki su ‘podivljali’, ali svako od nas je pomeren iz svoje ose.”

STIĆI GDE TI KAŽU: Uz opipljive strahove kakav je i pandemija, mladi imaju i neke koje starije generacije smatraju iracionalnim. Jedan od njih je da će biti obični i neće stići svuda gde treba. Instagram stori tvrdi da se mora biti drugačiji da bi se postojalo u tom virtuelnom, danas najvažnijem od svih svetova.

“Nedavno sam pričao s koleginicom koja je, radeći predstave sa decom, pokušavala kroz radionice da shvati šta danas najviše muči mlade i ispostavilo se da je to anksioznost”, kaže pisac Filip Grujić: “Možemo na internetu da vidimo mimove koji kroz humor pokušavaju da pokažu da svi danas prolazimo kroz blage ili jače panične napade. Pojavljuju se tekstovi na vodećim sajtovima koji pokušavaju da objasne zbog čega se današnje generacije plaše da budu obične. Šta je to što nas danas tera da stalno tražimo više od sebe samih? Možemo da pričamo i o Vorholovih pet minuta slave, do kojih je danas, zbog društvenih mreža, moguće ‘u ideji’ doći brže nego ikada.”

U društvu u kojem su se znale funkcije – šta ko predstavlja, zbog čega se radi i šta će taj rad doneti – lakše je bilo prihvatiti da si deo sistema, da si deo kolektiva zarad nekog višeg dobra. Jednostavno, danas si “više dobro” ti sam i ako nisi poseban, šta si onda? Kad imaš prilike da vidiš da ti je život kakav je bio pre društvenih mreža i interneta, nedostupan i dalek, rezervisan za nekolicinu – setimo se Stajnbekovog “Zalutalog autobusa” u kojem junakinja silno želi da se oproba u Holivudu, gde je sve tako sjajno, ali to ne može da gleda svakog dana na Instagramu već može samo da mašta kako taj život izgleda – sada kad ‘vidiš’ da je taj život takoreći nadohvat ruke.

“A istina je da je podjednako daleko, prelazak iz klase u klasu teži je nego ikad, a stvara se privid da je moguće ostvariti ‘američki san’ i onda osećamo anksioznost povodom budućnosti, uspeha, izgleda, voajerski gledamo tuđe živote i na kraju ostaje strah od života”, kaže Grujić.

Rezime razgovora s mladim ljudima je uznemirujući utisak da se njihovi strahovi samo umnožavaju, a njima se niko suštinski ne bavi ili se bavi malo i površno, što nije čudno jer je naše društvo i pre korone bilo nefunkcionalno.

HRONIČNI STRES: “Aktuelna pandemija, kao i celokupna nestabilna politička i ekonomska, pa i ekološka situacija bitno doprinose hroničnom stresu, a sva istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je hronični stres, čak i nižeg intenziteta, štetniji po naše mentalno i fizičko zdravlje u odnosu na trenutno delovanje intenzivnijih stresora”, kaže profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Tamara Džamonja Ignjatović.

Rečit odgovor na sve to je broj mladih koji napušta zemlju ili planira to da učini. Kao veliku grešku društva profesorka ističe činjenicu da su građani Srbije “tanki” po pitanju jedne od ključnih stvari koja podrazumeva dobro mentalno zdravlje, a to je svest o potrebi pozitivnog doprinosa zajednici: “Bojim se da je građanska svest o doprinosu zajednici niska u našem društvu, da se sistematski urušavao doživljaj da možemo bitno uticati na spoljne okolnosti i širu zajednicu. Kod mladih je to izraženije, što pokazuju neka prepandemijska istraživanja koja smo moje kolege i ja sprovodili s mladima srednjoškolskog uzrasta. Ako je kovid u većoj ili manjoj meri prisutan i u drugim evropskim zemljama, život mladih u Srbiji se umnogome razlikuje po ovim drugim okolnostima.”

Na pitanje umeju li mladi u Srbiji da prepoznaju svoja emotivna stanja, Džamonja Ignjatović kaže da su neki ljudi po prirodi introspektivniji: “Postoje osobe koje su vrlo malo svesne svojih osećanja, ne zato što ih potiskuju ili kontrolišu već ih teško prepoznaju. Mnogi ljudi, pa i mladi, nerado priznaju sebi, a posebno drugima, kako se osećaju. To je razumljivo, emocije nas čine ranjivim, pa imamo potrebu da se zaštitimo, navučemo na sebe oklop koji nas čini manje ranjivim. Problem je ako se tako ponašamo i sa bliskim osobama.”

Kad roditelji ispoljavaju emocije na adekvatan i otvoren način, prepoznaju i prihvataju osećanja dece, to ključno utiče na njihov razvoj, mentalno zdravlje i kvalitetne emocionalne odnose sa drugim ljudima: “Ukoliko oni zataje, druge bliske osobe iz okoline još uvek mogu svojim pozitivnim odnosom sa detetom ili mladom osobom to da kompenzuju, a naravno i stručnjaci za mentalno zdravlje kroz primenu psihoterapijskog tretmana.”

Izvesno je, kaže profesorka, da mladi danas više teže zadovoljstvu životom mada ga češće povezuju s hedonističkim ciljevima, dok su ranije generacije možda to više povezivale sa ostvarenjem nekih drugih vrednosti. O tome mogu u velikoj meri da se informišu na društvenim mrežama, ali je veliki problem kako u toj poplavi informacija i ponuda razlikovati samoproklamovane gurue i lajf kouče od stručnjaka”.

Naša sagovornica podseća da je pandemija, pored ozbiljne pretnje fizičkom zdravlju sve više i mladih ljudi, donela fizičku distancu i onlajn komunikaciju kao alternativu za rad, školovanje, druženje iako smo brzo uvideli da onlajn komunikacija ne može da zadovolji prirodnu ljudsku potrebu za fizičkim prisustvom i dodirom: “Te posledice svi trpimo, a posebno mladi, kojima u ovom životnom periodu druženje i kontakt s vršnjacima najviše znače. Svakako da to može negativno da se odrazi i na mentalno zdravlje tako što postoji rizik da ova potreba sve više gubi značaj i da se mladi naviknu na virtuelnu komunikaciju kao sasvim zadovoljavajuću, da više i ne prepoznaju svoje potrebe za bliskošću i emotivnom razmenom.”

Džamonja Ignjatović smatra da svako u vaspitno-edukativnom nizu, od porodice, škole do medija ima doprinos i odgovornost u jačanju svesti mladih o važnosti mentalnog zdravlja: “Ponajviše uticaja ima porodica jer najraniji uticaji trasiraju put kasnijim, pa i otpornosti na druge negativne uticaje. Opet, roditelji nisu svemoćni niti su jedini odgovorni. I škola i mediji, ali i zajednica moraju da rade na unapređenju mentalnog zdravlja, ne samo deklarativno već zaista promovišući osnovne ljudske vrednosti u svim domenima delovanja.”

SAT I PO POBEDE NAD INTERNETOM: Konkretan korak ka poboljšanju mentalnog zdravlja mladih može da učini sport, a na pitanje može li da ih “preotme” od često pogubnih uticaja društvenih mreža, ponašanja koja promovišu rijalitiji na nacionalnim frekvencijama, koja se potom slivaju i u život, odgovara jedan od najboljih sportista Srbije, odbojkaš i diplomirani psiholog Andrija Gerić, koji se danas bavi sportskim koučingom. Gerić pomaže sportistima da prebrode blokade, ugase tremu, jednom rečju, da poboljšaju svoje fizičke i duhovne performanse, a ono što promoviše na svom Sport Mental Coaching Instagram nalogu i te kako se bavi mentalnim zdravljem i može da pomogne mladim ljudima, čak i ako nisu sportisti.

“Sport ne može da ‘otme’ mlade društvenim mrežama zato što su one uzele toliko maha da imamo cele generacije koje žive na TikToku, Instagramu i ostalim mrežama, ali može da poveća kvalitetno vreme provedeno u interakciji s ljudima. Na primer, kad si na treningu ne možeš da ‘njakaš’ telefon, i to je već sat i po pobede nad internetom”, kaže Andrija Gerić.

Kroz sport deca nauče životne veštine koje nisu virtuelne: “Baveći se sportom naučiš da pobeđuješ, gubiš, poštuješ protivnika, pomogneš drugu, potražiš pomoć od drugoga, pričaš s trenerom, uradiš nešto i kad ti je teško, kad misliš da ne možeš ili kad ti se to baš i ne radi. Sport je alat koji može da nauči decu kako da se ponašaju.”

Za razliku od sporta, na društvenim mrežama su uglavnom lažne stvari i merila, prema kojima deca nemaju kritičko mišljenje nego ih tek tako usvajaju: “Meni se čini da su mladi danas emotivno nepismeni. Preko društvenih mreža stalno im se plasira da moraju da budu srećni i veseli jer ako nisu, onda su bez veze. Oni ne raspoznaju svoje emocije da bi nešto mogli da urade s njima, one ne mogu virtuelno da se uče, moraju da se uče u stvarnom životu.”

Na pitanje šta škole mogu u tom smislu da urade, proslavljeni sportista kaže: “Nekada su škole bile vaspitno-obrazovne ustanove, a danas su škole u Srbiji, iako to niko glasno ne kaže, samo obrazovne, ali ne i vaspitne ustanove. Vaspitni deo prebačen je na roditelje, dok je obrazovni deo, odnosno sam kvalitet obrazovanja upitan. Korona je u međuvremenu rasturila i ono malo što je valjalo: oduzela je živu interakciju đaka i profesora, nastava ne postoji, a onlajn nastava je katastrofa, pogotovo za osnovnoškolski uzrast.”

SUICID KAO UPOZORENJE: Posebno delikatan segment mentalnog zdravlja mladih je prevencija suicida. O njoj se pričalo nešto više nego inače jer je 10. septembar Svetski dan borbe protiv samoubistava. Za psihološkinju Tanju Bokun, 30 godina volonterku novosadskog Centra za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva “Srce”, suicid kod mladih je priča svakog od 365 dana u godini.

“Broj poziva ‘Srcu’ u prošloj godini povećao za više od 20 odsto, imali smo 8.700 razgovora. Skok se nije desio na početku epidemije, tada nas je još držao adrenalin, već kasnije, početkom leta kad je postalo jasno da to neće uskoro proći”, kaže Bokun: “Čini mi se da smo se tokom pandemije ogrešili o mlade ljude. Mnogo smo, s pravom, pričali o starijima zbog komorbiditeta i što su bili najviše zatvoreni, ali mladi su isto tako bili u veoma teškoj poziciji.”

Prekinute su im studije, školovanje, izgubili su posao, vratili su se kod roditelja, nisu mogli da upišu fakultet, da steknu prve kontakte s kolegama: “To što sa 17 ili 18 godina nisu doživeli apsolventsko veče ili brucošijadu neće moći da repriziraju. Kafići su bili zatvoreni, nisu mogli da rade, nije bilo džeparca, postali su zavisni, plus suočavanje s realnom bolešću, strahovi za bližnje… Sve su to preduslovi za pojavljivanje poremećaja.”

Teža je situacija kod onih koji su već imali neki problem, a pandemija ga je pojačala, skoro sve je bilo u kovid-režimu, nisi mogao kod psihijatra, u savetovalište… Intenzivirali su se bezvoljnost, osećaj da nema izlaza, teskoba, suicidne misli sa suicidnim ishodom…

Mladima je kompjuterska pismenost donekle pomogla jer su se lakše snalazili nego roditelji, pa Bokun podseća da, iako se često opravdano obrušavamo na društvene mreže, ne smemo zaboraviti kako su one mnogim ljudima pomogle da ostanu u kontaktu s prijateljima, profesorima, roditeljima, a mnogo su uradile i za naš društveni život tokom korone: “Istovremeno, vrlo sam oprezna kad je informisanje u pitanju, infodemija koja je eksplodirala prošle godine, nekritičko prihvatanje svega i svačega, loše utiče na mentalno zdravlje mladih. Ako svakog dana čujete ili pročitate 50, 60 kontradiktornih, neproverenih ‘vesti’ iz sumnjivih izvora, pa i da ste najzdraviji – poludećete. Mlade ljude posebno treba učiti da ograniče pristup informacijama, pronađu nekoliko izvora, da ih stalno proveravaju, slušaju relevantne lekare, a ne priče s pijace ili iz ko zna koje ruke. Takvo konzumiranje informacija sluđuje mlade koji još nisu izgradili svoj koordinatni sistem, za razliku od starijih koji imaju oslonce, repere, načine zaštite.”

POMOZI DRUGOM: Bokun tvrdi da bi decu o mentalnom zdravlju trebalo što pre učiti. “Srce” ima projekte u srednjim školama u Vojvodini koji pomažu prepoznavanju signala za pomoć i uče podršci. Malo teže je sa osnovnim školama jer postoji predrasuda da su deca tada vrlo mlada i da su te teme preuranjene za njih, što nije tačno, misli sagovornica, koja je putujući svetom videla izuzetne projekte koji su o mentalnom zdravlju govorili na deci prijemčive načine: kroz igru, crtanje, ples: “Postoji niz načina kako ih naučiti da jedni drugima saopšte kako se osećaju. U osnovnim školama radili smo programe ‘Velikog brata i velike sestre’, u okviru kojih su stariji đaci brinuli o mlađima, pogotovo onima koji su bolesni, odsutni, nemaju socijalne veštine, koji su došli iz drugih sredina. Stariji vršnjaci su brinuli o njihovom mentalnom zdravlju.”

“Srce” već petu godinu u oktobru organizuje i Festival mentalnog zdravlja. U početku su imali štand u centru Novog Sada, a ovog oktobra imaće niz programa po celom gradu. Tema ovogodišnjeg je uvek “golicava” veza između seksualnog i mentalnog zdravlja.

Suicid, poslednji “izlaz” mladih

Tamara Bokun navodi i iznenađujući podatak da stopa suicida u Vojvodini generalno pada, više od 40 odsto je manja otkako “Srce” postoji, mada izgleda da je povećana jer se suicid mnogo više medijski eksponira: “Nažalost, suicid kod mladih je češći. Statistika za 2021. nije izašla, tek će u oktobru, ali tragičan je podatak da je među mladima samoubistvo kao uzrok smrti već godinama između drugog i četvrtog mesta, tu negde posle saobraćajnih nesreća i kardiovaskularnih bolesti.”

Nije samo broj samoubistava pokazatelj alarmantnosti već i sama činjenica da ljudi koji o njemu razmišljaju misle da nemaju drugog izlaza. Medijska situacija nimalo ne pomaže. U “Srcu” su zato imali kampanju “Pripazi na ton, pripazi na klik”, koja je osvešćivala da ne treba kliktati na tragedije, na vesti o ubistvima i samoubistvima, velike bombastične naslove, na priče o oproštajnim pismima, razgovore s porodicom i komšijama stradalog. Sve to nikako ne pomaže, naglašava Bokun i podseća na famozni Verterov efekat, odnosno fenomen poistovećivanja s tragičnim pričama, imitaciju romantičarske slike stradalog koji u medijima biva prikazan kao neko koga nisu razumeli, prihvatali, ko je bio odbačen, neshvaćen…

“Mladi ljudi lako se prepoznaju u tome i to je nešto što treba da nas brine, protiv čega moramo da se borimo. Krize idu gore-dole, mi u “Srcu” pokušavamo da budemo tu kad je najgore, ali mi ne rešavamo probleme tih ljudi. Oni sami moraju da nađu snagu i način da ih reše.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Prilog je deo projekta koji se sufinansira sredstvima EU. Vodeći partner na projektu “Mladi: savez za medijsku pismenost i digitalni značaj, projekat za podršku omladinskog građanskog učešća kroz medijsko i digital prisustvo” je Media Diversity Institute, a partneri su Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan, Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS), Lokal pres i Novi magazin.