Miodrag Mile Isakov: Novi Sad je bio svetionik slobode

Autor: Gordana Nonin. Izvor: Novi magazin

Kada je neko omladinski funkcioner u vreme Jugoslavije, pa onda i magistrira književnost na Filozofskom fakultetu kao Miodrag Mile Isakov, zaposli se na RTV Novi Sad, pa bude smenjivan i otpuštan kad god je to bilo časno, mora ostati zabeležen. Pa još osnivanje Nezavisnog društva novinara Vojvodine januara 1990, u doba jednostranačja, Vojvođanski građanski list Nezavisni, koji je bio stožer sveukupne antiratne Vojvodine, sindikat “Nezavisnost” i Reformisti Vojvodine, čiji je kasnije bio i predsednik. I kao deo DOS-a potpredsednik u vladi Zorana Đinđića i potom Zorana Živkovića, pa i ambasador u Izraelu…

Sa toliko kada, pa i onda knjiga boemskih memoara mora se dočekati sa znatiželjom, što se i potvrdilo na promociji koju je Isakov organizovao u Novom Sadu nakon objavljivanja knjige “Pijani smo bili bolji” (samostalno izdanje, 2021).

A kada se pri tom setimo da je Isakov znao da ljuduje s ljudima po kafanama i da uživa u razgovorima, druženju i s tamburašima zore dočekuje, da je sa “pola” Jugoslavije bio na “ti”, od Radeta Šerbedžije, Petra Božovića, Miljenka Smoje, Nede Arnerić, Zdravka Greba, Emira Hadžihafisbegovića, Bogdana Diklića, Mire Banjac, Zuke Džumhura, Arsena Dedića, Đorđa Balaševića, Bate Pežoa, Mike Antića… zapitamo se kako sve to u jedan život stane i pomislimo da treba da pročitamo i vidimo čemu je sve to vredelo. U ovom razgovoru za Novi magazin, autor otkriva da je i njemu to bio povod da se obračuna sa samim sobom, da sagleda zašto je sve to ranije bilo bolje, kad se znao red i mir i kako se bori za slobodu, a kako se pije.

*Da li je “nedostatak” života bio osnovni poriv da sednete i napišete ovu knjigu, za koju ste već najavili da je samo prvi tom, da pišete i dalje, izdvojeni od grada, na sremskoj strani Novog Sada, gde živite povučeno već mnogo vremena?

Moj odlazak iz grada jeste bio bekstvo od ljudi jer više nema pravih ljudi. Tapšanja po ramenu, deljenje komplimenata, neiskrenost – svega toga mi je bio pun kufer. Iza svega su stajali dvoličnost, kojekakvi tračevi, izdaje. Svi sa tobom lepo, a čim okreneš leđa sve najružnije o čoveku govore. To mi je bio glavni motiv da se maknem iz grada, jer sam video da nemam s kim da se družim.

Stičem neke nove prijatelje, kao komšiju Mišu Ilića, što sam i u knjizi opisao. Gradimo ljudski odnos, prijateljstvo koje nema nikakve veze sa bilo kakvim licemerjem. On me bolje poznaje od svih onih koji misle da me dobro poznaju.

U isto vreme to je bilo moje razočaranje gradskim svetom i otkriće da postoje ljudi koje kada upoznate mogu da vas razumeju na pravi način i prihvate te kao svog.

*I u knjizi se stiče utisak da ste o životu rekli mnogo više u poglavljima o ljudima koji nisu poznati široj javnosti. Kad ste pisali o bratu, odrastanju u Bačkoj Palanci, majci, Miri Banjac kao o vašoj komšinici…

To jeste suština knjige.

Svoju priču ispričao sam upravo kroz te primere ljudi i odnosa koji nisu poznati javnosti. Naravno, suština se ocrtavala i u odnosima s poznatim ličnostima, političarima, glumcima, piscima jer će čitaocima na taj način biti jasnije i zanimljivije šta sam u stvari hteo da kažem. To zašto mislim da smo nekad bili bolji ljudi.

Pre neki dan na televiziji sam čuo Rajka Grlića, koji je sve to sjajno sažeo. Rekao je da smo u onoj socijalističkoj Jugoslaviji živeli skromno, da nismo imali baš sve, ali smo imali dovoljno da pristojno živimo i da novac nije odlučivao o svemu. Ja sam isto, tek pišući knjigu, shvatio kakva je to sloboda! Kada novac nije odlučivao o svemu. Kakva je to sloboda bila! Novac je sve pokvario. Glavni razlog što više nema ljudi je novac.

*U knjizi ste priznali i gde ili o koga ste se ogrešili, zbog čega vam je krivo, zbog koga vas je grizla savest. Da li vam je lakše sada kad ste je napisali?

Da, mnogo je lakše.

Prvo, bilo mi je lakše već dok sam je pisao. U tom procesu otkrivao sam neke stvari o sebi. Zaista mogu da kažem da sam mnoge stvari o sebi otkrio upravo pišući ovu knjigu, postali su mi jasniji mnogi postupci, mnoge odluke koje su se donosile. A kada sam je i objavio i kada sam video koliko ljudi, veoma različitih po svemu, to razume i prihvata, kao da sam skinuo ogroman teret sa sebe. Kada sam opisao sve dileme koje sam imao jer stalno sam se osećao kao da sam kriv u svemu tome, sada mi je zaista lakše. Nisam ni znao u čemu je sve ta krivica, a pišući sam saznao. I zato mi je lakše.

*Koliko vam je krivo što su se ljudi poput Zuke Džumhura, Miljenka Smoje ili Ivana Đurića “izgubili” u ovom današnjem vremenu, što se i ne spominju?

Nema takvih ljudi uopšte više. Zato sam i pisao o njima, što mislim da u kolektivnoj svesti moramo imati te ljude na pameti. Ono što imamo vredno u svojim životima, a toga nema mnogo, rezultat je njihovog delovanja. I, na primer, Mirka Čanadanovića, Arsena Dedića i mnogih drugih. Svi su oni mnogo doprineli da sačuvamo nešto od svog identiteta, kulture i same svesti o našem postojanju. Vučić i ovaj režim insistiraju na tome da se mi moramo održati, da Srbija mora opstati, a niko ne govori zašto? Šta je to što nas suštinski čini. Mislim da je najvažnije što smo imali ljude koji su stvorili nešto vredno, nešto iz čega smo nastali, nešto u mentalnom i kulturnom smislu.

Mi vredimo onoliko koliko smo naučili od takvih ljudi. Kad njih zaboravimo i nas neće biti. Bez njih smo niko i ništa. Arsen, Mika Antić, Đole Balašević, Pera Božović, Diklić…ono što su i drugi ljudi stvarali, oni su znali da predstave na pravi način. Ako to zaboravimo, a zaboravićemo ako njih same zaboravimo, mi nećemo postojati, nećemo imati razloga da postojimo.

Mislim da imamo dobre razloge da postojimo jer su nam svi ti ljudi “udarili” dobre temelje i dali primere iz kojih možemo da učimo. Izneo sam u knjizi primere takvih ljudi sa uverenjem da će neko ko čita shvatiti. Jer, nas su održavali naši ideali, sve ono u šta smo verovali, a što smo dobili usađeno kao osnovne ljudske vrednosti.

*Svakako je važno i koliko ste u knjizi bili iskreni. Neki se mogu osetiti i povređenim…

To mi svakako nije bila namera. I na promociji sam rekao da ukoliko ima takvih, molim ih da mi oproste jer to mi nije bila namera. I zamolio sam ih da pročitaju celu knjigu, od početka do kraja, ne “na preskok”, jer će tako sagledati šta sam želeo da kažem.

U pisanju knjige nema kalkulisanja, moraš da napišeš onako kako je bilo. Bar onako kako ti vidiš stvari koje su se desile i kako ih osećaš. Raščistio sam sa sobom tu stvar i pre nego što sam seo da pišem; ako ću pisati, onda ću samo tako to uraditi. Bez kalkulacija bilo koje vrste. Dobio sam i brojne komentare da mi je to uspelo, da nateram i sebe i druge da shvatimo kakvi smo mi to ljudi bili i kakvi smo danas. Da sagledamo šta je rezultat našeg života.

Pa nije valjda da smo tu samo da bismo bili živi i da bismo preživeli? Hteo sam i da pokažem da ne mora to biti uvek nešto veliko što treba da uradimo u životu, ali mora biti ljudsko. To je važno. Najvažnije je kakvi smo ljudi bili u celom svom životu i kakvi smo danas. Šta smo postigli, koja nam je misija bila.

*Opisali ste i delove svoje novinarske i političke karijere. Kad se osvrnete, šta vam je najznačajnije što ste uradili, šta je imalo najviše smisla?

Sve u vezi s Nezavisnim društvom novinara Vojvodine i sa izdavanjem vojvođanskog građanskog lista Nezavisni. Bila je to otvorena borba sa mnogo jačim neprijateljem. Krenuli smo u bitku s moćnom mašinerijom koju je predstavljala vlast Slobodana Miloševića. Na kraju, mi smo dobili tu bitku u koju smo ušli bez ikakvih šansi. To što se to pripisuje DOS-u nema veze. Izvorno, u Novom Sadu i u Vojvodini taj otpor je počeo u NDNV-u. To udruženje je bilo leglo opozicionog delovanja u gradu i u Vojvodini. Sve partijske organizacije, sve nevladine organizacije sa ovih prostora ponikle su u NDNV-u. Pomogli smo i Ratku Bubalu osnivanje Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju – HCIT.

U tom momentu ništa nisu mogli napraviti jer nisu bili državljani ove zemlje. Pomogli smo i izbeglicama, naravno. Ne samo da smo pomogli oko osnivanja njihove organizacije već smo pomogli i da dobiju prostorije koje i danas koriste. Sada je to razvijena organizacija koja ima i pravnu službu za pomoć izbeglicama i traju, evo, već 25 godina. Napravili smo i Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost. Bili su tu i Petar Petrović, Laslo Tot i drugi. Iz Beograda je s nama bio i Dušan Mitrović, nedavno preminuli direktor lista Danas, Branislav Čanak, koji je bio prvi predsednik UGS.

Na svaki način smo želeli da pomognemo svakog ko se borio za slobodu pojedinca u bilo kom segmentu, da im pomognemo da se na pravni način okupe, udruže u organizacije. Pomagali smo i Otpor. Bili smo svetionik svakome ko se borio za slobodu. Pratili smo i rad svih opozicionih partija, bez obzira na o koliko su malo imali članstva u tim prvim godinama postojanja. Kod nas su imali intervjue, stavljali smo ih na naslovne strane Nezavisnog. Mi smo ih plasirali u javnost. Kada smo mi radili Novosadski prozor, kad smo u vreme zvaničnog Dnevnika u pola osam s naših prozora u Zmaj Jovinoj 4 pravili naš dnevnik, okupljalo se i više od hiljadu sugrađana na ulici da nas čuju.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je u to vreme na svojim protestima okupljala oko 50-ak ljudi, a od toga smo pola bili mi iz lista Nezavisni.

*Svojevremeno vam je zamereno što ste u knjizi “ParaDOS” pisali o Zoranu Đinđiću i tvrdili da ne bi bio izvršen atentat na njega da je vas poslušao. Sada ste u knjizi to donekle i objasnili. Zašto tako mislite?

Zato što je on politiku tumačio, nimalo naivno, kao biznis. To nije ni krio jer, setimo se, Demokratska stranka je bila jedina stranka koja je imala direktora. Bio je to Miodrag Kostić. Dakle, bili su firma.

U knjizi sam poglavlje o njemu i nazvao “Od minđuše do kravate” jer sam uvek sumnjao u iskrenost kod njega. Kad smo razgovarali u DOS-u ko će šta da vodi, dogovori su bili da ja budem generalni direktor RTS-a. Ja sam se bukvalno godinu dana spremao za to. Razgovarao s predstavnicima čak šest sindikata, koliko je tada bilo u RTS-u… Znao sam da je situacija teška i da treba početi sve iz početka. Oprema je bila uništena, najbolji novinari razjureni, novca nema… Dok sam ja to sve radio da se spremim da postavim stvari kako treba od početka, od momenta kad stupim na taj posao, Đinđić je postao predsednik Vlade, a ona donosi odluku da se ukine TV pretplata. Dolazim na predsedništvo DOS-a i pitam kako je moguće da se jedna takva odluka donosi, da se ja ništa o tome ne pitam, a treba da vodim celu tu stvar.

Odmah sam rekao da neću više time da se bavim jer ako nemamo osnovnih finansijskih sredstava ja ću morati da sedim ispred njegovog kabineta i čekam da li će mi i kada dati pare.

Tako se to ne radi kad ozbiljno imaš nameru da dobro postaviš stvari.

*Posle toga ste ušli u Vladu…

Da, svako je morao da bude nešto u Vladi. Oni svi su do tada već bili uigran tim, a ja sam ušao naknadno i sada delim svu odgovornost. Đinđić je uveo pravilo da moramo biti i platama vezani za Vladu, da delimo sudbinu s narodom. Mnogima to nije odgovaralo jer su bili profesori na Univerzitetu, ali morali su. Ja nisam hteo jer su mi primanja bila veća kao narodnom poslaniku, a ja sam od plate živeo. Tako sam bio jedini koji nije dobijao platu u Vladi.

Za dve godine koliko sam bio u njoj ni dinara nisam primio. Ni platu, ni dnevnice, ni troškove prevoza… vozač me je vozio na relaciji Novi Sad – Beograd i smatrao sam da je to dovoljno, da ne moram da tražim “preko ‘leba pogaču”. Nisam potpisao nijedan račun za reprezentaciju, nisam bio ni u jednom upravnom odboru. Ne dugujem ništa toj Vladi, ali su oni meni ostali dužni mnogih odgovora na pitanja koja sam im postavljao.

*Sada, kada ste pišući ovu knjigu ponovo prošli kroz proživljeno, da li biste nešto menjali?

Ne, zato što sam shvatio, upravo pišući, da sam tada, u tom trenutku, s tom pameću i tim godinama i mogao samo tako kako je bilo. Ostaje mi samo da zaključim da smo tada bili bolji. Bila su to i bolja vremena, kako Grlić kaže, kad novac nije odlučivao o svemu.

Prijem kod Đinđića preko pisarnice

*U knjizi ste i napisali da ste jednom čak i preko pisarnice tražili prijem kod premijera, što je čudno, s obzirom na to da ste bili potpredsednik Vlade. Kako se to desilo?

Želeo sam sastanak kod Đinđića kako bih tražio da me ovlasti da ja koordinišem pripremama za izmenu Ustava. Čekao sam ispred kabineta skoro sat jer on je imao važnijeg posla. Odustao sam kad sam video ko je izašao iz njegovog kabineta i kad sam shvatio šta je to važnije od sastanka s potpredsednikom. Otišao sam na pisarnicu jer se tada, kad tražite zvaničan sastanak, navedu i razlozi za isti. Tako da tamo i danas ima zapisano da sam tražio sastanak kako bismo menjali Ustav. Ali to njima, naravno, nije odgovaralo. Jer, Vlada je donosila zakone po evropskim standardima, a postojao je i taj važeći “Slobin” Ustav, koji ništa ne vredi. Tako su mogli da rade šta hoće jer ako nije po Ustavu, jeste po važećim zakonima i obrnuto. Slobodan Milošević jeste uveo korupciju u užem krugu ljudi, ali Đinđić je dozvolio da se ta korupcija demokratizuje i sada imamo to što imamo. Vučić je sve to samo usavršio.

Nije im odgovaralo da se menja Ustav jer bi morali i izbore da raspišu koje bi dobio Koštunica, a morali bi i zakone da prilagođavaju novom ustavu i ne bi bilo tog pravnog vakuuma više.

Naravno da mislim i da nalogodavce ubistva treba tražiti idući putem novca. Jer, umesto zakona o poreklu imovine, doneli smo zakon o ekstraprofitu, prema kojem će biznismeni biti oporezovani. A desilo se da jedino Karić plati 50 miliona, a kako niko drugi nije platio, Karić se žalio sudu i dobio pare nazad. Uvek se radi o političkom ubistvu kada je u pitanju atentat na predsednika Vlade, ali treba pratiti trag novca jer je on razlog. A treba i imati novca za naručivanje! Kao što sam i u knjizi napisao: “Ma kakav bio i ma šta da je radio, manja je šteta i nepravda da istragom i to bude otkriveno nego da ne budu otkriveni i kažnjeni oni koji stoje iza atentata”. Tako mislim i sada.

Zašto pišem u Tabloidu

*Došli smo do 2021, a vi već godinama pišete kolumne u Tabloidu, što vam mnogi zameraju. U knjizi ste pisali o tome, ali i sada bismo vas zamolili za odgovor.

Prvo, imam moralnu i ljudsku obavezu da kažem šta imam, a nemam priliku da to kažem bilo gde drugde. Drugo, morao sam da poštujem korektan gest Milovana Brkića; kad sam se našao u situaciji da niko neće da objavi ono što ja mislim, on me je pozvao i ponudio kolumnu u svojim novinama. Uslov je bio da nikada ne ispravlja i ne menja ono što ja napišem. Iako često uopšte nije saglasan sa onim što pišem, ponekad je i ljut na mene, on zaista ne promeni ništa u mom tekstu.

Nekada u Nezavisnom ja sam isto postupio. Dao sam mu kolumnu koja se čak i zvala tako “Žuta strana”, koju je on pisao i uređivao i ja tu ništa nisam menjao. Iako su se mnogi naši intelektualci i čitaoci zgražavali što kao mi imamo “žutu stranu”, svi redom su to čitali i potpisujem da je tako bilo. On je bio i jedini novinar iz Beograda koji je došao na osnivačku skupštinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine januara 1990.

Pre desetak godina, dakle, kad me je pozvao, rekao mi je: “Ja sam imao žutu stranu u tvojim ozbiljnim novinama, sad ja tebi nudim ozbiljnu stranu u mojim žutim novinama”. Tako sam počeo da pišem za Tabloid, koji, takođe tvrdim, svi čitaju, ali ne propuštaju priliku da se od toga ograde.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.